Njegovo književno delo verovatno je najopscenije koje se pojavilo u zapadnoj literaturi. Tu mašta nije oklevala ni pred jednom zamislivom monstruoznošću i nije se zastidela najperverznijih vrsta ispoljavanja seksualnosti. Ne samo da joj ljudsko nije bilo strano; nije zadrhtala ni pred sveprisutnom neljudskošću. Mogu dodati da Sadov život, kao uostalom i onaj većine drugih pisaca, ni izdaleka nije dorastao ekstremima prikazanim u njegovoj literaturi. Ruku na srce, biografija čoveka po kome je sadizam dobio ime ne može da se meri s mitovima sazidanim oko njegove persone, ma kako živopisna ova bila. U poređenju s libertincima iz njegovih romana, Sadova realnost deluje gotovo žovijalno.
PIŠE: GORAN GOCIĆ/OKO/RTS
Ako je umetnost jedan sveopšti bal pod maskama – dela Markiza de Sada opisuju baš onaj čas kad ih u ponoć svi strgnu da bi pokazali svoje pravo lice. Njegovo književno delo verovatno je najopscenije koje se pojavilo u zapadnoj literaturi – a ovde tu reč koristim, što bi se reklo, s punom moralnom i materijalnom odgovornošću. Tu mašta nije oklevala ni pred jednom zamislivom monstruoznošću i nije se zastidela najperverznijih vrsta ispoljavanja seksualnosti. Ne samo da joj ljudsko nije bilo strano; nije zadrhtala ni pred sveprisutnom neljudskošću.
Mogu dodati da Sadov život, kao uostalom i onaj većine drugih pisaca, ni izdaleka nije dorastao ekstremima prikazanim u njegovoj literaturi. Ruku na srce, biografija čoveka po kome je sadizam dobio ime ne može da se meri s mitovima sazidanim oko njegove persone, ma kako živopisna ova bila. U poređenju s libertincima iz njegovih romana, Sadova realnost deluje gotovo žovijalno.
S druge strane, taj pisac jeste delio sklonosti svojih junaka, jeste aktivno učestvovovao u istoriji svog doba, i jeste počinio neke prestupe. U nekim slučajevima ti su prestupi bili rezultat činjenice da su Sadove ideje bile daleko ispred njegovog vremena. U drugim, to su bili više prestupi iz nepromišljenosti i nehata nego rezultat krvožednog karaktera ili bolesnog uma. Ali konačni rezultat dovoljno je inkriminisao Markiza da je gotovo polovinu života proveo iza rešetaka.
Koliko je zaista zao zli demijurg: Biografija
Sad je bio jedinac. Otac, grof Žan Baptist de Sad, napustio ga je još kao bebu; majka, Mari Elonor de Karman, završila je u manastiru. Odgajile su ga guvernante i, baš kao u nekom jeftinom romanu, razvratni ujak. Školovan je u jezuitskom liceju Luj Veliki u Parizu, gde je bičevanje pitomaca bila standardna vaspitna mera. Budući da je pripadao najstarijoj klasi francuskog viteškog plemstva (noblesse d’épée) poslan je na vojnu akademiju i već u petnaestoj godini dobija čin potporučnika.
Relativno brzo je napredovao. Kao mladi konjički oficir, Sad je služio u Sedmogodišnjem ratu. Možda mu je upravo ovaj rat – njegovo razočaranje, antiheroji, surovosti i na koncu poraz – dao ideje za buduće romane. Za sadiste koji uživaju u tuđoj patnji, vojska i ratovi su idealna fasada, ali je indikativno da je Sad rešio da napusti oficirsku karijeru. Vratio se iz rata sa osećajem koji je bio kombinacija čežnje i neiživljenosti. Ako je neka godina bila sudbonosna po njega, to je 1763. Bilo mu je tek dvadeset tri, ali hteo je sve i hteo to odmah.
Izvesno je da se dotad za čitav život zasitio vojske i vojevanja, vere i častoljublja; više je povlađivao svojim porivima, naročito seksualnim, a odmah potom umetničkim i intelektualnim – posebno ako su imali veze sa scenom. Biće da je ovaj mladić, koji je proveo detinjstvo podalje od roditelja, a mladost daleko od devojaka, bio željan i ljubavi. Iste godine, 1763, dok je boravio u Parizu, zaljubio se dvaput. Anu-Prosper, ćerku bogatog sudije De Montreja, je i zaprosio, ali ovaj je imao bolju ideju: predložio mu je da oženi njegovu stariju ćerku. Sad je pristao na ugovoreni brak, ali se nadalje nije držao nikakvih konvencija.
Zvanično, postao je suprug Rene-Pelagije Kordije de Lone de Montrej. Javno, bio je ljubavnik glumica, igračica i dama iz visokog društva. Njihova imena danas nikom ništa ne znače – Loris, Kolet, Bovoazen – ali sam siguran da su žene koje su ih nosile bile jednako lepe i nadarene kao Bardo, Ađani ili Denev.
