Пише: Зоран Миливојевић
Сви који имају двоје или више деце знају колико је велики проблем љубомора између деце. Што је деци лакше да се међусобно упоређују, то су љубоморнија. Из тога произлази да када су деца истог пола и што је разлика у годинама између два детета мања, то је њихова љубомора више изражена. У почетку је то љубомора старијег детета према млађем које реагује на то што мора да дели родитељску пажњу и љубав с млађим дететом. Касније, када млађе дете мало порасте, оно постаје љубоморно на старије дете које је у многим стварима способније од њега. Када родитељ комуницира с једним дететом, друго дете то гледа и упоређује с комуникацијом тог родитеља према њему. Ако види неку битну разлику, тада помишља да родитељ „више воли” друго дете, што подгрева његову љубомору. Родитељи су свесни да је њихово понашање према једном детету под присмотром другог детета, тако да се труде да имају изједначен приступ, а да оне разлике у односу које се појављују због различитог узраста, објасне љубоморном детету као нужне, разуверавајући га да нису знак „веће љубави” према другом детету.
Неправда с последицама
Није тако ретко да родитељ више деце неко од њих доживљава као омиљено дете, љубимца према којем осећа већу наклоност. Разлози за то могу бити разноразни. Некада се прво дете „десило” онда када родитељ није био потпуно спреман за улогу родитеља, тако да је у почетку имао према њему амбивалентан однос, док је друго дете било жељено. Некада је једно дете оног пола који је родитељу био омиљен, а друго дете „погрешног” пола. Када родитељ има децу с различитим особама, онда може показивати различит однос према неком од њих. Било да му је омиљено ново дете, било да осећа кривицу што старије дете не живи с биолошким родитељем, па га доживљава као жртву којој треба већа наклоност. Некада је једно дете једноставно умиљатије или послушније, па је зато омиљеније.
Родитељи који имају своје омиљено дете могу се поделити у две групе. Једни су они који нису свесни да праве велику разлику у показивању љубави према деци или јесу свесни, али у томе не виде никакав проблем. Други су они који су свесни да различито осећају према деци и који се свесно труде да деца то не примете.
Технологија и психологија: Како нам мобилни телефони мењају мозак
Родитељи који праве такву разлику у односу према деци да се једно дете осећа мање вољеним, и зато мање вредним, подгревају његову љубомору. Не само да дете то осећа као дубоку неправду, него може закључити да није довољно вредно да би заслужило било чију љубав, што је закључак који га може пратити до краја живота и битно утицати на све његове односе, посебно љубавне. Када такво дете уђе у адолесценцију, његов однос према омиљеном детету може прерасти у презир или мржњу. Не заборавимо да је у Библији убиство брата, Авеља од стране Каина, „други грех”, заправо последица различитог односа Бога (симбола родитеља) према њиховим даровима. Љубоморна реакција овог детета не долази из његове фантазије о невољености, него заиста има подлогу у стварном поступању родитеља. Зато се често то негативно одражава у одраслој доби на однос тог детета према родитељу који је био неправедан.
Некада родитељи „нивелишу” ову разлику према деци тако да један родитељ више изражава наклоност према једном детету, а други родитељ према другом. У том случају у породици је „мамино дете” и „татино дете”, што је некакво полурешење.
Родитељска кривица
Родитељ који је свестан својих различитих осећања према деци, често због тога осећа кривицу јер сматра да није добар родитељ. Некада због овог осећања кривице родитељ иде у другу крајност, тако се понаша супротно од онога што осећа и већу наклоност показује оном детету према којем се осећа кривим.
Иако је идеално да родитељ осећа исту љубав према свој деци, на доживљај да је једно дете омиљено утичу бројни фактори од којих су многи несвесни. Да би се приближио идеалу, овакав родитељ би морао да се подвргне психоанализи како би освестио своје несвесне процесе. Уместо тога родитељ треба да свој емотивни однос према деци схвати као нешто природно, дакле нешто због чега не треба да се осећа кривим. Људи нису криви за оно што осећају, већ за оно што чине. Родитељска кривица припада онима који праве велику разлику у исказивању љубави према деци.
Извор: Политика Магазин
