Пише: Елис Бекташ
Посљедњи јужнословенски монарх. Куриозитет представља чињеница да Броз никада није званично крунисан и да није припадао ниједној династији нити је исказивао амбиције да буде родоначелник нове династије.
Контроверзни биографски подаци не пружају довољно увјерљиве доказе о повезаности младог Броза са дисциплинованим професионалним револуционаром и фанатичним комунистом који под истим именом долази у краљевину Југославију.
Након ликвидације Јосипа Чижинског, познатог под револуционарним именом Милан Горкић, у Стаљиновим чисткама, Броз долази на чело Комунистичке партије Југославије и на тој се функцији задржава више од четири деценије, успут јој придодавајући бројне друге функције којима је консолидовао политичку моћ у својим рукама.
Током Другог свјетског рата у својим је рукама објединио војну и политичку моћ и успоставио скоро фанатичну дисциплину и у комунистичкој партији и у главним оперативним саставима партизанске војске, што му је давало огромну предност у односу на главне противнике, монархистички покрет ког је симболички представљао Драгослав Михаиловић и усташки покрет под Антом Павелићем, који никада нису успјели постићи жељени ниво политичког јединства и војног односно командног ауторитета.
Након сурове одмазде над пораженим снагама у грађанском рату, који се водио упоредо са ослобађањем земље од окупатора и комунистичком револуцијом, Броз нову Југославију уводи у епоху политичке репресије и ауторитаризма који се у почетку нису суштински разликовали од оних у Совјетском Савезу. Његова владавина садржавала је атрибуције различитих ауторитарних идеологија које су настајале у Европи у првој половини двадесетог вијека, услијед чега се она само условно може означити као комунистичка.
Међу политичким елитама водећих капиталистичких сила западне демократије Броз је уживао углед на какав није могао рачунати ниједан други комунистички лидер. С друге стране, комунистичке владе, посебно оне под патронатом Москве, на њега су гледале са подозрењем. Свој међународни углед додатно је оснажио чињеницом да је био водећа фигура Покрета несврстаних.
Ипак, Југославија је током његове владавине са сусједним земљама била у стању константног латентног конфликта. Одговорност за те конфликте не лежи искључиво на плећима Броза и његовог комунистичког естаблишмента, али чињеница је да су ти конфликти пренаглашавани како би се друштво држало у стању тензије и тако се олакшавала ауторитарна владавина.
Хедонист који је маестрално експлоатисао култ вође и виспрен популист са израженим талентом за међународну политику и још израженијим инстинктом за политичко преживљавање, Броз се сурово обрачунавао не само са политичким опонентима, већ и са најоданијим сарадницима, углавном тврдокорним комунистима. Нову, социјалистичку Југославију уводи у скоро полувијековну епоху мира коју обиљежава широк просвјетитељски замах и релативна социјална стабилност.
Тај економски просперитет, међутим, превасходно је био плод краткорочних потеза са дугорочним деградирајућим ефектом, строге партијске контроле над монетарном политиком, те идеолошко-пропагандних конструката којима су и спорадична постигнућа проглашавана за епохалне искораке у будућност.
За разлику од краљевине, која је уживала барем формални привид парламентаризма, Броз је парламентаризам у новој Југославији докинуо а уједно је, кроз његовање култа ратничке традиције, дубоко милитаризовао и њен државни апарат и њено друштво, чиме је задао матадорски ударац ионако кржљавој и стидљивој грађанској и националној еманципацији и политичком модернитету.
Југославија под његовим вођством била је супстанцијално супранационалистичка творевина испод чије површине су бујали партикуларни национализми и вребали своју прилику, а друштво, обогаљено одсуством критичког мишљења и неусловљеног дијалога, пасивно је све то посматрало, неспособно да артикулише нове, функционалне визуре и идеје.
На симболичком плану, Броз је себе имплицитно пројектовао као симулакрум Душана Силног, Твртка I, Матије Губеца и Његоша, чиме је друштву поручивао да је процес формирања нације и државе довршен са националним ослобађањем од туђинске власти. Хипнотисано друштво, огрезло у предмодерност и традиционализам, није ни могло разумјети да је национално ослобођење само први корак на том путу и да модерна држава и модерна нација настаје у тренутку грађанског ослобођења.
Истрајавањем на магловитим идеолошко-пропагандним флоскулама обједињеним у алхемијски нејасну синтагму тековине револуције и народноослободилачке борбе, те избјегавањем одговорности за злочине и неправде властите политике, Броз је дао капитални допринос стварању предуслова да се његов легат десетак година након његове смрти распадне у крвавом грађанском рату.
Ипак, за разумијевање феномена Јосип Броз Тито кључно питање не гласи како је он дошао на власт, већ зашто. Као што је погубно подвргавати идеализацији и њега и епоху његове владавине, једнако је погубно идеализовати оно што им је претходило као и оно што им се супротстављало, уз ријетке и по правилу маргиналне изузетке који су осуђени да не постану парадигме доминантне друштвене и политичке свијести.
Зато је југословенским просторима питање од животног значаја лијечење од Јосипа Броза Тита, па звао се он Фрањо Туђман, Алија Изетбеговић, Мило Ђукановић, Александар Вучић или ма како другачије.
