Пише: Зоран Јанковић
Овогодишњи, 19. Међународни филмски фестивал документарног филма Белдок, понудио је више од сто филмова различитих видова и метража. За читаоце “Времена” издвајамо остварења које би ваљало видети.
Документарно остварење Залазак Милоша Јаћимовића доноси суптилан и прилично нежан приказ живота и динамике унутар Института за физикалну терапију “Др Симо Милошевић” у Игалу. Када постане јасно да то није репортажни документарац, гледалац се може препустити његовој дискретно наглашеној ликовности, што овај филм снажно повезује са претходним остварењима на којима је Јаћимовић радио као директор фотографије: Тилва Рош, Оаза, Стриц… Истинско је уживање гледати (чак и без икаквог предзнања о Инстититу) филм који тако лако постиже равнотежу између упечатљиве естетизације на једном тасу, и имплицитно изложеног садржаја на другом. Залазак се да довести и у везу и са документарно-експерименталним (и једнако ненаративним) филмом Центар Ивана Марковића од пре неколико година, а та два остварења повезује танкоћутно инсистирање на убедљивом приказу висцреалног односа грађевине, институције и људи који тамо раде, с тим да Јаћимовићев Залазак томе додаје и људе који долазе у Институт на лечење. Но, нису физијатријски проблеми у првом плану – иако јесу ендемска мука савременог доба с којом се, како-тако, живи – већ је то феномен краткорочних заједница које творе случајни сапутници, лекари, медицинско особље, административно особље и пацијенти. У тој заједници, као и у Јаћимовићевој поставци, тишина је важан чинилац. У оваквом изражајном, стилском и свеукупном филмском руху може она бити ишчитана и као тиха ода утопији у коју је лако и слатко повероворавти, утопији која наводи да некакве помоћи негде (и даље) има, док лепота крајолика, као и смене дана и ноћи, сугеришу да свет иде својим ритмом независно од наших потреба за утопијама или можда и неизбежним, ентропијама.
Жене народног фронта
Доста нежности, здраворазумске и убедљиво непатворене, проналазимо и у краткометражном филму Жене Народног фронта (траје двадесет минута) ауторке Иване Тодоровић. Он дискретно и уз сличну опсервациону дистанцу ниже исечке из свакодневне динамике и рутине запослених и пацијенткиња те београдске здравствене институције. Унутар омеђеног простора филм доноси јасну поенту која нас подсећа на важност емпатије према женама које долазе на порођај. Чини се да је опсег од двадесет минута ауторки био довољан да склопи мозаик исповести, који покрива добар део искуства пацијенткиња те клинике.
Ваља, најзад, указати на сниматељски приступ који, у бегу од туробности и клаустрофобије здравствених установа (овде или било где другде), посеже за косинама и финим, каткад и благо иронијским детаљима као што су, на пример, мрежасте чарапе на ногама једне од сестара или докторке, што, између осталог, доводи до тога да јунакиње приче, премда неименоване, успостављају довољно близак контакт са гледаоцима који их прате са безбедне дистанце.
Сјети се моје пјесме
Нежност, али здружена са промишљено оснаженим СФРЈ социјалистичким и пролетерским ретро шиком, затичемо у врло добром дугометражном раду: Сјети се моје пјесме ауторки Јелене Босанац и Тање Брзаковић. Кроз обиље занимљиве и филмичне архивске грађе овај филм нас води на крај југословенских осамдесетих година, у село Југово Поље у Хрватској и у микроуниверзум тамошње гостионице “Јаблан”. Та “самостална угоститељска радња” као редак и илустративан пример недвосмисленијег приватног предузетништва у тој сфери, била је средиште вечерњег и ноћног живота и својеврсна Ибица тога доба и тога простора за шаренолику групу југословенских (пролетерских) хедониста. Иако архивске снимке из “Јаблана” прате аудио-исповести преживелих и присутних актера, ауторке успевају да прецизно поставе и предоче контекст, као и односе међу учесницима, што доводи до живе и емотивне интеракције с гледаоцима. Дискретна манипулација архивском грађом (односно правовремена и одмерена надоградња архиве), као и ситне интервенције, пример су ауторске промишљености и такта. Филм у мањој мери, у самом финишу, поквари сцена плеса међу рушевинама јер, стиче се утисак, ауторке непотребно потцртавају већ сасвим јасну поенту и дух филма.
