Piše: Želidrag Nikčević
Počeli, čujem, titogradski „Dani Mirka Kovača“. I opet pljušte vrući komplimenti: klasik, okosnica, neuporediva književna magija…
Ne bih da smetam, nego baš da pripomognem. Da pogledamo, na jednom upečatljivom, antologijskom primjeru, o kakvom mađioničaru je ovdje riječ. „Susret s Valentinom“: „Antologija srpske proze postmodernog doba“, SKZ. Samo strpljivo.
„Eto, ima svakojakih odnosa među polovima, pa i neobjašnjivih“ – počinje svoje pripovijedanje o putu u Rusiju mudri Kovač, nagovještavajući dramu. Referencijalni okvir je hitro uspostavljen – svakojaki odnosi, pa i neobjašnjivi!
Predstavnica ljepšeg pola, privilegovani objekt Kovačeve analize, Ruskinja Maša, na samom startu je apsolvirana serijom preciznih epiteta:
„Sposobna, energična i lepa žena“ – ona je istovremeno, kao što pretpostavljate, jer ste čitali ženske revije: „kapriciozna, maštovita i luckasta“. Iskusnom pripovjedačkom oku neće izmaći njeni kvaliteti. Kako to opisati? Pa ovako: „Putenost i erotske čari, izdašan dar prirode“ – dosjetio se Kovač.
U tako malo riječi sve na jednom mjestu, kao na dlanu. Predosjećate li šta se sprema ovoj tipičnoj Ruskinji? Karakterne crte sirote Maše, srećno dešifrovane već na prvoj stranici, diskretno stimulišu još uvijek intelektualno nastrojenog Kovača: „Potpirivahu moju požudu“ – skromno, u aoristu, veli on.
Sad treba biti oprezan. Da nas sve zajedno kasniji tok događaja ne bi iznenadio, misteriozna pratilja našeg svjetskog putnika odmah se ispovijeda, iznosi na vidjelo svoj glavni problem: „dva svoja umeća koja se uzajamno kolju“!
Tako je: „uzajamno kolju“! Odakle ovo suptilno „kolju“, ne pitajte mene. Što se pripovjedača tiče, on je još neodlučan: „Uzdržan na to što je rekla da postaje tiranin kad se zaljubi“.
„Uzdržan na to…“ – malo je čudno, a ni nastavak rečenice („što je sama rekla“) nije baš utješan. Moglo je to i bolje, ali da nakon ovog katastrofalnog uvoda ipak razmotrimo suštinu Mašinih nesporazuma sa ruskim društvom u cjelini – prije Kovačevog dolaska. Šta nju, u stvari, zanima?
„Muškarci koji su izgledali drugačije, neobično, pa čak i ekstravagantno“ – povjerava se Maša iskusnom turisti. U redu, slaže se sa onim „sposobna, energična i lepa“, pa onda „kapriciozna, maštovita i luckasta“ – to je taj legendarni Kovačev opisni triling. A slaže se, ruku na srce, i sa ulogom koju je sebi namijenio naš srećni pripovjedač, rizikujući da sa svojim prethodnicima podijeli sledeću pronicljivost. Oni, naime, dolaze: „mahom iz umetničkog sveta, a to je svet nepouzdanih i nestalnih ljudi, a takvi su sa ženama uvek drčni“.
Dubok uvid, nema šta! Sve same finese, sve komplikovani preokreti koji će (lukavo rezonuje Kovač) vazduha željnom čitaocu sugerisati strahoviti duševni razdor njegove junakinje. Ne zaboravimo: riječ je o umećima „koja se uzajamno kolju“.
Eh, Maša, Maša, zašto si se tako „vragolasto nasmejala, zacenivši se slatko“? Zašto si nepoznatom, đavolski načitanom strancu „uzbuđeno šapnula“, a odmah zatim „uzbudljivo prošaptala“ svoju najveću tajnu? Zato što je on izgledao „drugačije, neobično, pa čak i ekstravagantno“? A morala si znati, naivna Ruskinjo, da ogromna većina skribomana izgleda tačno tako! Idemo dalje, da upoznamo nove likove. Predstavnik suprotnog pola, naslovni Valentin, inače genijalni ruski ludak i usput obožavalac Kovačeve proze, konstruisan je nizom takođe finih zapažanja.
„Bilo je nečeg smetenjačkog u njegovom držanju“ – namučio se Kovač. „Kao neko strašilo“. A onda dolazi omiljeni triling: „Gledao je tužno, nemoćno, pa čak i dobrodušno“. Valentin, naravno, „sikće kroz stegnute zube, otrovno, haotično i neuhvatljivo.“ Majstor je majstor. Nacrtao čovjeka.
„Njegov oblik lobanje i izduženo lice davali su mu nešto od isposničke forme“ – toliko o obliku i formi, i o davanju. A najbolje tek dolazi.
