За разлику од великих, тешких, градидбених, повијесних и метафизичких топоса – Грачаница, Дечани, Пећ, Призрен, само Kосово поље – „малена Бањска“ изазива другу емоцију. Нешто танкоћутно, скромно и староставно
Пише: Ђорђе Матић
Наша народна епика, допало се то некоме или не, свакако је темељ, идентитарни, културални и поетички, а ако ставимо по страни предрасуде (што је најтеже наравно) и истинско поетско чудо. Унаточ проласку времена, књижевним и културним периодама и смјенама, као и искушењима тумачења у сувремености, поготово у ових тешких прошлих тридесет година, народна поезија остаје трајност и врело које нове и освијештене генерације откривају изнова. То што је изнад и испред свих скупио Вук у „Малој простонародној славено-сербској пјеснарици“ и двије сљедеће збирке у властитој редакцији, и што ће љепотом, складом, метриком (десетерац као „нулта точка“ наше поезије), али и необичношћу, инвентивношћу и недохватним дубинама формирати како националну културу тако и задивити највеће умове европске мисли и умјетности, све то стоји као вриједност којој се враћамо. Поред митолошких циклуса, старославенских, древних, пјесама о хајдуцима и јунацима, личностима старе наше повијести, гдје се посебно издвојио циклус о Kраљевићу Марку који баштине и дијеле и српска и хрватска култура, јединствено мјесто заузимају такозвани преткосовски и косовски круг. Поново, прихваћали или одбијали ми то, ове пјесме, њихови запамћени стихови, проширени и урасли у биће (не само једног) народа, мисли и језик којима су се клањали Гете и браћа Грим, Ниче и Kарл Шмит, благо је што се свако мало узврати, као чудне воде што зрцале одређени тренутак наше стварности и хисторије.
Међу пјесмама косовског циклуса, најнеобичнија је мистериозна пјесма о Бановићу Страхињи. Она која почиње чувеним неодређеним стихом, а језиком и правописом узгред (!) у којем су отворени попут књиге и сви разлози зашто је у овој земљи пјесма нестала, као неизрецива нелагода, на линији потпуне дивергенције с већинским нарјечјем народа којем пјесма припада, а напротив потпуне једнакости с језиком хрватским:
„Нетко бјеше Страхинићу бане“.
У читавој поезији и епици, у куриозној и скривеној, и нужној идиосинкразији, недосљедности, и чак негацији – Бановић Страхиња је уникум.
Заплета се сјећамо још ваљда. Ако не из читања проказане епске поезије, онда макар из Мимичиног ремек-дјела, по Михизовом вишеслојном сценарију, у филму до данас непрочитаном: искористивши сукоб, кад „Турска сила притисла Kосово“, Влах-Алија отима жену Страхињи, док је овај „у тазбини“, у граду Kрушевцу, „ђе од скоро царство постануло“. Влах-Алија, чије име већ по себи гори амбиваленцијом припадности, стоји за све насилно, аморално, пријеко и силеџијски вођено, онако како ће много касније у својој „Мари милосници“ Андрић ингениозно фиксирати свој чувени мотив „порива нездравог човека“. Или – комплексније пак – као чулност и завођење који у себи садржавају нешто опће, наше, културно, а у Несвјесном и страх од тога. Да се бије и да врати „своју љубу“ – Бановић Страхиња одлази на Kосово поље, тамо гдје је почетак и крај свега. Пред крај пјесме, изборивши се у зачудном дуелу, Страхињић не да фамилији да му невјерну жену убију:
„Не дам вашу сестру похарчити,
(…)
Немам с киме ладно пити вино;
Но сам љуби мојој поклонио.“
Такав крај спада у најчудније ствари које је народни дух артикулирао и спјевао, једнако као и реакција и закључак кроз задњи двостих – за који досад нисам успио домислити је ли поспрдност мушкој слабости или истинска зачуђеност и удивљење јунаку, чиме и пјесма завршава:
„Помало је такијех јунака,
Kа’ што бјеше Страхинићу бане.“
Ових дана, потопљени страхом у још једном од ужаса који се као неман све више надиже око тога мјеста свих мјеста за нас, имали смо прилике подсјетити се пјесме, и „убикације” у њеном другом стиху:
„Бјеше бане у маленој Бањској,
У маленој Бањској крај Kосова“
Одјекнуо је од тамо баш, из роднога мјеста митскога хероја (у свјесној контрадикцији), страшни догађај од неки дан, нејасан, мутан, неразјашњен и даље, у неравнотежи осјећаја и реакција многих од нас. И погодио некако другачије у односу на континуум насиља који се одматају на Kосову и Метохији деценијама, а прошлих неколико година, откад се помахнитали, етнички искључиви силеџија размахао на простору који се држи зубима за зрак да не заврши поново у опћем насиљу, као и због недосљедне политике српске државе, ескалирало је зло до граница, доносећи непрестани страх, немир, горчину и љутњу. До тренутка кад се више не може.
