Пише: Елис Бекташ
Ретардација која као појам у јужнословенски језички регистар улази из два правца, односно из латинског и германског језичког оквира, свој коријен има у латинском придјеву tardus са значењем спор. У медицини ретардација означава заостајање у развоју односно душевну и менталну заосталост, у књижевној теорији успоравање епске радње а у најширем семантичком значењу ретардација је успоравање или одгађање, односно потпуно заустављање неког процеса чиме се стварају предуслови за дегенерацију, још један латинизам који означава прогресивно заостајање и ретерирање на ниже и простије еволутивне стадијуме.
Ретардацији и дегенерацији могу бити изложене јединке и тада се њима, уколико је ријеч о људским бићима, бави медицина и њој сродне дисциплине, али ретардацијским и дегенерацијским процесима могу бити обухваћени и читави колективи па се у том случају њима баве друштвене и хуманистичке науке, почев од философије и социологије, преко антропологије и етнологије па све до политологије и права.
Но пошто кукуруз до своје онтологије не стиже кроз разумијевање принципа и законитости агрономије нити камен кроз разумијевање петрологије, већ искључиво кроз самјеравање са другим кукурузима или каменовима, тако ћу и ја овдашњим друштвима њихову ретардацију, а с њом и дегенерацију растумачити не кроз теоријско артикулисање тих појмова већ кроз навођење примјера који непорециво указују на неумитне и добрано одмакле стадије ретардираности и дегенеративности који наду у опоравак и оздрављење помјерају у простор фантастике или религијских чуда.
Па да кренемо са навођењем насумично одабраних али веома репрезентативних и парадигматичних примјера. У Сарајеву је прије неколико дана патрола полиције интервенисала по пријави за насиље над женском особом. Упркос свим индикаторима озбиљности ситуације који су указивали на могућност ескалације, патрола није предузела ниједну законом прописану радњу и онемогућила насилника већ се један од полицајаца позвао на своје познанство с њим и искамчио обећање да ће насиље бити заустављено. Чим је патрола напустила лице мјеста, насилник је наставио са злостављањем и женској особи нанио тешке тјелесне повреде.
Скоро одмах након тога полицијски службеник у истом граду својим је Поршеом у приватном власништву нанио тешке тјелесне повреде женској особи на пјешачком прелазу. За то вријеме федерални министар унутрашњих послова Рамо Исак, чувен по својој неспособности да артикулише сувислу реченицу, по замуцкивању и по дебилним изјавама попут оне „ја сам сутра“, наставља са изградњом карикатуралног и травестијског култа личности и са самопромоцијом заснованом на еклатантним лажима, попут оне да је рањен у акцији у којој није учествовао нити је у стању прецизно одредити топографску просторију на којој се та акција одиграла што је и разумљиво ако се зна да је Исак у војсци провео само 22 дана као регрут а потом је премјештен у Центар служби безбједности, односно у Службу јавне безбједности у Зеници гдје је рат провео заштићен од сваке опасности и погибељи.
Прије три седмице у Требињу је усред дана, и то традиционално живахне суботе када тај град посјећују бројни купци из Црне Горе и оближњег Дубровника, љекар из Бањалуке одлучио да се саобраћајни прописи не односе на њега па је својим возилом, како би избјегао гужву, прешао у супротну траку и њоме возио више од стотину метара, те великом брзином прошао преко пјешачког прелаза а потом и кроз кружни ток који је надјачао његове возачке вјештине и центрифугалном силом га избацио са коловоза право у дрво на тротоару. На увиђају, који је установио да је агилни љекар био под дејством алкохола и наркотика, биле су три полицијске агенције а поред њих ту су се затекли и ватрогасци и хитна помоћ. Бројни пролазници који су свједочили тој демонстрацији возачке бахатости и возачком презиру према туђим животима да се и не говори. Ипак, читав је случај заташкан и буквално ниједан локални медиј није пренио чак ни сасвим штуру вијест о томе.