Очекивано видно продукционо супериорнији у односу на све остале филмове, канадско остварење Медвед давеж (Nuisance Bear) Габријеле Осио Ванден и Џека Вајзмена – зимус овенчано Великом наградом жирија на фестивалу Санденс – храбро доводи израз до крајњих граница: прича брзо задобија успорени, готово хипнотички ритам кретања поларних медведа који залазе у насеље Черчил у канадској Манитоби. Синтагма медвед-давеж и формално је лексичка ознака за (поларне) медведе који су имали искуства доласка у људске средине, те их више није страх од људи, али лишени зазора, грабљивци почињу да буду опасност по људе. Ритам излагања ове циљано споровозне приче и беспрекорне визуелне културе, уз снолике призоре, представља особен квалитет на основу кога ово изврсно дело заслужује безрезервне похвале и дивљење. Осим тога, Медвед давеж крајње доследно прати идејну нит која оцртава границе једне сложене, а ипак и лако разумљиве таутолошке ноћне море: филм прецизно указује на чињеницу да је ововременска наводна брига за добробит животиња управо те животиње начинила жртвом бирократизованих процеса спасавања. У тој тачки овај филм сетним “гласом” упире на споропузећу а неизбежну ентропију која је допрла чак до рубова снежне Манитобе и тамошњих Инуита, принуђених да, упркос властитој митопоетици, живе по узусима и ритму знатно суровије западне цивилизације. И нек буде поменуто још и ово: Медвед давеж, који се да гледати и као громак активистички и еколошки филмски манифест, јесте филм који краси једна од најбољих гласовних филмских нарација из off–а, за коју је био заслужан Мајк Таналак Гибонс, Инуит очаравајуће лепоте и и изузетног ритма говора, који говори о дубоко проживљеним, личним темама.
Српске ствари
Недеља поподне на Белдоку у београдском Дому омладине Београда (ДОБ) протекла је у знаку два српска филма (и на српске теме) – краткометражног Испод хоризонта аутора Милана Милосављевића и Фабрика не сме да стане! аутора Марка Николића. Првопоменути наслов у десет минута трајања доноси упечатљиву цртицу о радовима на археолошком налазишту у њивама сремског села Кленак пре изградње аутопута Лозница-Рума, а други говори у успону и паду лозничке хемијске индустрије “Вискоза”.
НИН на 82. филмском фестивалу у Венецији: Сорентинова „La grazia“ снажан кандидат за Златног лава
Милосављевић нам комбинацијом свежијих документарних снимака и раније архивске грађе, праћене рекреацијом тонских записа из радијских емисија, скреће пажњу на оно што се недопустиво брзо и лако сметне с ума: да су нашим животима претходили животи и животне навике читавих, нетрагом несталих царстава, што нас, потом, враћа на нашу краткорочност и упућује на шири временски контекст. Фабрика не може да стане! Марка Николића природно се надовезује на кратки документарац истог овог аутора (Знаци живота), који се такође делом збива у лозничком крају, а спаја их опсесија ентропијом која се, неку руку и у некој мери, могла избећи. У односу на изразито атмосферичне Знаке живота, нови (и дужи) филм Марка Николића знатно је конвенционалнији у изразу и носећем приступу документаристичком приповедању, те се може рећи да је Фабрика не сме да стане! тематски филм репортажног подпрофила, што је, опет, изабрана тема изискивала. У филму видимо економичан приказ еволуције и потоње деволуције (са свега тридесетак година између те две тачке) сурово еутаназираног лозничког привредног гиганта, око кога су били структурисани живот и просперитет читавог тог краја. Фабрика не сме да стане! интелектуално је поштен документаристички рад који прецизно мапира кључне коте приче, чиме филм добија на увек добродошлој универзалности, саговорници су надахнуто исприповедали своје приче (уз неизбежно романтизовање и идеализовање прошлости, а најсветлија тачка читавог филма јесте кустоскиња Музеја Јадра у Лозници, Марија Шћекић Марковић. Утисак је да овај филм завређује да убрзо добије наставак, који би пред ширу јавност филмским језиком и средствима предочио размере девастације “Вискозе”, те постпетооктобарски деиндустријализацијски жар препун отвореног презира према губитницима транзиције који нису били кадри да се снађу у новим и драстично измењеним околностима.
Извор: Време
