Пише: Јована Пековић
Даниловграду је вечерас одржана јавна трибина „Живот за српски језик и ћирилицу“, поводом 110 година од побуне бјелопавлићких учитеља. На скупу је било ријечи о очувању ћирилице, српског језика, културног идентитета и сјећању на просвјетне раднике који су се противили забрани ћириличног писма.
Јавну трибину организовала је Нова српска демократија.
Предсједник Скупштине општине Даниловград Предраг Пајовић казао је да је важно сачувати успомену на учитеље и вриједности за које су се залагали.
„Вођени примјером наших учитеља, борили смо се да кроз називе улица сачувамо вриједности за које су се они залагали. Постављањем спомен-плоча на институцијама и дуж путева, као и залагањем да бројне улице у Даниловграду понесу имена знаменитих Бјелопавлића, настојимо да нашу историју, традицију и идентитет учинимо видљивим у свакодневном животу нашег града“, рекао је Пајовић.
Публициста Милан Стојовић оцијенио је да борба за равноправност ћирилице и латинице није завршена, истичући да су за очување ћирилице важни и подршка друштва и ангажман младих.
„На цијени су нажалост, најчешће кукавице и послушници, које најчешће и награђују, а такав приступ далеко је од вриједности за које се залажу професор Веселин Матовић и његове колеге. Ипак, они нијесу усамљени у борби да ћирилица буде равноправна с латиницом, како је то прописано Уставом. На посљедњем попису више од 50 одсто становника наше општине изјаснило се да говори српским језиком. Да је ово питање важно и младим генерацијама, показали су и ученици даниловградске гимназије, који су прије пет година, на једној школској прослави, истакли транспарент са поруком: ‘Свети Петре, каљају ти лице школе у којима нема ћирилице’“, казао је Стојовић.
Посебно је на значај 110 година од побуне бјелопавлићких учитеља указао потпредсједник Владе за науку, образовање и односе са вјерским заједницама Будимир Алексић (НСД). Он је нагласио да је српски језик био кључни носилац писмености, књижевности, образовања и административне комуникације на простору Црне Горе.
„На губитку је само онај који покушава да га се одрекне“, рекао је Алексић.
Историчар Перо Радоњић говорио је о раду професора Веселина Матовића и његовом доприносу проучавању потискивања ћирилице и српског језика кроз историју.
„Веселин Матовић се посљедњих година бавио тиме. Објавио је и значајну студију ‘Ћирилица и латиноговорници’, која се бави анализом великог културолошког проблема потискивања ћириличног писма и српског језика кроз вјекове, стављајући у средиште пажње оне који су на бедему одбране српске културе“, додао је Радоњић.
Он је рекао да је Веселин Матовић на том мјесту неупоредив.
„Учитељи, који су се побунили против забране ћирилице, исписали су најљепше странице у историји црногорске просвјете. Заслужују народно признање. Зато је ово прилика да се на овом скупу поново покрене процедура за подизање достојанственог споменика у нашем граду, у част ових заслужних предака“, казао је Радоњић.
Професор Веселин Матовић осврнуо се на оставке учитеља који су се супротставили забрани ћирилице, оцјењујући да њихови поступци и образложења представљају важан дио историје црногорске просвјете.
„Странице оставки ових професора су најљепше странице у историји. Није само чин да се супротставе окупатору, који су хтјели да затру народ, него су заиста и задивљујућа објашњења која дају у оставкама“, казао је Матовић.
Подсјетимо, 14 бјелопавлићких учитеља који су у вријеме аустроугарске окупације 1916. године одбили да предају измијењене школске програме. На љето 1916. године, када се припремао програм за наставу за нову наставну годину, за вријеме аустроугарске власти у Црној Гори дошло је до формирања новог програма којим се укида назив језика српски, укида се српска историја и црквенословенски језик. У том тренутку јавља се отпор грађана, међутим, најозбиљнији отпор пружили су управо даниловградски, односно бјелопавлићки учитељи и њих 14 одбило је да ради по новом образовном програму.
Због тога су ухапшени и осуђени на три до пет мјесеци робије. Казну су у почетку служили у цетињском затвору, а затим су у потпуној тајности депортовани са Цетиња у мађарски логор, гдје су остали до краја Првог свјетског рата.
Учесници побуне били су Вуксан Радовић, Саво Ђуровић и Велизар Ђурановић, који су послије издржавања казне од три мјесеца пуштени на слободу, док су једанаесторица њих (осуђени на четири, односно пет мјесеци затвора) – Илија Мијушковић, Трипко Брајовић, Андрија Драговић, Саво Јововић, Томо Драговић, Радован Поповић, Миладин Вујадиновић, Ново Вучинић, Блажо Радоњић, Цветко Станишић и Јакша Брајовић.
Извор: РТЦГ
