Piše: Todor Vulić
Marko Kraljević je za Ničea bio empirijski dokaz da koncept natčoveka nije samo teorijska konstrukcija. Ipak, postoje tačke gde se Marko i Ničeov natčovek savršeno poklapaju, ali i mesta gde Marko ostaje „previše ljudski“ za Ničeove standarde
Fridrih Niče, jedan od najznačajnijih svetskih filozofa, pokazivao je tokom svoje mladosti izuzetno interesovanje za srpsku narodnu poeziju. Njegovi prepevi srpskih pesama nastali su u periodu između 1858. i 1862. godine, dok je još bio učenik u Pforti. Ovi rani prepevi su dugo bili nepoznati javnosti. Prvi put su ozbiljnije analizirani i objavljeni u okviru kritičkog izdanja njegovih dela tek 2000. godine.
Ničeovo bavljenje srpskom narodnom poezijom nije bilo samo mladalački hobi, već važna faza u formiranju njegove kasnije misli. Iako su prepevi nastali u njegovim ranim godinama, u njima se već naziru klice koncepata koji će definisati njegova najveća dela. Niče je u Vuku Karadžiću video „čuvara izvorne vatre”. Dok je većina Evrope u Vukovim zbirkama videla samo „egzotični folklor”, Niče je u njima video filozofski ključ za razumevanje herojskog sveta koji je Evropa izgubila.
Za razliku od Getea, koji je srpske narodne pesme posmatrao kroz prizmu klasične estetike, mladi Niče je u njima prepoznao arhaičnu snagu i „dionizijski“ duh. U Ničeovoj filozofiji, dionizijski duh predstavlja iskonsku, sirovu energiju života koja ruši sve granice i forme.
Ničea je privlačila upravo ta neobuzdanost i vitalnost srpskog junaka, što će kasnije postati temelj njegove filozofije o „natčoveku“ i volji za moć. On je kroz srpsku epiku prepoznao narod koji ne beži od bola i tragedije života, već ih prihvata kroz pesmu i borbu, što je temelj njegovog kasnijeg koncepta Amor fati (ljubav prema sudbini).
Amor fati predstavlja vrhunac njegove etičke filozofije. To nije pasivno mirenje sa sudbinom, već aktivna, radosna afirmacija svega što život donosi – i lepog i užasnog. To je želja da ništa ne bude drugačije – ni u budućnosti, ni u prošlosti, ni u večnosti. To je na kraju lek protiv nihilizma. Umesto da čeznemo za „boljim svetom” ili „nebom”, Niče nas uči da svoj smisao nađemo u potpunom prihvatanju stvarnosti kakva jeste.
Elizabet Ferster-Niče, Ničeova sestra, bila je prvi izvor informacija o tome koliko je mladi Niče zapravo bio fasciniran srpskim eposom. Elizabet opisuje kako je mladi Fridrih sa velikim žarom čitao srpske pesme naglas. Prema njenim rečima, on je bio opčinjen „divljom lepotom i etičkom snagom” tih stihova. Ona ističe da su te pesme bile deo njegovog „prvog intelektualnog buđenja”.
Elizabet je potvrdila da Fridrih nije samo prepevavao postojeće nemačke prevode, već se istinski mučio da dokuči originalni srpski metar. Zabeležila je sledeće: „Moj brat je želeo da uhvati onaj specifičan ritam koji je osećao u srpskom desetercu.” Kasnije će svoje najvažnije delo, Tako je govorio Zaratustra, napisati upravo u specifičnom, ritmičnom i gotovo epskom tonu, za šta su mu temelji bili upravo rani prevodi srpske narodne poezije.
Mladi Niče je iz srpske epike preuzeo tri stvari koje će kasnije oblikovati kao stubove svoje filozofije:
1) Afirmaciju bola: srpski junak pati i krvari, ali ne kuka; on se bori. Za Ničea, bol je vrhunski vaspitač i neophodan uslov za svaku istinsku veličinu.