U svom zamku Lakost, gde je najviše boravio između 1769. i 1772, Sad je ugostio i svastiku Anu-Prosper, koja mu je postala ljubavnica. Tajno, zamak su posećivale i kurtizane. Tu je Sad za svoju dušu sagradio i malo pozorište sa 120 mesta. Eksplozivna kombinacija bludnica i scene, porni i grafije uveliko je trasirala njegovu budućnost.
Prestupi i zatočeništvo, zločini i kazne
Neprilično rano Sad je pokazao znake buntovništva; oni su manifestovani kao sklonost ka razvratu i bogohuljenju. Ne može se reći da je to nečuveno za njegovu klasu i njegovo vreme; Sadovi kaprici i povremena kršenja zakona bi se verovatno tolerisali da ih je držao u tajnosti. Ali njegov karakter imao je teatralnu notu: Sad je bio sve, samo ne diskretan.
Njegov prvi seks skandal datira iz iste, 1763. godine; u braku je proveo jedva nekoliko meseci. Plemića po maču i ratnog veterana položaj nije spasio od ruke zakona: ležao je u tamnici sedam i po meseci zbog blasfemije. Sudski procesi i zatvorske kazne ređale su se čitavu deceniju, donoseći sramotu i bes porodicama De Sad i De Montrej – ali njega, pak, nisu nimalo reformisali.
U Parizu 1769. Sad upoznaje nemačku udovicu po imenu Roza Keler koja je prosjačila na ulici. Svidela mu se; namamio ju je u svoju vikendicu u Arteju, vezao, bičevao i pretio joj nožem. Roza se oslobodila i pobegla – najverovatnije je Sad to režirao – ali ga je prijavila vlastima zbog zlostavljanja. Na saslušanju, Sad je – uz eventualnu ogradu da je takav humor surov – tvrdio da je sve bila šala.
Dve činjenice mi deluju relevantno u ovoj epizodi. Prvo, Sad je očigledno uživao u iskrenom, a ne hinjenom strahu svoje žrtve. Drugo, više je voleo da pripoveda bespomoćnoj devojci šta bi mogao joj da uradi, umesto da se toga zaista lati. Barem ovoliko – poriv da se nasilje pretoči u reči, u simbolični oblik – definitivno će pokazati u kom grmu leže njegove strasti.
Deceniju nakon svog prvog sukoba sa zakonom, 1773, Sad je počinio svoj najteži prestup. U javnoj kući u Marseju zahtevao je bičevanje i analni seks. U to vreme javno upražnjavanje, pa čak i samo ispovedanje sodomije bio je zločin koji je sa sobom povlačio smrtnu kaznu. Sad je takođe prostitutkama podelio slatkiše. U izveštajima o kriminalnom delu stoji da su sadržali jaku dozu afrodizijaka. Šta god se nalazilo u njima, devojkama je od toga pozlilo. U strahu od posledica, Sad i njegov sluga su pobegli.
I ovaj nemili događaj prijavljen je vlastima. Detalji nisu prećutani, naprotiv; optužbe kao da su bile dosoljene. Navodno su dve (negde se navode tri) devojke umrle od trovanja, ali je izveštaj najverovatnije bio lažan. Sad je uhapšen i suđeno mu je za sodomiju i zločin iz nehata (s tim što je ovo prvo izgleda bio ozbiljniji prekršaj). Ovoga puta mu je zapretila teža kazna. Uspeo je da sa Anom-Prosper pobegne u Italiju, ali je u odsustvu osuđen na smrt.
Verovatno su tadašnje plemićke zabave, kako ih je shvatala njegova klasa, bile čista bahatost i samougađanje. Verovatno je i Sad sebe video kao libertinca, čoveka koji permanentno i s dozom pompeznosti povlađuje svom zadovoljstvu. Ali to je podrazumevalo nemali rizik: Sadov savremenik i bar u dva aspekta kolega Đakomo Kazanova takođe je osuđen na pet godina robije. Posle opisane epizode, Sad je jednom za svagda žigosan kao prestupnik i više jednostavno nije mogao nazad.
Istina, Kazanova je pobegao iz zatvora, a Sadova osuda je na ponovljenom suđenju preinačena u robiju. I on je više puta bežao; biće da je porodica više bila saučesnik vlasti i zakona nego prepreka da se kazna nad njim sprovede. Njegov otac je, istina, umro pre toga, 1767, a majka deceniju kasnije – ali u tom trenutku Sad je bio oženjen čovek s troje dece. Kao da je uticajnim De Montrejima bilo draže da se crna ovca nađe iza rešetaka nego da im upropaštava ćerke. Ako ništa drugo, računali su da bi to izvesno sprečilo nove prestupe, a samim tim skandale i ljagu koja ih neizbežno prati.
