Pokazalo se da nobelovske kladionice retko kad donose pogotke. Ovogodišnja dobitnica Ani Erno svakako nije bila favorit, ili makar ne iz „prvih redova“, ali upućenima (kritičarima-hroničarima i verovatno posvećenim čitaocima) izbor ove književnice nije bio veliko iznenađenje
Postalo je već poslovično da Nobelov žiri „uznemirava“ telefonskim pozivima gospođe u poodmaklim godinama, koje su u mladosti imale spisateljsku karijeru, mahom lokalnog ili regionalnog karaktera, saopštavajući im da su ovenčane ovim najvećim književnim priznanjem. Takođe poslovično, one se ne jave na telefon, već tu lepu vest saznaju iz medija. To se desilo Doris Lesing 2006, Alis Manro 2013, a sada i Francuskinji Ani Erno. Da li Nobelov komitet ima neki zastareli telefonski imenik ili su gospođe kojima su pozivi upućeni telefone tih dana utišale budući sigurne da su oni do maksimuma pojačani na adresama Salmana Ruždija, Margaret Atvud, Harukija Murakamija i još nekih pisaca, ostaje nejasno.
Gledajući unazad, pokazalo se, zapravo, da nobelovske kladionice retko kad donose pogotke. Ovogodišnja dobitnica Ani Erno svakako nije bila favorit, ili makar ne iz „prvih redova“, ali upućenima (kritičarima-hroničarima i verovatno posvećenim čitaocima) odabir ove književnice nije bio veliko iznenađenje. Ani Erno (1940) karijeru je započela sedamdesetih godina 20. veka i iza sebe sada ima oko dvadeset romana. Premda je dobila važnu francusku književnu nagradu „Renodo“ još na početku karijere, za roman Mesto pod suncem, ostale nagrade su je mimoilazile, sve do 2018. godine kada je dobila „Nagradu Hemingvej“. Uprkos tome, ona je u Francuskoj zadobila status neke vrste živog klasika. Njena dela prevođena su na engleski jezik a literatura o njenom stvaralaštvu u periodici je brojna.
Zato ova autorka nije nepoznata ni našoj publici, mada jeste možda malo zaboravljena. Njeni kratki romani Mesto pod suncem, Jednostavna strast i Nisam izašla iz svoje noći, prevođeni su na srpski jezik i objavljivani u „Prosveti“ devedesetih godina, a Ernoova je čak bila i gošća Beograda tim povodom. Nakon skoro dvadeset pet godina njena dela moći ćemo ponovo da čitamo, jer je izdavačka kuća „Štrik“, ne znajući i ne očekujući da će Ernoova postati nobelovka, već kupila prava i počela da prevodi njene romane Godine, Zaposednutost, Događaj i Jedna žena.
Stekavši univerzitetsko obrazovanje iz nauke o književnosti, Ani Erno je svoju poetiku koncipirala kao specifičnu nadgradnju tradicionalnih žanrova autobiografskog romana ili romana toka svesti. Kako je i sama u mnogim intervjuima isticala da su njene knjige autobiografske i da potiču iz onoga što je doživela i osećala, a kako su teme kojima je u najvećoj meri bivala zaokupljena sociološki intonirane, ta proza se najpre može odrediti terminom „stvarnosna proza“ iz naše teorije.
Čitanjem njenih romana Mesto pod suncem i Nisam izašla iz svoje noći, u prevodu Nade Bojić, stiče se utisak da stvarnosni horizont njene naracije, koji je u najvećoj meri naturalistički plastičan, uspeva da se izdigne na univerzalni nivo izrazitom nabijenošću emocijama. Opisi života autorkine majke u domu za stare nekoliko godina pred smrt u poodmakloj fazi Alchajmerove bolesti, u romanu Nisam izašla iz svoje noći, koliko god da su bremeniti biološkim i fiziološkim detaljima u prikazivanju urušavanja ljudskog bića, specifičnim ritmom i jezikom pripovedanja uspevaju da izraze duboki, gotovo razarajući bol ćerke koja se oprašta od majke.
Isto tako, iscrtavanje ličnosti svoga oca u romanu Mesto pod suncem, iznošenjem naturalističkih detalja o životu siromašnog seljaka, nadničara, ima za cilj da predstavi emocionalni odnos između ćerke i oca koji se nepovratno suspreže sa razilaženjem njihovih života kada ona obrazovanjem počinje da prelazi u drugu klasu. Upravo ovakva životna okolnost Ani Erno da iz radničke, seoske porodice krene u neki drugi život, život intelektualaca, postaje njena opsesivna tema koju razvija i varira u brojnim svojim knjigama. Kroz ispovesti o svojim roditeljima pretežno je zapitana o načinu na koji se u siromaštvu, bedi i poniženosti stiče samopoštovanje. Prelazak iz jedne klase u drugu za Ani Erno nije pitanje promene materijalnog statusa već duhovnog i intelektualnog. Inferiornost i stid kao osećanja koja određuju njeno detinjstvo i njenu porodicu u celini, vezana su za održavanje higijene i zarazne bolesti siromaštva s jedne strane i skučen rečnik i nepravilan govor dijalekata koji ne poznaje ironiju i humor.
Bolnu diskrepanciju između takvog svog porekla i života intelektualca u drugom svetu, autorka u svojoj naraciji proživljava kroz literaturu, koja je ujedno postala njena profesija. Kada ukaže na to kako su u detinjstvu njenog oca deca uvek imala gliste, ona pravi paralelu sa istim vremenom u književnom svetu Marsela Prusta. Rečenica „Kad čitam Prusta ili Morijaka, ne verujem da oni govore o vremenu u kom je živeo moj otac. Sredina u kojoj je on živeo pripadala je srednjem veku“, pokazuje ranjivost visoke književnosti koja nije mogla i htela da zaviri u svet niže klase.
Dok ne stignu najavljeni prevodi drugih dela ove autorke, uvid u njenu literaturu kroz ova tri prevedena romana može nam stvoriti utisak da to jeste proza koja iz svoje površinske teskobe i brutalnosti rađa izvesnu dubinu, ali da ta dubina nije onoliko duboka koliko mi zamišljamo da bi Nobelovoj nagradi trebalo da bude svojstvena. A možda je to samo naš problem, jer kad god pomislimo na Nobelovu nagradu, mi pomislimo na Andrića i Na Drini ćuprija. I onda je sve drugo plitko. Jer je Drina mnogo duboka.
Nataša Anđelković
Izvor: Pečat
