Piše: Zoran Milivojević
Svi koji imaju dvoje ili više dece znaju koliko je veliki problem ljubomora između dece. Što je deci lakše da se međusobno upoređuju, to su ljubomornija. Iz toga proizlazi da kada su deca istog pola i što je razlika u godinama između dva deteta manja, to je njihova ljubomora više izražena. U početku je to ljubomora starijeg deteta prema mlađem koje reaguje na to što mora da deli roditeljsku pažnju i ljubav s mlađim detetom. Kasnije, kada mlađe dete malo poraste, ono postaje ljubomorno na starije dete koje je u mnogim stvarima sposobnije od njega. Kada roditelj komunicira s jednim detetom, drugo dete to gleda i upoređuje s komunikacijom tog roditelja prema njemu. Ako vidi neku bitnu razliku, tada pomišlja da roditelj „više voli” drugo dete, što podgreva njegovu ljubomoru. Roditelji su svesni da je njihovo ponašanje prema jednom detetu pod prismotrom drugog deteta, tako da se trude da imaju izjednačen pristup, a da one razlike u odnosu koje se pojavljuju zbog različitog uzrasta, objasne ljubomornom detetu kao nužne, razuveravajući ga da nisu znak „veće ljubavi” prema drugom detetu.
Nepravda s posledicama
Nije tako retko da roditelj više dece neko od njih doživljava kao omiljeno dete, ljubimca prema kojem oseća veću naklonost. Razlozi za to mogu biti raznorazni. Nekada se prvo dete „desilo” onda kada roditelj nije bio potpuno spreman za ulogu roditelja, tako da je u početku imao prema njemu ambivalentan odnos, dok je drugo dete bilo željeno. Nekada je jedno dete onog pola koji je roditelju bio omiljen, a drugo dete „pogrešnog” pola. Kada roditelj ima decu s različitim osobama, onda može pokazivati različit odnos prema nekom od njih. Bilo da mu je omiljeno novo dete, bilo da oseća krivicu što starije dete ne živi s biološkim roditeljem, pa ga doživljava kao žrtvu kojoj treba veća naklonost. Nekada je jedno dete jednostavno umiljatije ili poslušnije, pa je zato omiljenije.
Roditelji koji imaju svoje omiljeno dete mogu se podeliti u dve grupe. Jedni su oni koji nisu svesni da prave veliku razliku u pokazivanju ljubavi prema deci ili jesu svesni, ali u tome ne vide nikakav problem. Drugi su oni koji su svesni da različito osećaju prema deci i koji se svesno trude da deca to ne primete.
Tehnologija i psihologija: Kako nam mobilni telefoni menjaju mozak
Roditelji koji prave takvu razliku u odnosu prema deci da se jedno dete oseća manje voljenim, i zato manje vrednim, podgrevaju njegovu ljubomoru. Ne samo da dete to oseća kao duboku nepravdu, nego može zaključiti da nije dovoljno vredno da bi zaslužilo bilo čiju ljubav, što je zaključak koji ga može pratiti do kraja života i bitno uticati na sve njegove odnose, posebno ljubavne. Kada takvo dete uđe u adolescenciju, njegov odnos prema omiljenom detetu može prerasti u prezir ili mržnju. Ne zaboravimo da je u Bibliji ubistvo brata, Avelja od strane Kaina, „drugi greh”, zapravo posledica različitog odnosa Boga (simbola roditelja) prema njihovim darovima. Ljubomorna reakcija ovog deteta ne dolazi iz njegove fantazije o nevoljenosti, nego zaista ima podlogu u stvarnom postupanju roditelja. Zato se često to negativno odražava u odrasloj dobi na odnos tog deteta prema roditelju koji je bio nepravedan.
Nekada roditelji „nivelišu” ovu razliku prema deci tako da jedan roditelj više izražava naklonost prema jednom detetu, a drugi roditelj prema drugom. U tom slučaju u porodici je „mamino dete” i „tatino dete”, što je nekakvo polurešenje.
Roditeljska krivica
Roditelj koji je svestan svojih različitih osećanja prema deci, često zbog toga oseća krivicu jer smatra da nije dobar roditelj. Nekada zbog ovog osećanja krivice roditelj ide u drugu krajnost, tako se ponaša suprotno od onoga što oseća i veću naklonost pokazuje onom detetu prema kojem se oseća krivim.
Iako je idealno da roditelj oseća istu ljubav prema svoj deci, na doživljaj da je jedno dete omiljeno utiču brojni faktori od kojih su mnogi nesvesni. Da bi se približio idealu, ovakav roditelj bi morao da se podvrgne psihoanalizi kako bi osvestio svoje nesvesne procese. Umesto toga roditelj treba da svoj emotivni odnos prema deci shvati kao nešto prirodno, dakle nešto zbog čega ne treba da se oseća krivim. Ljudi nisu krivi za ono što osećaju, već za ono što čine. Roditeljska krivica pripada onima koji prave veliku razliku u iskazivanju ljubavi prema deci.
Izvor: Politika Magazin