Kako nam svedoče iskustva Servantesa, Džona Lilenda, Žana Ženea i drugih koji su se tek pod ključem usredsredili na pisanje – zatvori možda nisu postojani rasadnik literature, ali književnost definitivno jeste neka vrsta samopomoći. To se pokazalo tačnim naročito u Sadovom slučaju: u zatočeništvu, on je svo svoje vreme posvetio pisanju. Čini mi se da je Sadova „pomerena“ seksualnost nastavila da cveta u tamnici kao neka vrsta mentalne vežbe.
Ako je suditi po njegovim neprijateljima – među kojima je, izgleda, najupornija bila razočarana tašta – verovatno bi i umro u zatvoru. Ali sudbina je htela da se u Francuskoj u maju 1789. na monarhiju digne kuka i motika. Sad, tada zatočen u ozloglašenoj Bastilji, vikao je s prozora tamnice da straža davi zatvorenike. Juriš mase na Bastilju 14. jula više je bio simboličnog nego strateškog značaja. Iz kraljevske tamnice, istina, biće oslobođeni svi zatočenici mrskog režima Luja XVI, ali tu je pronađena svega šačica nesrećnika.
_981x740 "Markiz de Sad u zatvoru ( / )")
Donasjen Alfons Fransoa de Sad nije bio među njima. Neposredno pre toga, tajno je prebačen u ludnicu Šaronton. U haosu koji je usledio tokom juriša, međutim, rukopisi građanina Sada su ukradeni. Jedan od njih, pod nazivom 120 dana Sodome, izgleda nije bio ni blizu Gramšijevim Zatvorskim sveskama, iako će Sad biti politički aktivan tokom Francuske revolucije. On se istakao vatrenim pamfletima; čak je dobio i mesto u revolucionarnoj vladi.
Oslobođen iz zatvora posle nekoliko hiljada dana, bivši konjički pukovnik Sad imao je pedeset godina i ostao je bez prebijene pare – njegov je zamak, naime, poharan i uništen tokom revolucije. To je značilo da je prvi put otkad je napustio vojnu službu bio primoran da se izdržava. Kao zatvorenik, Sad je možda postao pisac da bi sačuvao razum (ili, ako je nekom draže, da bi izrazio svoje ludilo), ali je kao slobodan čovek odlučio da se u potpunosti posveti književnoj karijeri.
Sad, profesionalni romanopisac i politički pamfletista
I zaista, u to ime 1791. Sad je ilegalno objavio svoju prvu knjigu, Justinu, ili nevolje vrline, rukopis koji je takođe započeo dok je bio zatočen. Tekst nije bio nominalno pornografski: Sad je koristio bogatu paletu eufemizama da bi opisao seksualne zgode svoje junakinje – ili pre bi se reklo nezgode.
Justina i njen nastavak Povest o Juliji, ili procvat poroka (1797) – inverzna priča o seksualnoj dominaciji Justinine rođene sestre – možda imaju udaljeni uzor u sestrama De Montrej. U svakom slučaju, oba teksta su varijante moralnih priča, s tim da je u Sadovoj verziji porok taj koji uvek trijumfuje. Krajem XVIII veka zapadnoj hemisferi predstavljen je verovatno najznačajniji pornografski stereotip. Sa ova dva romana, Sad je prosto utemeljio budući žanr.
Ako čovek baci pogled, na primer, na porno strip, danas bar devet od deset sižea otpada na mlade, poželjne devojke čija je vrlina u nevolji jer ih vezane negde u podrumu drže sadisti. Na pornu filmu skoro ista situacija: devojke nevinog izgleda koje redom demonstriraju bizarne seksualne veštine nikad ne izlaze iz mode. Drugim rečima, većina porno scenarija duguju postojanje Justini i Juliji.
S druge strane, pak, kod Sada zapažam akutno odsustvo psihologije. Njegovo „rukovanje“ bezličnim telima i čudni lični zaveti njegovih likova često su opisani šturo, s nedostatkom plastičnosti i verodostojnosti. Njegovo fokusiranje na „koncept“, na čistu tehniku uvrnutih zadovoljstava – često upražnjavanih kroz ovu ili onu vrstu torture – jako vuku na savremenu pornografiju. „Loš“, što će reći šematski opis predmeta žudnje koji je Sad obično nudio čitaocima, učinio je i samu želju hladnom, otuđenom i udaljenom.
Psihološka i emotivna motivacija su dakle kod njega izostale: Sadov svet – kao uostalom i njegov život – kao da je bio ispražnjen od emocija. Ali ne samo Sad, već i roman uopšte je tada bio daleko od novina koje će tek polovinom XIX veka doneti, s različitim pobudama ali sličnim rezultatom, Sigmund Frojd i Fjodor Dostojevski. Oni će ljudske strasti i devijacije razložiti i svetu objasniti „iznutra“.
