Бојић: Парадигма суноврата судске власти
1. јун, 2023.
Док чекамо нови сазив парламента
1. јун, 2023.
Прикажи све

Декаденција у трендингу

Декаденција, (Фото: Архива)

Сале су биле дупке пуне; певало се о Косову и на сва три места уз косовске песме ишло се на бис. „Не дам земљу цара Душана!“ Са сваког од та три места човек се морао вратити кући бар за зрнце бољи и спокојнији, и бар за нијансу оптимистичнији. Дакле, може се и другачије.

Декаденција, (Фото: Архива)

Ова колумна требало је да има за тему оно што се пева и слуша у српским кафанама. Чинило се да би то било значајно сведочанство о променама које су наступиле или наступају у српској култури, односно, на једном њеном пољу. У међувремену, након масакра у школи на Врачару, поставило се друго питање – где престаје граница личне и почиње питање колективне одговорности. Конкретно: шта то наши клинци гледају и слушају и откуд усвајају вредности. Тема је комплексна, а сваки одговор непотпун. Ипак, аутор овог текста, бивши просветни радник, осећа потребу да проговори и о овој мање заступљеној теми, са којом се суочавамо дуже времена и која је директна последица урушавања српске просвете.

Када говорим о урушавању просвете, мислим на читав систем спојених судова: на кризу школе – која је изгубила своју васпитну улогу, кризу просветних радника – који су изгубили свој друштвени углед, кризу породице – из које је потекло егоцентрично и неснађено, напослетку и насилно дете.

Иако је дечак-убица са Врачара можда и домаћа верзија Мајкла Мајерса, читав низ његових вршњака из исте школе потиче из наизглед угледних, а суштински разорених породица, и похађају на први поглед престижну, а заправо школу која дуже време предњачи као огледна у смислу увођења нових (европских) трендова и метода у настави. Али кад изађу изван кућа и школа где постоји какав-такав систем, дечаци и девојчице изложени су масовном насиљу.

Прелом у свести нових генерација

Људи, ми нисмо одрастали пре 50 година да бисмо говорили о оволиком генерацијском јазу. Али у само десет-дванаест година десио се страховити прелом у свести нових генерација. Они нису, како се често импутира, одрасли у времену Слободана Милошевића, рата и санкција – уз то је расла наша, прва посткомунистичка и постјугословенска генерација. Ова нова стасавала је и васпитавана у времену дириговане демократије и, свидело се то некоме или не, трендова који су дошли са Запада.

Филмови, музика, игре, дословно све је то преузето из САД-а и просуто пред клинце још од детињства. Као и широка лепеза ријалити програма, као нови вид тзв. меког утицаја на формирање отвореног друштва. Отвореног – за сва могућа зрачења.

Видео-игре, далеко од некадашњих безазлених „Супер Марија“ и сличних игрица које су обележиле генерацију њихових родитеља, и Тикток као платформа кратког и често хистеричног садржаја, можда јесу најприсутнији у раном тинејџерском добу, али средњошколцима су безмало сви садржаји који им се сервирају преко телевизије насилни. И није истина да они у њих нису упућени и да их не прате.

Поред ријалитија који је окупио сам талог друштва, на најгледанијој телевизији они немају нити једну емисију образовног или едукативног садржаја која је примерена њиховом узрасту. Или која је, лишена насиља и порнографије, намењена једној читавој породици. Дакле, не да им се да буду 90 посто попуњени оваквим садржајима, него морају да буду баш свих 100% у ријалити идентитету. У њима промовисане старлете у идућој сезони постају списатељице, око којих влада помама – прави стампедо наших девојчица на сајму књига.

Музичка такмичења и обноћ промовисане звезде у њима показују се као модел где уз мало улепшавања можете да проживите српски сан – и то уз песму и музику. У малим срединама, где ТВ постаје и једини портал за контакт са културним и друштвеним збивањима у земљи, естрада постаје и једини пожељни узор и сан за младе.

Химне насиља

Али то није случај само са ружичастим телевизијама. Ради примера, погледајмо каквог су садржаја најгледаније серије које се емитују на јавном сервису. Од „Сенки над Балканом“, преко „Црне свадбе“ и „Вере“ до „Јужног ветра“, све ове серије, изузев дебакла са „Немањићима“, обилују криминалним и порнографским, понекад чак и отвореним сатанистичким садржајима. Средњошколци масовно цитирају реплике и поистовећују се са антихеројима (криминалцима) Баћом и Марашем.

У другим популарним серијама исти глумци тумаче ликове спортисте-идеалисте или чак шефа полиције, доприносећи тако општој конфузији међу младима. Како да ми буде антипатичан неко ко у исто време тумачи и полицајца и криминалца, и који је у оба случаја шармантан и комичан?

Послушајте мегапопуларне хитове промовисане у „Јужном ветру“ („Маме ми“, „Нове паре“, „Плеши“, „Кока“) са милионским прегледима, који су неодвојиви део сваке тинејџерске журке или прославе матуре. Поједини професори изгибоше да их у данима матурирања некако сузбију и утишају бар у школским двориштима, али узалуд, одмах реагују ПП службе са причом о дечијим правима, а неретко им страну држе и родитељи који свесно окрећу главу од проблема. Химне насиља посталe су хитови једног доба, а њихови протагонисти постају јунаци једног времена. И ту више није проблем само временски ограничени риjалити, већ постепено претварање читаве културе једне генерације у риjалити културу, са преузетим моделом понашања, вредностима, укусом…

Сцена из филма „Убрзање“ („Јужни ветар 2“) (Фото: Снимак екрана/Јутјуб/Južni vetar)

Топ листа

Али да ово не зазвучи као моралисање, или неразумевање генерације од које нас и не дели баш превише година, наведимо и конкретне примере о томе шта слушају наша деца и какве поруке им се упућују са најгледанијих канала. Опростићете на покојем изразу за који још увек немамо адекватну домаћу реч.

