Пише: Зоран Јанковић
Срце звери, режија Дејвид Ејер, улога Бред Пит
И даље актуелна легенда каже да очигледно прилично моћни савети родитеља и школски одбори тамо далеко (у САД) инсистирају да из школске лектире буде изостављена проза Into the Wild (Пут у дивљину) аутора Џона Крокнера, по којој је Шон Пен 2007. године режирао истоимени, веома запажен филм. Реч је о младом авантуристи Крису Макендлсу, који је готово без пара путовао по Америци уздуж и попреко, трагајући за макар довољно уверљивом илузијом слободе и пуноће живљења, да би на Аљасци преминуо. А Макендлс је, заправо, на ту самозадату мисију кренуо надахнут оним што се да прочитати у Валдену Хенрија Дејвида Тороа, што је још једна од “опасно-несташних” књига које младима, пре скока на минско поље варљивог тржишта рада и других видова потчињености, улива лажну наду да је бољи свет могућ, баш као и живот испуњен знатно већом дозом смисла. И где су тропи и архетипске поставке (порив за слободом и очигледнијом сврхом постојања свакако јесу мотиви), ту је и Холивуд. Најновија варијација на речене теме и са њима повезане душевне дамаре стигла је у овдашње биоскопске сале пре паетнаестак дана.
Реч је о најновијем филму редитеља Дејвида Ејера, у чијем су досадашњем опусу нанизани следећи филмови: Тешка времена, Краљеви улице, Последња смена, Одред отписаних, Бес, Пчелар… У последњих неколико година Ејеру баш и не цветају руже у креативном смисли, те је мудар потез што се овде поново удружио с Бредом Питом. Пре више од десет година њих двојица су сарађивала на ремек-делу ратног филма, остварењу Бес (Fury), причи о групи америчких војника заробљених у тенку при крају Другог светског рата. На једној од идејних равни Бес има заједничких елемената с филмом Срце звери (Heart of the Beaст). Повезница им је микро постављен заплет, крајње поједностављен драмски замајац на који се, и овог пута природно и складно, надовезује жанровска мустра авантуристичке драме преживљавања (survivilist adventure drama).
Сажетак радње је истински кратак: ратни ветеран (Бред Пит), у друштву с својим верним борбеним троногим псом, трага за затуреном сврхом егзистенције у дивљој природи америчке забити. У филму који траје 104 минута појављују се још само две особе, с тим да се у неколико сцена појављује оскаровац Џ. К. Симонс (Ритам лудила), који је већ сарађивао са Дејвидом Ејером на одличној крими драми Тешка времена.
У међувремену Питов лик и његов верни саборац пролазе кроз тешка искушења у покушају да дођу барем до рубова цивилизације и добију помоћ. Настојећи да избегне замке могућег празног хода, те незгодне и деструктивне сенке у случају филмских прича рудиментарног заплета, до пуног изражаја долазе Ејерова приповедачка и редитељска зрелост, те Питов магнетизам, сада гарниран зрелим годинама које су његовом имплицитном мачизму само додале упечатљивост, промишљеност, софистицираност и заводљивост. Прича је у димензији ритма и ритмичких мена умешно градирана, акциони сегменти су беспрекорно спроведени у дело, те филм у тој својој равни у први план истура иначе “утишану” синематичност која Срце звери повезује са делима класичног Холивуда. И та је староставност још један адут овог филма, који у првим данима јесени својом наративном и идејном бити “циља” зрелију публику, посебно мушкарце (разуме се, далеко од тога да жене остају равнодушне), те се Срце звери препоручује као најбољи овогодишњи биоскопски рад на тему “филмова за тате” (dad’s movies), бацајући у засенак веома сродно-сличан филм Краљ Артур (Arthur the King) са Марком Волбергом, од пре само неколико година.
Синергија Питовог лика и пса је изврсна и веома убедљива окосница те дуодраме једноставног ткања, а Срце звери, мимо очигледне, премда и очекиване манипулативности, ипак испоручује довољно учинковиту илузију емотивности. С тим у вези мора се истаћи да се поджанровским нијансама и одредницама код овог Ејеровог филма с пуним правом може и мора додати и заслужена ознака weeper (филм прављен за плакање), као, на пример, Шампион, Мостови округа Медисон, Ово је диван живот и/или Крамер против Крамера некада. Наравно, будући да се ПТСП помиње у филму, било би и поштеније и самосвесније да се макар узгред и тишим гласом осуди интервенционизам као пошаст и чедо америчког милитаризма, без кога би (логично) било знатно мање пострауматског синдрома. Ипак, можда је то превише очекивања од доброг, али суштински ипак конфекцијског филма, тим пре што је Бред Пит већ био звезда сличног филма Седам година на Тибету (у режији искусног Жан-Жака Аноа) у којем се такође не помињу интервенционистичке трансгресије кључног лика.
Извор: Време
