У наставку фељтона Знаменити Далматинци читајте о некадашњем митрополиту црногорском Никанору Ивановићу, који је рођен у српској породици у Дрнишу.
Чини се да је у природи нашег народа да заборавља, нарочито оне најзнаменитије међу нама. У прилог томе сведочи и некадашњи митрополит црногорски Никанор Ивановић, Србин из Дрниша.
Прераном смрћу митрополита Петра Другог Петровића – Његоша, отварено је ново поглавље црногорске историје. Црногорски главари, а и сам Његошев наследник – Данило, увидели су да до осамостаљења Црне Горе неће доћи, ако се продужи пракса теократске владавине Црном Гором. Такву идеју подржала је и Русија, јер је Турска при свим међународним споровима тврдила да црногорски митрополити имају само црквену власт у Црној Гори, а она световну. Русија је пружила потпуну подршку Данилу, и прва га признала за црногорског световног владара.
Како је Данило проглашен за књаза, то је митрополитско место остало упражњено. За новог митрополита књаз Данило је изабрао Никанора Ивановића, сабрата манастира Савина код Херцег Новог. Никанор Ивановић је био родом из Дрниша, али су, према предању, његови преци пресељени у Далмацију из Његуша у Црној Гори. Вероватно је богословско образовање добио у Задру, где је и произведен за архимандрита. Када је књаз Данило боравио у Паризу 1857. године, поставио га је за секретара и потпредседника Сената. Ивановић је хиротонисан за митрополита црногорског 1858. године.
О томе како је избор за новог митрополита црногорског пао баш на Никанора Ивановића пише историчар Новак Ражнатовић: „Напустивши службу јеромонаха манастира Савине, код Херцег-Новог, камо је из Задра управо био упућен, дошао је крајем маја, или почетком јуна, 1852. године на Цетиње. Аустријска власт тражи од Црногорског сената да Никанора изручи, али то Цетиње одлучно одбија. Огорчење Аустрије на свог поданика није тако дуго трајала. Септембра 1853. године Никанор је баш у Задру посвећен за архимандрита „Цетињске свете обитељи“ и снабдјевен „архијерејском граматом“. Овим је Никанор стварно утврђен као једини кандидат за епископа, а умногоме имао је и да врши ту дужност.
Благонаклони став Аустрије према Данилу и Никанору вођен је, без сумње, извјесним политичким надама и намјерама. Крајем године 1856. Аустрија преко патријарха Рајачића покушава да готово диктира организовање и уређење црквеног живота у Црној Гори. Што се тиче црквеног поглавара, ту се, међутим, не пледира за Никанора Ивановића, већ за неког ко је „… најближи од лозе књажеве“.
Ово изазива сасвим супротан ефекат. Индигниран на Аустрију која је овим у ствари хтјела да се користи погоршањем односа између Црне Горе и Русије, књаз Данило, упркос томе, одлучује да одмах пошаље једног црногорског архимандрита на завладичење управо у Русију. Али, ту намјеру спрјечава даље погоршање и прекид односа са Русијом, што је било у вези са Даниловом борбом за признање независности Црне Горе. Сами Никанор Ивановић у то вријеме задобија извјесно повјерење код књаза Данила.
Када је књаз Данило, с прољећа 1857. године, био у Паризу ради политичких послова од животног значаја за Црну Гору, оставио је Никанора да врши дужност секретара и потпредсједника Сената. Најзад, с прољећа 1858. године Данило шаље Никанора на завладичење у Русију. Али, на путу га аустријска власт задржава у Задру, под изговором да је он њихов поданик. Након тешких и драматичних дипломатских перипетија, књаз Данило и руски дипломатски представници успијевају да аустријска влада разријеши Никанора њиховог држављанства. Крајем 1858. године Никанор је пошао у Петроград гдје се завладичио и узгред обавио неке политичке послове за Црну Гору. Почетком 1858. године Никанор се вратио на Цетиње као и формално црногорски митрополит. Јасно је, дакле, да су Аустрија и Русија покушавале да највиши црквени положај користе као полугу свога политичког утицаја у Црној Гори“.
Архијерејска служба Никанора Ивановића у чину митрополита Црне Горе била је тек нешто дужа од годину и по дана – до Данилове смрти.
О Никаноровом раду на унутрашњем сређивању и организовању црквеног живота мало се шта може рећи. Кроз податке које наводи Петар И. Поповић, може се запазити послушност Никанора Ивановића према књазу Данилу.
„Када је књаз Данило био смртно рањен у Котору, Никанор је на позив војводе Мирка сишао у Котор. Упутивши се из Цетиња, вјерујемо да није мислио да се натраг више никада неће вратити. Томе је одлучан повод, по нашем мишљењу, у ријечима које је књаз Данило упутио владици Никанору када је овај хтио да приступи његовој самртничкој постељи: “Не пуштајте га да дође к мени, забога!“ Остаје непознато када је и зашто дошло до раскола између митрополита Никанора и књаза Данила, али је потпуно јасно да је њихова међусобна сарадња брзо окончана.
Књаз Данило је погинуо 1. августа 1860. године у Котору, као жртва политичког атентата. Убио га је, из освете, Тодор Кадић из Бјелопавлића. Никанор Ивановић није дошао на његову сахрану књазу, иако је сахрањен у Цетињском манастиру, нови црногорски књаз Никола Петровић га је уклонио са положаја митрополита. Потом се Никанор одселио на Крим, а онда у италијанску Горицу, где је умро 1894. године.
Иако није оставио дубљи траг на трону црногорских митрополита, Никанор Ивановић је без сумње био историјска личност. О њему се више сазнаје посредно, нарочито преко биографије књаза Данила, али то не умањује његов историјски значај зато што његова личност на одређен начин спаја три знаменита владара династије Петровића – Његоша, књаза Данила и краља Николу.
Иако га је родна Далмација потпуно заборавила, Никанор Ивановић је, без сумње, један од њених најзнаменитијих изданака.
Васко Радуловић
Извор: Срби.хр