2) Individualizam: Srpski junak često deluje sam protiv svih, vodeći se svojim unutrašnjim kodeksom. Ničeov individualizam nije tek puka želja za privatnošću ili politička sloboda, već aristokratski radikalizam duha. Za njega, individua se ne rađa, već postaje kroz bolan proces izdvajanja iz mase.
3) Estetsko opravdanje sveta: Niče je verovao da život ima smisla samo kao estetski fenomen, a srpska epika je upravo bila to — strašan život pretočen u prelepu poeziju. Ničeova teza da se „svet i postojanje mogu opravdati samo kao estetski fenomen” predstavlja jednu od njegovih najvažnijih misli, prvi put iznesenu u delu Rođenje tragedije.
Marko Kraljević i Ljutica Bogdan
Pesma „Marko Kraljević i Ljutica Bogdan“, koju je lično prepevao, bila je ključna za mladog Ničea jer je u njoj prepoznao sudar straha i volje za moć. Dok je Gete ovu pesmu smatrao „varvarskom“, Niče je u njoj video psihološku dubinu i autentičnu snagu. U pesmi Marko više puta priznaje da se uplašio. Za Ničea, heroj koji ne oseća strah je mašina, a heroj koji oseća strah i ipak deluje je stvaran i moćan.
Za njega je ovo bio dokaz ljudskosti i iskrenosti. Junak koji oseća strah, ali ga prevazilazi, je bio mnogo stvarniji i moćniji od idealizovanih vitezova zapadne književnosti. To je rani oblik njegove ideje da se snaga meri otporom koji savladaš. Za Ničea, prevazilaženje straha nije njegovo potpuno eliminisanje, već njegovo kroćenje i korišćenje kao goriva za razvoj ličnosti. Strah je za njega znak da se nalazite na granici svog poznatog sveta i da ste spremni za skok u „više” i „veće“.
U ovoj pesmi, junaci i Markovi saputnici, Relja i Miloš, obesno ulaze u tuđi posed i gazeći „grozni vinograd“ Ljutice Bogdana gaze ustaljeni red i poredak. Za Ničea je to simbol prekoračenja granica. Ovaj pojam podrazumeva radikalno napuštanje ustaljenih normi koje sputavaju volju kako bi se dosegao viši stepen postojanja.
Junaci ne poštuju sitne ljudske zakone, oni se vode sopstvenim nagonima. Međutim, Bogdan se pojavljuje i izaziva jezu, jer se (polisemični) epitet „groznog vinograda“ (dakle, bukvalno groznog, ne grozdnog) poklapa sa karakterom njegovog vlasnika. Niče ga opisuje kao impozantnu figuru čija pojava menja atmosferu. To je čist primer dionizijskog terora koji je Niče kasnije razradio u svojoj filozofiji. U Ničeovoj filozofiji, „dionizijski teror” (nem. das dionysische Grausen) predstavlja duboko egzistencijalno iskustvo kojim se pojedinac suočava sa haosom i apsurdom postojanja.
Aleksandra Ninković Tašić o knjizi „Nauka na drumu Marka Kraljevića: Munje i Zmajevi“
Na kraju, kada se Marko i Bogdan pogledaju u oči i odluče da neće ratovati jer su jednaki po snazi, to je za Ničea bila vrhunska etika. To je „moral ratnika“ – ne ubiti iz mržnje, već prepoznati sebi ravnog i sklopiti savez iz međusobnog divljenja. U svojim beleškama iz Pforte, Niče ističe da je srpska pesma „puna krvi i volje“. Ovaj prepev mu je pomogao da definiše nekoliko stvari koje će kasnije postati temelj njegovih knjiga o protivljenju idealizovanja morala.
Srpski deseterac je za njega bio „go i snažan“, bez suvišnih ukrasa buržoaske poezije. Marko Kraljević nije ponikao iz hrišćanskog duha pokajanja, već iz narodnog duha prkosa i prezira prema poniznosti. Dok je prepevavao ovu pesmu, Niče je imao samo 16 godina. Već tada je napisao da ova pesma poseduju „nešto demonsko“.