Бакир Изетбеговић у свом је посљедњем обраћању јавности изјавио да исељеништво обухвата преко 40 посто становништва БиХ и том је тврдњом демонстрирао властито непознавање језика и властиту неспособност да се језиком служи на смислен начин. Исељеништво, наиме, никако не може бити становништво јер исељеништво станује негдје друго.
Министар саобраћаја и веза Републике Српске Зоран Стевановић изјавио је да су путеви у Источној Херцеговини у добром стању премда је број удеса на тим саобраћајницама драматично повећан у посљедњих годину дана, поједине дионице немају чак ни употребну дозволу а асфалт је на многим дионицама у таквом стању да изазва структурална оштећења на возилима. Једини заиста добар пут у Источној Херцеговини јесте ноторни кружни ток западно од Требиња, према Дужима, који је направљен с нејасном намјером и који нигдје не води јер до њега стиже само један асфалтирани крак па је зато та дионица и очувана јер не служи ничему осим што ту повремено дођу љубавници који се морају крити од погледа.
Понижени и поражени политички Хрват Милорад Додик, који је закулисним аранжманима са Трамповом администрацијом себи још мало продужио политички живот у посљедње вријеме све чешће спомиње некакве Турке, којих у Босни и Херцеговини има само у траговима, свједочећи тако своју трансформацију од некад живахног и прпошног младог социјалдемократе у карикатуралног неофеудалног вазала с тенденцијом да оконча као Трампов кмет, који с драгошћу прихвата симболички повратак у средњи вијек и који друштво гура у идентитарне конфликте знајући да од тога друштво отупи и побудали па више није у стању сагледати обим и дубину коруптивних и ерозивних процеса који су га довели на доњу границу демографске одрживости.
Елис Бекташ: Тужна и надасве истинита приповест о златокосом дечаку Ернсту Хајнесу
Поред тога, Додику не пада на памет да јавности понуди објашњење зашто са требињског аеродрома још увијек није полетио први авион, ког је он скупа с Александром Вучићем егзалтирано обећавао још прије четири године. Умјесто објашњења гдје су и како су утрошена буџетска средства и зашто јавност не може да ужива у плодовима тог трошења, објашњења које дугује јавности, Додик сматра да је неупоредиво важније свађати се по друштвеним мрежама са опскурним естрадним забављачем Ацом Лукасом.
Министар спољних послова Босне и Херцеговине Елмедин Конаковић скандалозно навијање у Скендерији током кошаркашке утакмице између БиХ и Србије ноншалантно оправдава трауматичном историјом и ратом који је завршен прије тридесет година. Репрезентације те двије земље и раније су се сусретале на спортским борилиштима и посве је разумљиво да те мечеве није одликовало цивилизовано понашање на трибинама јер је ту, побогу, ријеч о организованом навијаштву, дакле о једном од најпримитивнијих и најдебилнијих облика свијести у људском друштву. Министар Конаковић, међутим, навијачко дивљање и не трепнувши фактурише читавом друштву и скаредно хулиганско понашање проглашава легитимном артикулацијом политичке и националне свијести у најширем смислу из чега имплицитно слиједи да су у његовој визури хулигани који навијају за репрезентацију Србије једини легитимни експоненти те државе а из тога, опет, проистиче питање – ако трибине детерминишу и уређују међудржавне и међунационалне односе, па који курац онда плаћамо министре спољних послова.
Ређање оваквих примјера могло би се наставити до у недоглед али за тим нема потребе. И ови који су понуђени сасвим су довољни да из њих чак и друштво сужене и помрачене свијести закључи да је огрезло у ретардацију и дегенерацију чим може да трпи такве брахијалне троглодите и плиоценске трилобите као своје легитимне представнике у тијелима власти и у државним институцијама.
Па има ли икаква ријеч охрабрења и надања која се може понудити, чујем да ме неки међу вама стидљиво запиткују. Искрено, нема. Мој је посао да вас узалудно просвјећујем а не да вас гурам још дубље у ретардацију и дегенерацију. Ипак, можда вам ријеч охрабрења и надања понуди зрцало будете ли довољно дуго зурили у њега.
