Колико силом прилика, толико и добровољним чином проф. Здравко Кривокапић отишао је у политичку прошлост. Политички живот његове Демохришћанске странке замислив је само као политички рефлекс његове славне или неславне политичке епизоде. Може се, дакле, тумачити на оба начина.
Дочим, Кривокапић је до данас у нечему остао жртва својих дојучерашњих политичких партнера. Од свих бљутвих и провинцијалних наратива црногорске политике, можда је најгори онај који баштине ситни чиновници ДФ.
Већ би се могла сачинити позамашана свеска примјера који имају један исти принцип: „Сопствени политички рејтинг уздижи тако што ћеш доказивати да неко други ништа не ваља”. Е, тако се човјек и данас, када Кривокапић баш ни по чему није релевантна политичка фигура, може згранути примјерима ситних чиновника ДФ-а који се бацају у астралне висине самоуздизања тако што омаловажавају лик и политичко дјело Здравка Кривокапића.
У реду, можда ликују јер се наводно испоставило да су били у праву тврдећи, још од дана кад су поставили Кривокапића на чело своје листе, да професор ништа не ваља.
Е, сада би могли, ако су се сити насладили, унијети мало политичког и људског џентлменатва, па у истом заносу рећи, напокон, зашто они ваљају. Да ли зато што не ваља Здравко, или још имају неки аргуменат у прилог свог значаја?
Милован Урван