Upravo to „demonsko“ će deceniju kasnije u svojoj prvoj knjizi objavljenoj pod nazivom Rođenje tragedije iz duha muzike nazvati „dionizijskim“. Iako je Rađanje tragedije bila njegova prva zvanična knjiga, Niče je još kao učenik pisao eseje o srpskim pesmama i Vuku, što pokazuje da je njegov interes za našu epiku zapravo bio priprema za velike filozofske teme koje će izneti u ovoj knjizi.
Večno vraćanje istog
Fridrih Niče je koncept večnog vraćanja istog (Ewige Wiederkunft) smatrao svojom „najdubljom mišlju“ i središnjim delom svoje filozofije. To je ideja da se sve što se dogodilo, događa ili će se dogoditi – svaka bol, radost, misao i uzdah – već desilo bezbroj puta i da će se ponavljati u beskonačnost, potpuno identično. To nije reinkarnacija, jer nema novog tela ili drugog života. To nije progres, jer istorija ne ide ka cilju; ona je kružna kao kod Aristotela.
To je kosmološka hipoteza – ako je energija svemira konačna, a vreme beskonačno, sve kombinacije moraju se ponoviti. Niče ovo ne iznosi samo kao teoriju o fizici, već kao najveći izazov za čovekov duh. U delu Vesela nauka, on postavlja pitanje: „Šta ako bi ti se jednog dana prikrao demon i rekao da ćeš ovaj život morati da proživiš još bezbroj puta? Da li bi pao na tlo i proklinjao ga, ili bi to bio trenutak tvog najvećeg trijumfa?“ Ovim pitanjem Niče testira čitaoca, i u skladu sa odgovorom određuje ga kao čoveka ili natčoveka.
Prosečan čovek je užasnut idejom večnog vraćanja uz ponavljanje patnji, poraza i nesreća koje ga pri tom snalaze. Čovek očajnički želi nešto bolje, i ne odustaje od iluzorne nade da će mu budućnost doneti toliko nedostajuću životnu radost – ako ne pre, a ono posle smrti u raju.
Za razliku od čoveka, natčovek je biće ne samo sposobno da izdrži misao o večnom vraćanju bez očaja, već i biće koje prihvata i voli svoju sudbinu. Natčovek želi da se svaki sekund njegovog života, ne samo radost već i patnja večno vraćaju. Dakle, natčovek nije pripadnik superiorne rase „arijevaca“, kako su ga kasnije, falsifikujući izvornog Ničea, tumačili nacisti, već gigant koji se snagom svog duha izdigao iznad svakodnevne kuknjave na zlu sudbinu.
Istinski natčovek ne samo da prihvata svoju sudbinu, već je voli . On kaže „DA“ životu u svim njegovim oblicima. Filozof nas poziva da prestanemo da čekamo „bolji život“ ili „raj“. Nađimo lepotu i u najtežim trenucima jer su oni deo večne niti. Dakle, koncept natčoveka je neodvojiv od koncepta večnog vraćanja istog. Natčovek je samo herojski, duhovni i etički odgovor na sve izazove života u večnom vraćanju. Šta je od tog ideala Niče prepoznao u srpskim epskim pesmama? To što one pevaju o sudbini i to što su one izraz naroda koji je dovoljno jak da gleda surovost u oči i da je pretvori u lepotu.
Zanimljivo je da je Niče, koji je slavio snagu srpskih junaka i njihovu vitalnost, veći deo života proveo kao bolešljiv i usamljen čovek. Njegovo divljenje našoj epskoj poeziji bilo je svojevrsna samopomoć – tražio je u tim pesmama zdravlje i sirovu snagu koje njegovo telo nije imalo.
Natčovek u povoju
Marko Kraljević je za Ničea bio empirijski dokaz da koncept natčoveka nije samo teorijska konstrukcija, već nešto što je već postojalo u srpskom narodnom duhu. Ipak, postoje tačke gde se Marko i Ničeov natčovek savršeno poklapaju, ali i mesta gde Marko ostaje „previše ljudski“ za Ničeove standarde.