Istovremeno, Sadovi romani su bogati u drugim aspektima. Oni su filozofske, teološke, moralne i političke rasprave – ili sve to u isti mah. Njegovo uvođenje čitaoca u svet seksualne izopačenosti ne samo da je bilo rezultat mukotrpnog treninga koji žrtvu na koncu pretvara u razvratnika (Julija), već i razgranate misli o revoluciji (Filozofija u budoaru).
U istorijskim previranjima potkraj XVIII veka Sad će imati aktivnu ulogu. Od 1792. pisaće političke pamflete i raditi na reformi bolnica. I tu je brzo napredovao kao nekad u vojsci. Ali situacija se preokrenula kad se suprotstavio jednom takoreći sadističkom predlogu tokom vladavine Termidora. Optužen je za „umerenjaštvo“ i uhapšen 1793. godine.
Sad se mogao pohvaliti retkom privilegijom: njega je stari režim smatrao za monstruma, a novi, revolucionarni, za mekušca. Oba su ga osudili na smrt. I ponovo kazna nije izvršena – samo zato što dželat u haosu terora 1794. nije mogao da pronađe u kom se zatvoru bivši markiz tačno nalazi. Gde god da je bio, verovatno je radio na Justini i Juliji: Sad je taj rukopis kitio, proširivao i dopisivao punih 13 godina.
Justina, ili devica u nevolji
Justina, ili nesreće vrline je pikarski roman u kojem pobožna i vrla građanska lepotica ostane siroče kao tinejdžerka, ali se sve do gorkog kraja drži svog strogog morala. Postavljajući se kao živi bilbord za doba individualizma, Justina je, po rečima Anđele Karter, „nesebična Rusoova heroina u egocentričnom i okrutnom Hobsovom svetu“. Osiromašenoj (ne prosto sirotoj), nekvalifikovanoj (ali dobro vaspitanoj), Justini nude se službe dostupne na tržištu, sve gore jedna od druge.
Pouka svakog njenog doživljaja i sudbine koja ukršta put s njenom jednostavno je da se vrlina kažnjava, a zločin nagrađuje. Justinu to pogađa, ali je ne menja. Drugim rečima, Justina nije samo mokri san svakog pornografa. Roman o njenim doživljajima nudi i jedan od najmoćnijih i najtrajnijih arhetipova u zapadnoj fikciji: ženu kao žrtvu bezgraničnog, moćnog muškog libida koji čupa kosu, steže vrat i zavrće ruku.
Privlačnost Justine dakle nije samo u njenoj nežnoj lepoti, svetloj puti, mladosti i nevinosti, već u njenoj bespomoćnosti i pasivnosti: ona svako malo-malo kleči, ljubi čizme svojih gospodara i moli za milost. Ako po prirodi nije mazohista – a nije to po dijagnozi – Justinu okolnosti pretvaraju u mazohistu-glumca, mazohistu na terenu, mazohistu u praksi, ve-de mazohistu; ona je, što bi rekli Englezi, acting masochist.
Za razliku od Eme Bovari, koja upražnjava šoping i faking sa izvesnom lepršavošću, Justina nikada ne ide u kupovinu: ovo zadovoljstvo još nije izmišljeno u njenoj epohi. Svaki zarađeni santim ona ostavlja za crne dane, ali sve na kraju prigrabe njeni mučitelji. Njen seksualni život sablasno je sličan toj štednji novca: ona čuva svoju nevinost kao vrstu kapitala koju joj silom otimaju seks monopolisti.
Justina je nesposobna da spletkari, ili pak da postane to što joj se nudi: služavka, prostitutka, seksualna robinja ili ubica. Njena volja da preživi i čini dobro neminovno vodi do „izdaje“ njenih beskrupuloznih, dobro pozicioniranih i opsceno bogatih poslodavaca. Ovi lako manipulišu Justinu, čitaju njene namere, predupređuju postupke i neprestano je kažnjavaju, nalazeći dosta slobodnog vremena za opsežne rasprave s jednom devojčicom o vladajućem moralu, prirodnom zakonu, položaju žene i dece u društvu i pravoj, zloj prirodi čoveka.
Justinina psihologija i seksualnost nisu samo tako „umilno“ pasivne – Justina je tlocrt za svaku mušku fantaziju gde su žene neuverljivo predstavljene kao najobičniji objekti. Njen jadni seksualni život – u kojem predstavlja krunskog svedoka optužnice koja se nikad neće podići, procesa koji nikada neće biti pokrenut – praktično je niz brutalnih premlaćivanja, retko viđenih perverzija i beskrajnih silovanja. To je život lišen zadovoljstva koliko god je to ljudski moguće – možda čak i više nego što je ljudski podnošljivo.
A kako njena patnja raste, proporcionalno raste i uživanje njenih mučitelja. Upravo Justinina dodeljena uloga prema kojoj treba da se permanentno pravi mrtva – izluđuje njene mučitelje od požude. Rečju, osetljiva, lepa, psihički i fizički pasivna plavuša leži pred nogama zlikovaca, jecajući za milost: šta bi čovek više moglo poželeti?
Dakle priče o dve sestre, jednoj devici-žrtvi Justini, drugoj kurvi-prestupnici Juliji, vešto zaobilazi (a možda i sasvim isključuje) čovečanstvo koje živi, neopevano, negde između njih dve. Čovečanstvo mahom neopredeljeno između dobra i zla.
Prelaz u XIX vek: Filozofija u budoaru, Nova Justina i vrhunac
Ponovo na slobodi, Sad se s novim žarom posvetio širokoj i dalekosežnoj, dobro razrađenoj i dosledno racionalizovanoj filozofiji greha. U njegovom delu se može uočiti, da tako kažem, vera u razvrat – činjenica koja je daleko interesantnija od, po današnjim merilima, relativno skromnih stilskih vrednosti njegove literature. Svejedno, u smislu u kojem, recimo, koristimo Balzakovo delo kao pouzdano ogledalo njegove epohe, u Sadu su ne jedanput prepoznate vrednosti doba prosvetiteljstva. Adorno i Horkhajmer su Sada smatrali centralnom ličnošću tog perioda, gledište koje itekako ima rezona. A u Filozofiji u budoaru Sad svoju libertinsku, ateističku filozofiju asocira sa republikanstvom. Štaviše, u toj knjizi, objavljenoj ilegalno 1795, prvi put se neko drznuo da javno zagovara abortus.
Kod Sada se dakle poroku pristupa potpuno svesno, s „pozitivnom diskriminacijom“ i konačno s veštinom i znanjem, a ne zbog lakomislenosti, gluposti, neobrazovanja, koristi, svemoćne želje ili moralnog daltonizma. Potonji su uobičajeni alibiji komercijalne pornografije, koja je, zahvaljujući literatima poput Kazanove i Sada, u naredna dva veka bila predodređena za postepeni uspon i konačnu industrijalizaciju. Obojica su bili nevoljni pioniri tog procesa.
Ali ono čega je Sad bio potpuno svestan – i što ga razlikuje od armije bezimenih pornografa zaduženih da popunjavaju praznine u vekovima koji slede – bilo je postavljanje opscenosti na svojevrstan pijedestal. Njegov je najozbiljniji književno-filozofski domet zapravo smisao pronađen u prestupu i kanonizacija opscenosti. Drugim rečima, izražavanje blasfemije i seksualne transgresije kroz njihovu političku upotrebnu vrednost.
Usledio je Sadov najplodniji književni period. On je još u Bastilji popisao svoja dela, ali kao da je poslednjih godina XVIII veka konačno došlo vreme za publikovanje – makar anonimno i ilegalno. Alina i Valkur, ili filozofski roman (1795), komad Okstijern u kojem je Sad i igrao (1799) i Zločin iz ljubavi (1800) objavljeni su zvanično. Filozofija u budoaru, Justina i Julija bili su pak književni andergraund.
Justina, priča o viktimizaciji mlade, neiskvarene devojke, počeo je kao novela zbrzana za dve sedmice u Bastilji. Ali kako se Sad približavao šezdesetoj, kako je polako gubio seksualne moći – tako su nova izdanja Justine postajala sve skarednije štivo. Do 1797. (s naslovom Nova Justina) projekat se izrodio u dugačak es-em roman sa minucioznim opisima. U poslednjem izdanju iz 1801. objavljenom u Holandiji, Nova Justina i Julija izrasle su zajedno u Sadov pet project, Sadov opus magnum: zajedno su brojale deset tomova i preko 4000 stranica. Što je za Marsela Prusta bio roman U potrazi za izgubljenim vremenom, a za Tomasa Mana Čarobni breg, za Sada je bile Justina i Julija.
Napoleon je lično naredio hapšenje anonimnog autora ta dva skaredna, pornografska romana. Kada je poslednji put zatočen 1801, to je ujedno bio prvi put da je Sad optužen za svoju literaturu. Mora da mu je bilo drago da na suđenju – donekle poput vojvode Šešelja u Hagu – može konačno da zastupa svoje spise i svetonazor, ma kakav odijum i kaznu to povlačilo. Ali finalna ironija njegove sudbine jeste da mu vlasti nisu pružile tu satisfakciju: proglašen je nesposobnim za proces.
Drugim rečima, neuračunljivim. Shodno tome, prebačen je iz zatvora 1804. u Šaronton, ludnicu koju je pohodio u više navrata. Tu mu je dozvoljeno da, kao nekad u dvorcu Lakost, postavlja pozorišne predstave na scenu. Ali sada su i glumci i publika bili pacijenti. Sadov poslednji period poslužio je kao inspiracija nemačkom komadu Petera Vajsa Mara/Sad (1964). U postavci Pitera Bruka komad je stekao svetsku slavu.
