Пише: Елис Бекташ
Опскурантизам или опсукранционизам свој је живот започео као философски појам, посудивши име од латинског израза за мрак и успоставивши се као антипод просвјетитељству и широкој расподјели знања.
Премда је ријеч о једном од најранијих свјетоназора у људској повијести, те се свједочанства о њему могу пронаћи у најранијим записима, опскурантизам је дефинисан тек у осамнаестом вијеку као анти-интелектуални став који свјесно замагљује увид у стварност и противи се образовању као општедруштвеној категорији како би сачувао привилегије елита. Ниче га назива мрачним умијећем чија суштина не лежи у замрачивању појединачног разумијевања већ у тежњи да зацрни општу слику свијета и замрачи саму идеју постојања.
У свом настојању да ограничи образовање и тековине знања само на владајућу класу, опскурантизам је антидемократски у својој најдубљој природи и тежи да већину људи држи подаље не само од образовања већ и од сазнања битних за политички и економски живот заједнице.
Опскурантизам је у његовим прапочецима одликовала склоност ка замршеном и сложеном, херметичном говору који је остајао неразумљив за најшире друштвене слојеве, што није било тешко постићи у епохама у којима су ти слојеви били ускраћени за образовање. Но, са експанзијом образовања постајало је све незахвалније замрачивати стварност високопарним и често заумним говорењем које је, без обзира на садржај говореног, скоро увијек политичко јер га покреће интенција да говорника позиционира као посвећеника, иницијанта и члана елите, па самим тим и позваног да управља онима који такав говор, јер су примитивни и припрости, не могу разумјети.
Тај је процес довео до успостављања алотропске модификације опскурантизма, односно до његовог варијетета који се више не служи комплексним и извјештаченим говорoм чије разумијевање захтијева саучесништво у посвећености и изнуђени когнитивни труд примаоца, већ је посегнуо за једноставним, широким друштвеним слојевима разумљивим говором, али неоопскурантизам тај говор и даље успијева користити за замрачивање стварности односно за лупетање семантичких кретенлука и идиотлука на начин који дијелу јавности, дуготрајно изложене идеолошкој и васпитној дресури, изгледа као смислено говорење.
Алија Изетбеговић крајем прошлог и Александар Вучић у овом вијеку изразити су и парадигматски модели неоопскурантизма, но нипошто их не треба сматрати за изузетке, још мање за усамљенике. У посттранзицијским и постјугословенским државицама, неоопскурантизам је темељни регистар политичког, али често и академског говора при чему је овај потоњи растрзан између настојања да високопарношћу остане вјеран својој пројектованој улози и настојања да се вулгаризацијом и колоквијализацијом језика приближи масама и тако оправда свој raison d’etre.
Ако су Изетбеговић и Вучић папе неоопскурантизма, тада су Зукан Хелез, Рамо Исак, Александар Вулин и Ана Брнабић, скупа с непрегледном камарилом сличника, њихов кардиналски прстен. Но, кардинали неоопскурантизма принуђени су, да по диктату дијалектичке нужности, посежу за све вулгарнијим и све припростијим говором којим исказују све грђе и грђе семантичке, али и етичке, кретенлуке и идиотлуке и на тај начин замагљују и замрачују увид у стварност.
Морају тако, јер би у противном друштво увидјело да све постјугословенске власти нису управитељи држава као националног и грађанског простора већ су намјесници који су кроз изопачен и бирократизован псеудодемократски изборни систем постављени да спроводе интересе корпоративног неоколонијализма, па и по цијену одумирања заједница које су им повјерене на управу.
Једино што је у свему томе историјска константа јесте атавистичка глад за влашћу и тупост најширих друштвених маса које и у високопарним опскурантистима и у дебилним неоопскурантистима виде оне који су позвани и способни да их воде. Образовање као општедруштвена вриједност успјело је редуцирати маневарски простор изворном опскурантизму, али се показало као немоћно пред задаћом ослобађања човјека од идеолошке дресуре и од воље за потчињавањем.