Zato je Vladeta Jerotić smatrao da Marko Kraljević zapravo predstavlja prelaznu fazu: on je više od običnog čoveka (junak), ali manje od natčoveka jer je i dalje vezan za metafizički strah i traganje za oproštajem. Marko je za Ničea bio „natčovek u povoju“ — iskonski materijal iz kojeg će se kasnije iskristalisati filozofska figura Zaratustre.
Jerotić je u svojim analizama često povlačio upravo duboku psihološku i duhovnu paralelu između Ničeovog najpoznatijeg lika, Zaratustre, i srpskog epskog junaka Marka Kraljevića. Kao ni Marko, ni Ničeov Zaratustra nije sam po sebi natčovek. On je tek glasnik koji prvi prepoznaje potrebu za dolaskom natčoveka. I jedan i drugi predstavljaju most ka tom idealu.
Zašto je Niče pjevao o Marku Kraljeviću
Gde Marko ispunjava ideal natčoveka? Ispunjava ga prvenstveno u suverenosti iznad morala (s one strane dobra i zla). Marko ne dela prema zakonima države ili crkve, već prema sopstvenom unutrašnjem nagonu. On ubija iz gneva, pije iz prkosa i ne klanja se carevima.
Za Ničea, to je definicija autonomne volje koja sama stvara svoje vrednosti. Ničeova koncepcija autonomne volje nije isto što i klasična slobodna volja u hrišćanstvu ili kantovski moralni zakon. Za Ničea, autonomija je plod duge i bolne „evolucije” duha, kojom se pojedinac izdvaja iz stada kako bi postao sopstveni zakonodavac.
Ničeov natčovek je biće viška energije, a Marko je upravo to – on ima toliko snage da je mora neprestano trošiti na podvige, vino i megdane. Za razliku od zapadnoevropskog viteza koji je sputan viteškim kodeksom, Marko je direktan. Ako se uplaši (kao pred Ljuticom Bogdanom), on to priznaje. Za Ničea je to viša vrsta poštenja – biti iskren prema sopstvenoj prirodi, bez lažnog heroizma. Njegov trijumf nad neprijateljem često prati surova, ali vitalna radost.
Mit o Sizifu
Ponekad se učini da bi personifikacija Ničeovog natčoveka mogao biti Sizif. Ovaj junak grčkog mita, osuđen je da gura kamenu kuglu uz planinsku strminu kako bi je postavio na vrh. No, svaki put kada bi skoro stigao do vrha, kamena kugla bi mu se otela i sunovratila u podnožje planine. Međutim, Sizif nije odustajao. Pokušavao je iznova i iznova znajući da će svaki pokušaj biti neuspešan.
Ničeov natčovek je biće viška energije, a Marko je upravo to
Sizifova kazna je bukvalna definicija večnog povratka: 1) On iznova obavlja istu radnju (guranje kamena). 2) Kraj njegovog napora je uvek početak novog kruga. 3) U tome prividno nema svrhe ni konačnog cilja. Ali Sizif nije personifikacija Ničeovog natčoveka, već junak studije Albera Kamija.
U Mitu o Sizifu Kami vidi dokaz egzistencijalnog apsurda. Večno vraćanje iste muke primorava čoveka da nađe sreću u samoj borbi, ovde i sada. Kamijev Sizif je realista koji je pronašao mir u jednoj besmislenoj radnji. On je ostvario konačnu pobedu nad sobom, ali je odustao od pobede kao takve. Moglo bi se reći da je Sizif tek delimična egzistencijalistička verzija natčoveka. U svakom slučaju kraja nema. Točak će se vrteti zauvek. Jedina razlika je u tome da li ćete zbog toga očajavati kao čovek, ili ćete, kao natčovek, viknuti: „Još jednom!“
Izvor: Novi Standard
