Још једном великом победом, овога пута у Ослу, српски фудбалери показали су да није довољно само бити добар у шутирању лопте. Фудбал је много више од тога – уметност, страст, емоција… А под вођством Драгана Стојковића Пиксија, „орлови“ су постали екипа коју је уживање гледати и за коју је врло лако навијати. Иако су други спортисти често били шампиони Европе и света, освајали медаље на Олимпијским играма, фудбал је некако увек био омиљени спорт у Срба.
„Најважнија споредна ствар на свету“ одавно више није споредна, али деценијама уназад национални тим наше земље, како год се она звала, није успевао да задовољи високе апетите често и нереалних навијача.
Од Светског првенства у Италији, када је предвођена Драганом Стојковићем Пиксијем, тада Југославија освојила (незванично) пето место на смотри најбољих светских фудбалских селекција, нисмо имали превише разлога за весеље.
Управо је Пикси, доласком на место селектора, улио у национални тим нешто што је деценијама недостајало – заједништво, пожртвовање, идеју нападачког фудбала…
А није да у претходном периоду нисмо имали одличне фудбалере, међу најбољима на свету, али „коцкице никако да се поклопе“, што је еуфемизам за ствари које никако не функционишу.
Пикси је за кратко време одвео „орлове“ на Мундијал у Катару, захваљујући победи у Португалији против једне од најбољих светских селекција, а онда је још једном блиставом партијом, овога пута у Ослу, додатно улио веру српској јавности да коначно можемо да направимо запажен резултат на једном великом такмичењу.
Истина, не спада Норвешка у најбоље европске селекције, али је један чврст и уигран тим, са најбољим младим нападачем на свету, али то за „орлове“ овога пута није била никаква препрека.
Јесте резултат изузетно важан, ако не и најважнији у спорту, али оно што приказују „орлови“ из утакмице у утакмицу је за обичне љубитеље фудбала можда још битније.
Тим игра као један, играчи „гину“ један за другог, атмосфера је на највишем могућем нивоу, а када се то усади у врхунске фудбалере какве Србије несумњиво има – резултат не може и не сме да изостане.
Анализирати појединачни учинак играча на утакмици против Норвешке заиста би био један велики подухват, а вероватно би понестало епитета којима би китили све редом – од голмана, преко одбране, везног реда, до самог шпица напада.
Али, овога пута заслужили су да их не „сецирамо“, већ да их посматрамо као тим, што су, под Пиксијевом диригентском палицом, по ко зна који пут показали да заиста јесу.
Нико од Пиксијевих „орлова“ не очекује да се из Катара врате са „богињом“ – уколико се то деси био била би то можда и највећа сензација у историји фудбала, али се очекује да наставе да приказују оно што су досад – заједништво, пожртвовање, чврстину…
Докле год на терену буду изгарали, јавност ће им пружити подршку и дочекати као светске шампионе шта год урадили на Блиском истоку.
Извор: РТС
