Генерација која је 1992. „морала да прође Толстојевом“, сада осећа да се мора на Пинк. Да ли исто осећање деле у међувремену стасале генерације, видећемо ускоро.
Пише: Александар Живковић
Организатори београдских протеста коначно су изабрали ударну маршруту. У суботу се иде на Пинк, главну полугу, али и симбол, режимске пропаганде у Србији. Истовремено и центар културне и моралне девастације српског друштва. Неки кажу да је одлука организатора можда закаснила. У сваком случају, она је изнуђена од самих демонстраната жељних обећане „радикализације“ протеста. Поред тога, организатори су се нашли пред дилемом коју су имале вође Видовданског сабора и Студентског протеста 1992: како испунити захтеве који су у „опозиционом“ народу схватани као готова ствар, а које режим није хтео ни да узме у обзир? И ту негде престаје аналогија са деведесетим, јер су тада биле другачије и међународне околности, и снага власти и снага опозиције.
Док је Милошевићев СПС изгубио парламентарну већину, некако одмах по увођењу санкција, и могао да се одржава само уз помоћ Шешеља и пребега из „демократске опозиције“, СНС се, каже Богосављевић из ИПСОС-а, добро држи и опет би добио изборе. Док је Милошевић био под санкцијама, а рат у Босни био у замаху, Вучић са амбасадором Хилом отвара обилазницу око Београда… Иако, дакле, не треба правити олаке аналогије са деведесетим, неке политичке “ техникалије“ могу се поредити: као што је 1992. године пала „спасоносна“ идеја „Мора се Толстојевом“ (наслов уводника НИН-а који је написао Слободан Рељић), у Толстојевој 33 на Дедињу живео је Милошевић; тако се и сада јавила идеја „мора се на Пинк“.
Датуми скупова после двадесет и једне године су отприлике истоветни, тако да ћемо у суботу видети да ли су Београђани онолико одлучни као студенти 1992. године. Да подсетим Студентски протест тада је водио студент-проректор Драган Ђилас. Сада се држи мало по страни организације протеста, али је онда био истински ауторитет за студенте. Сећам се да ме нико није подржао када сам од њега тражио да се сачека да се сви студенти (неколико десетина хиљада) сачекају да дођу до Топчидерске звезде, да покажемо масовност и заједништво, па кроз ту уску Толстојева, већ препречену борним колима и воденим топовима и не морамо. Ђилас је наредио да врх колоне ипак уђе у Толстојеву и ту смо се суочили са полицијским кордоном.
Момци из Главног одбора брзо су се снашли скидајући мајце, показујући тиме да су спремни да приме на себе пендреке. Тај потез је мало умирио обе стране, али је атмосфера била напета, шансе за пролазак кроз Толстојеву никакве, и Ђилас је наредио да се растуримо и блокирамо улице по граду. Нас тројица колега са медицине и три контејнера смо блокирали Стари савски мост, све негде до поноћи, мада су шансе да добијемо батине од бесних возача биле веће, него да нас испендречи полиција у Толстојевој.
Занимљиво, полицији уопште није сметала студентска блокада саобраћаја у граду. Главни задатак је био: не пустити их кроз Толстојеву, и то су остварили. Какву ће тактику Вучић да примени у суботу мени је мање интересантно питање од онога да ли су новостасале генерације Београђана схватити да се „мора на Пинк“?
Илустрација – Насловна страна НИН-а: Студенти пред кордоном у Толстојевој 1992.