Začudo, Sad nigde u svojim pisanijama nije pomenuo zloglasnog Žila de Raisa, francuskog plemića iz XV veka, čiji na sudu priznati seksualni zločini i neverovatan broj žrtava neodoljivo podsećaju na Sadove izmišljene zlikovce. S druge strane, izgleda da je uživao u biografiji bavarske kraljice Izabele, u kojoj je prepoznao savršen istorijski model za svoje razvratne heroine. Čak je napisao roman o njoj i koristio je kao uzor za lik Julije (Tajna istorija Izabele Bavarske, vladarke Francuske, 1813).
Ali Sad više nikad nije iskusio slobodu: u Šarontonu je i umro 1814, u svojoj 74. godini. Slučaj je hteo da i njegov krvnik Napoleon takođe provede svoje poslednje godine u zatočeništvu. Ali Sad je više od tri decenije bio pod ključem, u azilima, ludnicama i zatvorima. Tu mučnu činjenicu preokrenuo je u korist literature, dokazujući da je pisanje zaista delatnost čiji se preko potrebni fokus postiže samo u izolaciji.
I zaista, Sad je unapredio samovanje u jednu celovitu filozofiju suvereniteta.
Smrtonosno, ozbiljno i smrtno ozbiljno: 120 dana Sodome i finalna transgresija
Najpreciznije i najradikalnije oličenje njegovog razmišljanja, ostaje najznačajnija među Sadovim distopijama, roman 120 dana Sodome. To je priča o četvorici sredovečnih, psihopatskih libertinaca koji su se obogatili tokom tridesetogodišnjeg rata. Oni zarobe dvadesetak mladića i devojaka, zaključaju ih u zamak pun straže i slugu i zlostavljaju ih do smrti radi sopstvenog seksualnog uživanja.
Ultimativna snaf knjiga se ne završava pre nego što Sad taksativno navede i detaljno opiše sve seksualne perverzije kojih je mogao da se seti, čuje ili zamisli. To je opsežan i detaljan seksološki izveštaj, uredno upakovan u četiri tematska kruga, dobar vek pre nego što će Rihard fon Kraft-Ebing začeti svoju kapitalnu studiju Psychopathia Sexualis.
Politički, 120 dana Sodome je traktat o apsolutizmu. Formalno, to je varijanta Hiljadu i jedne noći. Tematski, to je najbolesniji komad pornografije ikada napisan.
Shodno tome, 120 dana Sodome funkcioniše sasvim dobro podalje od bilo kakvog „klasičnog“ pornografskog scenarija. U tom romanu, autor, prostim zasićenjem čitaoca bizarnim seksualnim preferencijama svojih protagonista, natopljenih zločinima, moralnim inverzijama i izopačenjima, ostaje usredsređen na metafore čistog i postepeno rastućeg poniženja, na plodove gole sile i političke, opipljive moći – te „strasti svih strasti“. Posledice tako iskorišćene moći nisu samo kontrola nad životom i smrću svojih proizvoljnih subjekata – odnosno zarobljenika – već njihovo sistematsko lišavanje volje, njihovo apsolutno potčinjavanje, njihovo pretvaranje u objekte i njihovo uništenje ni zbog čega drugog, osim za ideologiju zla i ogromno zadovoljstvo koje iz nje proizlazi.
Seksualna dominacija se uglavnom ostvaruje preko političke moći: muškarci i žene na vlasti su saučesnici u zločinu protiv krotkih i nezaštićenih. Opet, žrtve vlašću zaluđenih gospodara nisu sirotinja ili prosjaci poput Roze Keler; posebna je poslastica mučenje pripadnika aristokratije. Što su njihovi preci otmeniji i plemenitiji, to je zadovoljstvo svedočenja o njihovoj propasti veće.
U skladu s tim, sudbine likova ispisane su kao predznak (ili kao igra) na njihovim licima: okrutne i odbojne za mučitelje, životinjske i potrošene za svodnice, anđeoske i nevine za žrtve. To uspostavlja fatalistički kosmos protagonista koji igraju unapred određene sudbine – ali kazne ili nagrade kao da su obrnuto proporcionalne zaslugama.
Sad (i u manjoj meri, njegov naslednik iz Galicije Leopold fon Zaher-Mazoh) galvanisao je svoje tekstove zaraznom retorikom (štaviše, filozofijom), ali većina drugih koji su se pojavili posle njega nisu arčili strpljenje publike ovako intoniranim pasažima. Pasivno-aktivni odnos između junaka sa Sadom vuče ka nekakvom „konačnom rešenju“. On je uparen sa ogoljenim nasiljem i odbojnim zločinom te radikalizovan kao binarna podela.
