Пише: Живана Јањушевић
Историчарка проф. др Љубинка Шкодрић одржала је у подгоричкој Народној библиотеци „Радосав Љумовић“ предавање „Жене Голог отока – Кажњенице због Информбироа у Југославији“,
Предавањем је др Љубинка Шкодрић уједно приближила и садржај своје књиге „Жене Голог отока“, која се бави женама, кажњеницама Голог отока.
Резолуција Информбироа из 1948. године, понукана Титовим „Не“, не само Источном блоку, СССР-у и Стаљину, Маршалу је омогућила да се на унутрашњем плану разрачунава са онима који нису правовјерно рекли „Да“ њему, већ су остали вјерни Стаљиновој струји, и данас је тема која у Црној Гори изазива бурне емоције и исте такве полемике. Томе сигурно доприноси и чињеница да многи од оних који су због тога завршили на Голом отоку, нису дочекали рехабилитацију ни након пада Титовог социјалистичког система.
Шкодрић је овом приликом подсјетила да су се на удару најчешће први нашли предратни чланови Комунистичке партије Југославије, партизани и партизанке првоборци, народни хероји, врло често и они који су били заточени у њемачким концлогорима. До краја 1948. године, међу првима било је оптужено и ухапшено 50 жена. Највећи број хапшења и пресуда оних који су подржавали Стаљина и Резолуцијеу Информбироа десио се током 1949. године, каже др Шкодрић. Но, додаје историчарка, не може се рећи да је то била хомогена и организована група људи. И прве казне изричу се већ 1949. године.
– Када сам започела моје истраживање, мој циљ је био да саставим што потпунији и прецизнији списак кажњених жена. У ту сврху сам користила већ постојеће пописе кажњеника. На тим списковима налази се 16.090 особа које су кажњене или судски или административно због наклоности Информбироу. Ту је око 900 и нешто жена. Током истраживања допунила сам те спискове и дошла до броја од 1.080 кажњених жена – каже др Шкодрић, напомињући да је највећи број жена био кажњен административном казном, а највише их је ухапсила Удба за Београд. Највећи број њих у моменту хапшења биле су државне службенице, било је чак и малољетница, а највећи број њих био је у двадесетим и тридестим годинама. Када говоримо о националности 44 посто су биле Српкиње, око 15 посто су биле Црногорке, али када рачунамо процентуалну заступљеност становништва у Југославији – Црногорке су биле најбројније, каже др Шкодрић.
Појединац се увијек суочава са својим поступцима
„Када сам писала ову књигу и када сам завршавала књигу, сумирајући те утиске истраживања, ја сам покушала да се запитам шта данас нама ИБ-овке значе“, рекла је др Шкодрић.
– Какве су поруке које ми можемо извући из њих и да ли има смисла отварати те старе ране, разматрати њихове судбине и какве су поруке до којих ми можемо доћи из њиховог страдања. Ове године се навршава 78 година од сукоба са ИБ-ом и ми можемо у ствари на основу њихових судбина закључити да без обзира на степен репресије, појединац увијек може наћи простора за морално дјеловање и морални отпор, али, питање је да ли је психички и физички спреман да прихвати и да се носи са посљедицама тог дјеловања – каже др Шкодрић, напомињући и да се поставља питање како се човјек, након тих искустава, касније носи и са компромисима на које је пристао.
Кажњенице нијесу најприје биле на острву Свети Гргур и Голом отоку, него у затворима на Цетињу, Загребу, Сарајеву, Забели, Пожаревцу, Рајхенбургу, Котору, потом у Рамском риту – логор, а касније, након Голог отока, и у Стоцу. Из Стоца су посљедње ИБ затворенице пуштене 1956. године.
Сачувано је 348 карактеристика жена (записа управе затвора и логора) и за већину њих, преко стотину, записано је да су у затворима имале изузетно досљедне ставове, да су одбијале да сарађују са управом, наводи др Шкодрић. Односно, жене нијесу лако, а неке никако, ревидирале своје ставове и увјерења.
Све су, како је истакнуто током предавања, биле изложене нехуманим затворским – логорским условима, као и физичким и психичким тортурама, једнако као и мушкарци ИБ осуђеници.
– Бојкот је био најтежа форма репресије. Нико није смио да им се обраћа. Радиле су најтеже физичке послове, често и бесмислене. Последње су могле да стану у ред за храну и оно што им је најтеже падало – ускраћиване су за сан – каже др Шкодрић, подсјећајући на свједочење Миљуше Јовановић, сестре Арса Јовановића, која је током једне ноћи 17 пута буђена, наводећи и друге облике физичких казни.
Историчарка наводи и да се однос према кажњеницама на Голом отоку донекле промијенио након посјете Александра Ранковића, а Св. Гргур и Голи оток посјетио је и Добрица Ћосић.
Историчарка Љубинка Шкодрић о женама на Голом отоку, шпијункама, Вери Пешић…
Др Шкодрић истиче и да се тортура, али другачија, наставља по изласку из затвора.
– Логор се настављао и послије логора. Јер, када би ишле на слободу, оне су углавном биле изоловане. Њихови познаници су избјегавали дотадашње контакте. Нису могле да се запосле, морале су стално да се јављају Удби. Ту су биле изложене притисцима да раде као доушници и углавном велики број њих никада није успио да оствари неке каријере које су почеле прије сукоба и да у потпуности развије своје потенцијале – каже историчарка, напомињући да су 1980-их биле праћене и надзиране, па чак и поново затваране, а да су тортуру и подозрење доживљавали и чланови њихових ужих и ширих породица.
– Оно што је у случају Информбироа најстрашније јесте да су извршиоци казни били они који су најближи – дојучерашњи саборци, познаници, пријатељи. И то је тај случај чинило још тежим – истиче др Шкодрић. Занимљиво је, додаје она, да су након затвора, жене успијевале да остваре међусобне контакте, додуше дискретне, али да се не неки начин међусобно подржавају. Такође, у другој половини 1980-их многе од њих су о својим искуствима отворено говориле и свједочиле.
Уводник у предавање одржао је Стефан Синановић из подгоричке Библиотеке. Након предавања др Шкодрић је одговарала на питања из публике. Овом приликом захвалила је Наташи Нелевић, Свети Јанковићу и Илији Јовићевићу, који су јој помогли током истраживања везаних за Црну Гору. Такође захвалила је Синановићи и Славици Илинчић, директорки Библиотеке, који су организовали предавање у Подгорици.
Извор: Дан