Најмеродавнији за такве оцене био би трендинг Јутјуба, који је на дан 3. маја ове године био прилично узнемирујући.

У њему и даље предњачи IDJ Music са својим хитовима; ради се о продукцији која већ седам година добрим делом поставља стандарде за музички укус младих. Гле чуда, њен власник је United Мedia, уједно и власник „Нове“ и Н1. И тако, док нам с једне стране са ових канала сервирају причу о потреби рата за културу, са другог спроводе културно преумљење млађих генерација на најгнуснији могући начин. Од њих почиње један тренд који преузима више продукцијских кућа (видети: Bassivity, Balkaton, Imperia, Generacija Zed, Made in Blcn), обележен спајањем наизглед неспојивих праваца, нпр. интензивног миксовања народњака и репа.

Од Стоје и Цобија („Само јако“) покренуо се читав ланац сличних песама-хитова, уз високу продукцију и јак ритам, али и уз кључне речи бело-утока-рибе-кеш-ауди које се једнако лако усвајају. И неизбежно форсирање „Балкана“, синонима за јединствен простор (анти)вредности.

Тренутно предњачи тзв. треп музика коју изводи успешно мобилисана нова генерација (рођена баш око 2000. године) и која се уместо албума чешће одлучује за синглове и сам врх трендинга.

Моја кумица стручно ће дефинисати да се ради о “нецензурисаној лиричкој потврди актуелног стила живота“, али се с тим тешко можемо сложити: чини се да се ради о промовисању једног животног стила и његовом насилном предимензионирању више него што је он реално присутан. Колико младих заиста носи утоке и колико њих може да се поистовети са стиховима о „ламбу“? Али, важно је да се овим врата једног света вредности развале, и да се њихов зов чује. Кад крене заводљива песма сирена, много који брод насукаће се на хриди…

У дану када овај текст настаје, у Србији се преко Јутјуба највише слушају песме са следећим насловима: Ту ту ту (наставак није „неко те зове“), Полумесец, Ролекс, Гарава и Биби Хабиби. Свака од њих има између пет и 5,5 милиона прегледа!

„Дечија посла“

Понављам, нећемо падати у замку да моралишемо. Али морамо и да се сложимо да агресивни и неразговетни стихови ових хитова не представљају неку уметност; погледајте текст песме „Ролекс“ (немојте је пуштати) и видећете о чему говорим. Или ћемо да останемо имуни на то када нам на матурским вечерима ђаци углас запевају: „Откад знам за себе, увек је хаос око мене, пијане дрогиране жене“ и „усред бела дана сви су нашмркани, сви су на коки…“. Или кад чујемо девојчице у парку како се идентификују са поруком: „Најлепша бићу да те очи заболе и да ли имаш рибу, то ме заболе“. Уз наставак: „А ти би бам бам бам, да ти дам…“ Ако вам све ово звучи дегутантно, запитајте се јесте ли и сами много пута окренули главу и махнули руком уз смешак – „дечија посла“.

И немојте рећи да се увек слушала оваква музика, јер није. Увек је било треша, али он није имао милионске прегледе, није био овако агресиван и није трајао оволико дуго. Мини анкета спроведена за потребе овог текста говори да је у време мале матуре генерације аутора највећи хит био Романина балада „Самоодбрана“, са рефреном: „Нећеш сазнати никад, Бога молим, да си једини човек којег волим“.

Овде није ствар у музичком правцу или стилу који нам се допада, већ о поруци која произлази из песама којимa се клинци просто бомбардују на свим радио станицама, преко свих интернет платформи, и преко великог дела радио станица.

© Milan Maričić / ATA Images // Концерт Београдског синдиката на Ташмајдану 2022. године

Мали родољуби

Недавно је Небојша Катић сугерисао неколико мера које би, углавном по угледу на Кину и Русију, Србија могла да уведе у циљу сузбијања насиља међу средњошколцима. Али, уколико смо на неком плану окупирани или тренутно водимо важније битке, суверенитет почиње да се обнавља и у нашим домовима. Морамо, за почетак, да отворимо уџбенике наших синова и кћери, наших синоваца, кумчића. И да се мало више заинтересујемо о томе шта то они уче у школама.

Не би било згорег да их понекад и поведемо са собом, на историјска места, у наше славне планине, на трибине, у храмове. Да трагају за својом истином, али и да виде да постоји један темељ од когa се не одступа. И да не постану само мали еколози, већ и мали родољуби.

А већ после неколико корака, морамо да се добро упознамо са садржајима који они свакодневно виде и чују. Прошле седмице, један за другим, у три дана у Београду су одржали концерте „Калем“, „Фенечки бисери“ и мала Павлина Радовановић – уз госте из БС-а. Наизглед, то су три различита музичка правца.

И нико од њих, изузев Синдикалаца, нема милионске прегледе (нису их имали ни они у тим годинама, док су још крчили свој пут). Али на сва три места сале су биле дупке пуне; певало се о Косову и на сва три места уз косовске песме ишло се на бис. „Не дам земљу цара Душана!“ Са сваког од ова три места човек се морао вратити кући бар за зрнце бољи и спокојнији, и бар за нијансу оптимистичнији. Дакле, може се и другачије.

У нашем времену, у хијерархији вредности можда мало више треба порадити на смислу, уместо на успеху.

Немања Девић

Извор: РТ Балкан

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *