Пише: Јелисавета Вујиновић
Васко Попа, један од највећих песника у српској литератури, био је уметник чији стихови нису само бележили свет, већ су га обликовали. Његово име је постало синоним за поезију која не познаје границе, која се не боји да заронити у мрачне дубине постојања, да истражи најскривеније кутке људске душе. Попа није био само песник; он је био визионар, уметник који је са сваком речју стварао светове, откривајући у њима истину о љубави, смрти, постојању. Његова поезија је била светлост која је прожимала српске улице, али је истовремено позивала на интроспекцију, на разумевање онога што је неизговорено.
Поезија: Тело у стиху, ритам у души
Попа је био песник модерне, симболизма и надреализма. Његова поезија је била далеко од једноставног описивања стварности; она је тражила дубоко разумевање, храброст да се погледа у очи свету који је често хаотичан и неправедан. Његови стихови нису имали потребу за римама, нити су тражили формалне оквире. Попа је створио језик који је био кратак, сажет, увек снажан. Његова поезија је била попут уверења, попут изјава које нису имале дилеме. Његови стихови су одражавали силовите ритмове живота, неумитне ударце судбине, али и радост у постојању, чак и у његовој најапстрактнијој форми.
У Попиној поезији, иронија живота била је прожета хумором, парадоксима и питањима на која никада нисмо добили одговоре, али се нису ни очекивали. Он је веровао у снагу језика и слике. Попа је пишући стварао светове, и у томе је био неприкосновен.
Васко Попа о поезији Лазе Костића: Желео је да речи певају како он сања
„Кора“ и „Непочин поље“: Почетак нове поезије
Његова збирка Кора из 1953. године означила је почетак нове ере у српској поезији. У свету послератне књижевности, у којем је доминирала соцреалистичка поезија, Кора је била олуја. Његове речи нису биле само уметничке слике, већ позив на ослобађање поезије из окова политичке идеологије и норме. Збирка Непочин поље из 1956. године само је наставила ту нит, са својим циклусима песама, међу којима је најпознатији онај под називом Игре. Попа је у тим песмама играо са формом и значењем, стварајући слике које су биле на граници сна и стварности, између онога што је постојало и онога што је могло постојати.
Његова поезија је била попут мира у олуји – она је била бежала од свакодневног живота, упуштајући нас у свет апсурда, али и дубоке рефлексије о томе шта значи бити човек. Његови стихови су у себи носили трајну потрагу за смислом, иако никада нису донели коначан одговор.
Поезија и љубав: Хаша и Васко, вечни спој
Али Попа није био само песник судбине, смрти и постојања. Његова љубав према жени која је обележила његов живот, Јованки Хаши Сингер, била је тема коју је носио са собом кроз сваки стих. То је била љубав која је била једноставна, али и дубока, искрена до сржи. Иако је Васко Попа био велики песник, човек који је стварао светове ван нашег, само је са Хашом могао да нађе мир. И она је била његов овоземаљски свет, његов дом.
Њихов сусрет је био прави песнички тренутак. Док су пролазили кроз Ленуанову улицу, њихови погледи су се срели, а сваки поглед био је света реч. У том тренутку родила се песма Очију твојих да није, која је постала симбол њихове љубави. У њој није било филозофских разматрања, само чиста емоција, љубав која је пролазила кроз свакодневну тишину, у сусретима које су обележили само погледи.
Васко Попа – спој авангардне поезије и народног фолклора
Хаша и Васко су делили скроман, али спокојан живот. Без деце, посветили су се једно другом. И док су живели у малом стану у Београду, љубав је била та која их је испуњавала. Васко је сваке Нове године уносио јелку у њихов дом, а да је није китио, јер за њих није била потребна спољашња лепота – права лепота била је у мирису, у тишини, у љубави која није имала потребе за спољним украсима.
Заувек повезани: Смрт, љубав и вечност
Попина смрт 1991. године оставила је дубоку празнину, али љубав коју је делио са Хашом није престала. Заједно су прошли кроз живот, а заједно су и у вечности. Иако је Хаша страховала да неће бити сахрањена поред њега, њена жеља је испуњена – 2001. године, урна са њеним посмртним остацима је положена поред Васковог гроба, у светлом сенци њихове љубави. Тај дан је био потврда да љубав не умире; она наставља да живи кроз њихове стихове, кроз сећања, кроз симболичне јелке које су остале као подсећање на јединственост њиховог односа.
Васко Попа, песник за којег су речи биле живот, љубав и смрт, оставио је за собом не само стихове, већ и историју љубави која је, упркос свим изазовима, остала чиста и вечна. Он није био само песник српске поезије; био је уметник који је научио свет да љубав није само реч – она је постојање, ритам, вечност.
Васко Попа преминуо је у Београду 5. јануара 1991. године.
Извор: Она.рс