Пише: Жарко Марковић
Тиха је била кампања, још тиши изборни дан и ноћ, а најтише је, као никад, у постизборним данима у Републици Српској. Готово ниједан елемент постизборног фолклора из претходних година па и деценија није виђен. Нити се ко жали на крађу, нити износи друге оптужбе, тек спорадично се може чути могућност новог бројања и то у срединама гдје је одлучило неколико гласова, а и таквих средина је врло мало.
Због чега су ови избори прошли тако како су прошли било је јасно и прије него што су одржани. Како је већ написано на овом ступцу прије мјесец и по, били су то избори који углавном никоме нису били потребни, јер свак се о свом јаду забавио и мимо изласка на биралишта.
Миодраг Петровић Чкаља: Две деценије од одласка глумачке легенде и симбола домаће комедије
Резултати су то, а ЦИК је оне утврђене објавио релативно брзо (што је такође за чуђење), и потврдили јер се промијенило углавном ништа. Није било великог славља, а још мање велике нервозе међу онима који су нас на то навикли. Отрцани су већ постали и коментари одушевљења због понашања неких од кључних актера на изборима који су слали честитке противнику и мирно коментарисали властите поразе. И то је то. Драшко Станивуковић је побиједио у Бањалуци, Љубиша Петровић у Бијељини, а СНСД у цијелој Републици Српској. Оно што су направиле друге странке битно је углавном само њима, за њихове унутрашње процесе и планове те позиционирање за оно што долази за двије године.
А како ствари стоје данас, на изборе за двије године сви би, осим СНСД-а, могли изаћи у борбу за – цензус. Осим ако се не догоде неки тектонски поремећаји на политичком тржишту за шта свакако има довољно времена. Ако тих поремећаја не буде, избори 2026. биће једносмјерна улица и можда први у историји Републике Српске у којима опозиција неће имати баш никакву шансу.
Сатрвене и згажене, посвађане и оптерећене сујетом странке опозиције међу којима и она за Републику Српску најважнија, СДС, претвориле су се у организације регионалног типа које и на том подручју гдје имају резултат опстају углавном захваљујући локално јаким личностима које их предводе.
А у таквом односу снага готово је немогуће формирати велики фронт који би био иоле равноправан на општим изборима. Колико год то било добро за актуелну владајућу гарнитуру, није добро за Републику Српску.
Кључно је, међутим, да ли међу опозицијом постоји ико свјестан те ситуације и спреман да преузме одговорност. Није баш за сваки сукоб, сујету и лош резултат крива власт која има новац и друге ресурсе на располагању. Може бити да је мало и до људи у опозицији. За двије године, међутим, тешко да у тој структури може доћи до било какве озбиљне промјене па све слути на свирање још једне тужне изборне баладе. Тихо, тише…
Извор: Глас Српске