Ta podela cepa čovečanstvo na dve odlučno razdvojene i strogo opredeljene frakcije: onih do srži „pokvarenih“ (Julija) i onih koji jednako uporno ostaju „vrli“ (Justina), oni jakih i starih, te onih slabih i mladih (120 dana Sodome). Sadova fikcijska konstelacija je simbolično jasno razgraničena na svet moći i nemoći, eksploatatora i eksploatisanih, mučitelja i žrtava.
Akcenat je na „simbolično“: prema Rolanu Bartu, kod Sada se razvrat pojavljuje kao stvar jezika: „Sad radikalno suprotstavlja jezik stvarnosti“, kaže on. I zaista, u Sadovom svetu, mnogo toga je ispričano i prepričano; njegovi likovi najpre komuniciraju retrospektivno. Zlikovce iz 120 dana Sodome uzbuđuju četiri pripovedačice. Budući da jedino one preživljavaju pokolj koji će uslediti, te četiri žene će steći još par iskustava pride da o njima pripovedaju u budućnosti.
Ako neko želi da nađe grešku u Sadovom sistemu, ona leži u jednostavnoj činjenici da je njegova fantazija matematička. 120 dana Sodome je možda tek detaljna skica za buduće književno delo. Kao iscrpan i konačan katalog svih ljudskih perverzija, taj roman ne bi mogao biti završen čak i da je Sad za to dobio priliku. Tu je možda najvidljivija njegova enciklopedijska ambicija koju je delio s generacijom očeva, Denijem Didroom i Žakom d’Alamberom.
Poslednji čin: XX vek i Sad iz današnje perspektive
Sadovi radovi označavaju prvo i poslednje poglavlje u svakoj istoriji pornografije. Verovatno nijedan pornograf – a ovu reč je patentirao Sadov savremenik i rival Restif de la Breton – nikada nije dostigao tako zapanjujuće dubine i tako smrtonosnu ozbiljnost. Niko, uključujući Restifa, autora Anti-Justine, nije se usudio da prizove, ili da se poigrava s našim najdubljim instinktima, da skupi hrabrost za tako temeljan, dalekosežan krik pobune.
Sad se, izgleda, s lakoćom ogledao na takvim teritorijama. Njegov rad nas suočava sa svom opasnošću i rizikom skrivenim u seksualnosti, koji je zadao toliku glavobolju zakonodavcima i toliko moći cenzorima. Gotovo je isključeno da se, posle Sada, neko odnosi prema erotici s takvim nedostatkom kompromisa, s tolikom radikalnošću, s tako divljom imaginacijom. Kao da je posle njega (nakon što ju je on potrošio?) bilo kakva estetička ambicija u opisivanju seksulnih fantazija ili sprovođenju seksualnih nagona u delo napuštena. Posledice takvog poduhvata kao da deluju suviše zastrašujuće.
Žanr erotskog romana mogao je da se produbi uz pomoć psiholoških sredstava, ali posle Sada bilo je nemoguće ići dalje u razrađivanju seksualnih scenarija i kovanju porno zapleta. Uspostavljajući etalone seksualne slovesnosti, kao i one beslovesnosti, balanirajući između zaoštrenih krajnosti – uglađenosti i prostote, milosti i pogani, bogatstva i siromaštva, kulture i kontrakulture – Sadova dela su revolucionarna u više značenja te po sebi jake reči.
Kako je rečeno, Sad je bio jedan od retkih zapadnih umova koji su posegnuli ka „filozofiji zla“. Kod njega, kao kod malo kog autora, nema nagrada u promiskuitetnom raju, nema premije koja se izvlači u igri polova, nema „oslobođenja“ da se istakne kao željeni cilj. Njegov seksualni akt je radikalan, odbojan (i uzbudljiv?) jer je tako egoističan, tako beskompromisan i bezuslovan. Sad je ispričao priče u kojima se zlo propoveda a pritisak vrši bez osećaja mere. Na prvi pogled, nema ničeg izvan toga – ni konačne pravde, ni odlučujuće sile, ni pravosnažne presude – samo senka usamljenog čoveka čiji instinkti gone i njega i njegove žrtve u smrt.
Iz perspektive nas modernih, postmodernih i antimodernih, potpomognute opsesijom XX veka pitanjem (političke) moći, sadizam i mazohizam su u retrospektivi dobijali sve više na značaju. Zadovoljstvo, sada racionalizovano i jasno viđeno kroz naočare često zastrašujućih seksualnih scenarija čak i kad su dragovoljni – a koji uključuju nanošenje i primanje bola i neodvojivi su od njih – dobija neočekivani legitimitet.
