Пише: Милорад Дурутовић
„Најважније је оно што остане после гозбе!“ — овим стихом Драган Јовановић Данилов отвара пјесму „Млади, гневни песници“, у којој генерацијска побуна постаје слика трајније људске драме. Млади пјесници устају против затечене „поетске трулежи“, увјерени да могу промијенити свијет, да би се временом и сами нашли на мети нових побуњеника. Генерације се смјењују, али се понављају обрасци отпора, замора и самообмане.
Пјесма говори о младим и гњевним пјесницима, али њен оквир далеко је шири. Може се примијенити на људе који устају против успостављеног поретка вјерујући да је промјена неопходна. Од Албаније и Србије до Италије и Француске, протести откривају различите облике незадовољства, од борбе против корупције до захтјева за праведнијим условима живота и већом политичком одговорношћу. Разликују се њихови поводи и циљеви, али их повезује увјерење да постојеће стање није прихватљиво, а то, опет, не треба да замагли питање шта се дешава са побуном када њена почетна енергија почне да се мијења.
Историја буна није једнозначна прича о борби праведних против неправедних. Они који се боре против привилегија понекад стварају нове, а они који захтијевају одговорност временом проналазе оправдања за сопствене поступке. Човјек мијења свијет носећи у себи дио онога што је у њему настојао да промијени. Та противрјечност може се појавити и у грађанском отпору: оправдани гњев временом може постати дио личног идентитета, док политички актери енергију побуне усмјеравају ка сопственим циљевима. Тако се исход може удаљити од захтјева због којих је побуна започела.
ТВ колумна Милорада Дурутовића: Читање стварности XXXIII – Мушка прича
Ипак, могућност таквог преокрета не значи да је сама побуна сумњива, нити да слабости побуњеника чине неправду прихватљивом. Као што оправданост циља не гарантује исправност сваког поступка, тако ни могућност будућег неуспјеха не доводи у питање потребу за промјеном. То су питања која превазилазе сваки појединачни тренутак.
Шта се, наиме, дешава када побуна постане начин на који човјек разумије себе? Шта ако му је потребан противник да би потврдио сопствену исправност, хоће ли препознати тренутак када је проблем ријешен?
Та питања једнако припадају и побуњеницима и онима који бране постојећи поредак, а одговор се мора дати, макар и не звучао као онај Даниловљев пјеснички изузетак — као човјек који остаје „понизан пред тамним огледалом у себи“. Једним оком посматрамо неправду коју треба отклонити, другим човјека који то покушава да учини. Први поглед чува нас од мирења са постојећим стањем, а други од увјерења да нас сама борба за добро чини праведнима.
Извор: РТНК
