Пише: Елис Бекташ
Територијално омеђена друштвено-политичка, историјска и економска формација коју супстанцијално одређује њен политички и административни апарат издијељен на законодавну, извршну и судску власт те на јавна предузећа односно органе јавне управе. Но држава је прије свега и изнад свега – структура моћи и репресивни апарат.
У јужнословенским језицима појам државе долази од прото-балто-словенског етимона drъžь, у значењу потрес, који се послије кроз старословенски облик дрожа́ти проширио и кроз остале словенске језичке системе, приближавајући се постепено данашњем значењу држати, чувати, посједовати. Ипак, за разумијевање супстанце појма државе згодније ће послужити поглед на његов облик у романским и германским језицима који долази од латинског етимона stare са значењем опстати, бити постојан, из ког се развија каснији латински облик status који значи стање, услов, околност. Премда обухвата димензију историјске динамичности, држава увијек постоји као тренутно стање, никад као пројекција властите прошлости или као визија властите будућности.
Без намјере да на овом мјесту прежвакавам безбројне политолошке и јуристичке теорије о држави, указаћу на чињеницу да се на њу најчешће гледа из два ракурса – идеалистичко-романтичарског и функционалног односно утилитарног. Први ракурс својствен је онима који у држави партиципирају пасивно, други онима који у њој партиципирају активно, односно који представљају њену политичку елиту, премда наратив политичке елите по правилу укључује први ракурс, ког упућује пасивном дијелу друштва превасходно из демагошких, популистичких и манипулативних разлога.
Из претходног проистиче да се конкретна држава не процјењује кроз призму идеалистичких пројекција, већ кроз њену способност да испуни своје темељне функције. Идеалисти, који су на самој граници инфантилности, вјерују да је темељна функција државе слобода, утилитаристи, који могу бити обузети и просвјетитељским и реакционарним заносом, знају да је темељна функција државе безбједност и да су тој функцији подређене све друге њене функције, у распону од економије, преко образовања па све до правосуђа.
Премда може укључивати и друге супстанце, попут етничке, религијске или класне, двије најважније супстанце модерне државе јесу нација и грађанин а њихов складан баланс и стање узајамног коректива предуслов је модернитета државе. Када се тај баланс наруши, држава нужно има тенденцију да иде у правцу ауторитаризма или чак тоталитаризма, уколико превлада национална супстанца, односно у правцу хиперлиберализма, уколико превлада она грађанска, а у оба случаја присутна је тенденција докидања личних или колективних права.
Као историјска творевина, држава постоји онолико дуго колико је способна да одржава пограничну и унутрашњу безбједност и да управља финансијама. Када изгуби ту способност, држава нестаје и на њено мјесто долази друга која може али не мора имати исто име и покривати исту територију.
Иако се у свакодневном вернакулару појмови држава и земља често користе као међусобно замјењиви, они нису синоними већ им се значењски садржај само дјеломично подудара. Наиме, земља не мора имати ни устав, ни легислативни апарат, ни законодавну, извршну и судску власт, па чак не мора имати ни своје грађане нити своје јасно утврђене границе, док држава без свега тога не може постојати.
Ако се занемаре испразне флоскуле о патриотизму и љубави, лишене сваког плаузибилитета, нација односно грађани свој однос према држави исказују кроз плаћање пореза и поштивање закона. Држава, с друге стране, свој однос према својим житељима исказује кроз спровођење закона без дискриминације и селективности те кроз усмјеравање буџетских средстава ка испуњавању јавног добра и јавног интереса. Дакле, плаћање и искоришћавање пореза те поштивање и спровођење закона једина су поуздана мјерила за оцјењивање функционалности државе.
Тренд одумирања државе-нације као доминантне категорије европског али и ширег политичког простора у посљедњих неколико вијекова убрзава се. Тај се процес у различитим географским оквирима одвија кроз различите моделе и са различитим исходима, а у транзицијском и посттранзицијском јужнословенском простору присутан је модел неуспјешних и нефункционалних, партитократијом обогаљених држава попут Босне и Херцеговине и Србије чији је raison d̕être редукован на улогу посредника у корпоративним трансакцијама.
Праћен деградацијом и дегенерацијом законодавног и правосудног апарата, односно убрзаним губљењем способности државе да правду спроводи у интересу грађанина и друштва умјесто у интересу владајућих елита, тај процес одумирања постао је незаустављив и вратио је те државе у епоху Берлинског конгреса, када су велике европске силе закључиле да су балкански народи неспособни да се старају сами о себи и да им је неопходан тутор. У ком ће се обличју овај пут појавити тај тутор, остаје на времену да покаже.