Ali literatura koja je to pokrenula nije bila. Bar ne u prvi mah. Sad je važio za toliki izrod da je njegov najstariji naslednik – po ocu nazvan Donasjen – izdejstvovao sudski nalog za uništenje Nove Justine i Julije po očevoj smrti. Možda je 120 dana sasvim dovoljno za sodomu, ali trebalo je cirka 120 godina prećutkivanja najveće porodične tajne Sadovih pre nego što će jedan od čukununuka slučajno saznati za svog slavnog pretka i zainteresovati se za njegova dela. Tako je posle istrajne borbe Sadove porodice da se njegovo ime i delo sakriju pod tepih u XIX veku, nastala jednako strastvena borba u narednom veku da se ona rehabilituju, predstave javnosti i afirmišu.
Bart je bio među francuskim kritičarima koji su rehabilitovali Sada kao pisca, izdvajajući ga iz mora bezimenih pornografa. Nije u tome bio usamljen: o Sadu su studije takođe napisali Žak Derida, Mišel Fuko, Moris Blanšo i Pjer Klosovski. Od svih Sadovih analitičara, posle Barta mi je najupečatljivija ostala Anđela Karter: u njenoj Sadovskoj ženi dubinski je skeniran lik Justine.
Neke feministkinje su kao isključive mučitelje jednostavno označili muškarce, a kao isključive žrtve žene. Druge, poput Anđele Karter ili Kamij Palje, hvalile su Sadove spise. Sa svoje strane, on nije pokazao nikakav seksistički otklon: njegovi zločinci su žene i muškarci podjednako. Sadova predrasuda je možda klasna, ali nikako nije polna: zli ljudi su aristokrate ili aristokratkinje, bogataši ili bogatašice, moćnici ili moćnice. Kao da je Sad iz posebnog kruga pakla vadio likove poganih sudija (možda modeliranih prema tastu?) i iskvarenih sveštenika (prema ujaku?).
Svinburn, Bodler, Arto, Bataj i nebrojeni drugi autori smatrali su ga za proroka. Pisanje o Sadu počesto je zvučalo kao Roršahov test: Apoliner ga je nazvao „najslobodnijem duhom koji je ikad postojao“, Pjer Giota „francuskim Šekspirom“, Džefri Gorer „prvim socijalistom“, Simon de Bovoar pretečom egzistencijalizma, a Klosovski pretečom nihilizma. I svi su verovatno bili u pravu.
Sadova dela duboko su politička, puna moralisanja i samoopravdavanja njegovih junaka, čija je seksualnost uvek dvosmerna ulica: moćni mučitelji na desnoj strani, a obespravljene žrtve na levoj. To će postati veoma važna demarkacija za XX vek:
Došli smo do hladne kalkulacije i efikasnosti sadovskog tela: od seks tržišta do uništavanja tela u koncentracionim logorima… Seksualno vlasništvo nad telima ovde ima ulogu opšteg amblema svih eksploatacija i svakog osvajanja. (Marsel Enaf)
120 dana Sodome, taj sirovi, nedovršeni rukopis koji Sad nikad nije uspeo da povrati, ipak je pronašao put do izdavača nekih 140 godina kasnije. Između tridesetih i šezdesetih godina XX veka Sad će postati popularno štivo prvo u Francuskoj, a potom u čitavoj Evropi. Justina je objavljena u hrvatskom prevodu 1971, a posle Titove smrti prevodi Sadovih knjiga su u Srbiji primetno učestali. Prelomne 1989, taj proces je zaokružen sabranim delima koja je objavio beogradski Rad; urednik je bio uvaženi kolega Jovica Aćin.
Sad je očito konspirativno-inspirativan izbor za nove zbornike i biografije; možda me sama činjenica da u ovom eseju ne mogu da se zaustavim preporučuje izdavačima za takav poduhvat. Jer danas, kada su zločinci tako nemušti i prazni, kada je njihovo neznanje i tupost u oštrom kontrastu s njihovom efikasnošću, kada su motivisani tako lošim, na brzinu napabirčenim argumentima, kada su krajnje nezainteresovani bilo za sudbine svojih žrtava, bilo za vlastite – prosto osećam nostalgiju za Sadom. Pa čak i za njegovim obrazovanim i razboritim, uglađenim i raspričanim, a nadasve rečitim i uverljivim zlikovcima, vazda spremnim da brane i odbrane svoja gledišta, da podele svoje strasti i približe nam svoj svetonazor, ma kako devijantan bio.
Posle Firence i Londona, sledeće značajno poglavlje – ili možda kulminacija – erotske književnosti otvorilo se u haotičnom Parizu kasnog XVIII veka. Italijan Kazanova je tada odlučio da svoje memoare napiše na francuskom. Pojavom božanstvenog Markiza u republikanskoj Francuskoj, opterećenoj građanskim ratom, te Leopolda fon Zaher-Mazoha u dekadentnoj Austrougarskoj na prelazu iz XIX u XX vek – bol u ime zadovoljstva, sadizam i mazohizam, postali su punopravni članovi seksualne teorije. U praksi su s nama bili oduvek.