„Zagledao se u mene, a donja usna mu se otromboljila u iščekivanju odgovora.“ Donja usna, dakle, strpljivo iščekuje odgovor, što nije sasvim nezanimljivo, ali će lovorike ipak pobrati jedan kosi osmejak:
„Onaj kosi osmejak izvio se iz kuta njegovih usana naviše, a potom je izrazio čuđenje otkuda ja u zvaničnoj delegaciji“! Kosi osmejak, zamislite taj incident, izvijen naviše – izražava čuđenje otkud disident Kovač u zvaničnoj delegaciji! Možda je vrijeme da svi zajedno izrazimo čuđenje: otkud Kovač u srpskoj antologiji? Otkud mi u ovoj karikaturi od priče? Ovuda demoni „proleću mahajući bešumnim krilima“, nipošto ne „mašući“, a tek stakla – „stakla su bila neprozirna od prljavštine“. Valentin živi „u malom stanu na dvanaestom spratu jednog solitera“, što bi mu teško uspjelo da su u pitanju dva, tri ili više solitera, i pita se, vrlo filozofski: „Zašto čovek strada zbog svojih uverenja?“
Zašto zbog? Zbog zašto? Kad taj Valentin, ne okolišeći, postavi svom slavnom gostu sledeće izvanredno originalno pitanje:
„Šta je za vas književnost?“ – načitanom čovjeku ukazuje se sjajna prilika. I Kovač je koristi. Pazite sad: „Naglo, poput bleska, sinuo mi je jedan citat, ne sećam se tačno čiji; upotrebih ga da mu odgovorim: Groblje palih, prijatelju. Groblje na kojem leži hiljade ljudi koji nisu uspeli da se ostvare ostajući u sferi bolne nedovoljnosti.“
Eto šta je Kovaču „sinulo“, „naglo“, „poput bleska“! Zanemarimo sitnicu da „hiljade“ ne „leži“, nego eventualno, za potrebe ovog blistavog citata, „leže“, zanemarimo i stupidnu kombinaciju „na kojem“ – „koje“, zanemarimo i nakaradnu logičku strukturu iz koje ne možete zaključiti da li su te ležeće hiljade neostvarene zato što ostadoše „u sferi bolne nedovoljnosti“, ili je baš bilo potrebno da se na tom mjestu ostvare („da se ostvare ostajući“) – sve to više nema nikakvog smisla. Iz citata-bljeska jasno je samo to da ovo budalasto filozofiranje neopozivo sunovraćuje Kovačevu prozu „u sferu bolne nedovoljnosti“, i to – poslužimo se još jednim njegovim antologijskim iščašenjem: „bez onog ustručavanja istočnog intelektualca kakvo pokazuje u zatvorenoj prostoriji“!
Idemo dalje. Ošamućen lekcijom, Valentin postaje žrtva nevjerovatnih opisnih egzibicija: „Valentin je živnuo i poskočio načinivši nekoliko sumanutih i nezgrapnih pokreta. A onda je najednom delovao kao ispražnjen.“
Eh, to spasonosno „delovao“! „Delovao kao ispražnjen“! Ranije, Valentin je takođe „delovao“ – „delovao kao sablast“. A tek kad je „poskočio načinivši“, ili „posrnuo udarivši“! Nakon tih akrobacija Kovač je pokušao da ga „pridigne hvatajući“, Valentin se „istrnuo odgurnuvši“! Da čovjek ne povjeruje.
Na samom kraju ovog remek djela očekuje nas zaista antologijska scena, u Mašinom „malom, prijatnom stanu“. Mašin otac je na vrijeme umro, prije Kovačevog dolaska u Rusiju, a majka – za potrebe zapleta – otputovala na Krim, „gde provodi najveći deo godine“. Kakva familija! Kako se sve namjestilo! Uživancija može da počne.
„U Mašinom stanu osećao sam se ugodno. Seo sam na pod, na meku i prijatnu vunenu tkaninu. Jednu ruku zabacio sam na niski ležaj zastrt krznom neke meni nepoznate životinje; u drugoj sam držao čašu jermenskog konjaka i čekao Mašu da se pojavi iz kupatila, obnažena i mirišljava.“
Srećne ruke! Jedna na krznu „meni nepoznate životinje“ – zašto se nisu upoznali, prije krznene faze? – a druga će uskoro „dodirivati njene grudi“. Šta mislite kako? „Lagano, blago i nežno“. „Poigravajući se s bradavicama“. „S bradavicama“? A „s“ gramatikom?
I ne, nemojte misliti da je to najlakša stvar na svijetu. Napisati takvu gomilu gluposti i dobiti takvu gomilu nagrada – to ipak ne može svaki amater. A Kovač nije bio amater. On je otprilike naslućivao kako bi trebalo pisati tzv. značajnu prozu, nije znao baš sve riječi, ali je napipavao melodiju. I pažljivo osluškivao zahtjeve dana: čim otkrije neki zgodan manevar, odmah ga upotrebi. Što da ne? U našim uslovima, i to obavlja posao. Djeluje na novinare. On sam, međutim, piše loše, i to je njegov ogromni peh. Skoro kao klasici, ali loše – emitujući isključivo surogate. Zašto se o tome zavjerenički ćuti, ne pitajte mene. Veliki imitator je odnjegovao dostojnu klijentelu: žirije, kulturnjake i grantojede, na brzu ruku priučeni književni polusvijet. Oni ionako čitaju kao što je napisano. I tačka.
Izvor: IN4S