Поред такозване објективне опасности и истинске стрепње, овај тешки и трагични, убилачки чин, гдје поново обје стране плаћају у крви, одјекнуо је дуж нашега круга неком неочекиваном, пригушеном, а осјетном боли. Зашто?
Свако имало осјетљив, знат ће, или бар наслутити. Ја мислим да је кључ управо „малена Бањска“. Нешто се отворило кроз те двије ријечи. За разлику од великих, тешких, градидбених, повијесних и метафизичких топоса – Грачаница, Дечани, Пећ, Призрен, само Kосово поље – „малена Бањска“ изазива другу емоцију. Нешто танкоћутно, скромно и староставно. Супротно ужасу што се догодио, подсјећање на повијест управо античког јунаштва, памћења које није докраја упрљано, без обзира на све. И памћења на најљепше исковане поетске ријечи народа.
Можда је зато ударила у оно преосталог срца ова несрећа од неки дан, можда је зато још мало и додатно повриједило ионако рањено и незарасло мјесто.
И опет, колико год то циницима звучало смијешно, једино је поезија, као и увијек у радикално конфузним, одсутним ситуацијама, та која може артикулирати иначе неизрециво, сублимно, подијељено, амбивалентно.
Милена Марковић, водећа српска пјесникиња данас, у једној својој пјесми има невјеројатан момент. Почевши, типично говорним тоном, редањем слика косовске свакодневице, углавном ружне и жалосне, „чучаваца и трактора“, преко природе, и људи, младих са својим универзалним тривијалностима („девојчице са голим пупковима“), у контрасту с пријетећим колико баналним појавама политичке стварности на „терену“ („гузати“ амерички војници); након „деконструкције“ националних симбола у варијацији о безвриједности застава и обавезне аутореферентности у негативном и хуморном кључу („и велика сам кукавица и лажем кад зинем“), пјесникиња прави неочекиван и страховит обрат:
„и онда сам видела знак са десне стране
на њему је писало бањска
и ту ме је стигла и баба и мајка и сестра и земља
и гробље и ибар вода и ту ме је стигло
и неће да пусти
и никад неће да пусти јер сам се сетила
усред ноћи би се сетила
и никад нећу да заборавим бањску
зато што
неко беше страхињићу бане
беше бане у маленој
бањској.“
Хисторичар Предраг Марковић наравно зна ову пјесму. Уза тешке и напете дане који трају, на питање о могућем рјешењу овога стања, хумором који је скривао бол и забринутост, предложио је „модел“ – Бановића Страхињу. Зашто? Епски херој у пјесми кињи „тазбину“ и пита гдје су били док се он борио. Повјесничар је параболом рекао нешто луцидно, али и трагично, једино могуће. Јунак нема никога, мора сам.
Извор: p-portal.net
