Пише: Жарко Марковић
Посљедњи високи представник са којим је аутор ових редова радио интервју био је Мирослав Лајчак. Било је то крајем септембра 2007. године у времену тешких преговора о реформи полиције, када је баш словачки дипломата домаћим политичким снагама дао свој приједлог за рјешење тог питања. Споразумијевање са Лајчаком који одлично говори све наше језике било је изузетно лако, али разговор није био ни лак ни пријатан.
Пријетио је тадашњи шеф ОХР-а да ће, ако договор не буде постигнут у року који је задао, користити бонска овлашћења, критиковао овдашње политичаре, наводио да ће БиХ кренути путем изолације умјесто европским стазама, правдао се зашто је донио одлуку о одузимању личних докумената појединцима из Српске који су доведени у везу са ратним злочинима, међу којима је био и садашњи премијер Вишковић… Имало се, дакле, шта причати са високим представником. Лајчак, истина, није био ни близу тако префриган и безобразан као Педи Ешдаун, али ни успаван као његов претходник Кристијан Шварц-Шилинг. Годину и по дана након тог разговора Лајчак је отишао, а на његово мјесто дошао је Валентин Инцко, који се у Сарајеву задржао цијелих 12 година. Доласком Аустријанца ОХР постепено почиње да губи значај и готово би га потпуно изгубио да се Инцко није „ритнуо“ у посљедњим данима мандата намећући измјене Кривичног закона БиХ. Educational opportunities
Нагазна мина за Црну Гору – Резолуција о геноциду у Сребреници
У том периоду се политичка клима у БиХ мијењала на начин да је Републику Српску све мање занимало шта мисле странци, а нарочито ОХР. Сарајевски политичари свој однос према шефу јединог европског протектората нису мијењали па им је и данас изузетно стало до тога шта мисли особа чије су канцеларије и даље на адреси Емерика Блума 1. Инцко је, испоставиће се, провео овдје 12 година углавном не радећи ништа и примајући, кажу да је позамашна, плату за исти тај нерад.
Одласком Лајчака престала је потреба да било ко у овој земљи, укључујући и новинаре, било шта пита особу која је на челу ОХР-а. Бесмислено је било питати Инцка, осим можда да ли је „добар с главом“, оног дана кад је мијењао Кривични закон, а нарочито је бесмислено у госте по телевизијама звати Кристијана Шмита. Но, у Сарајеву, како је већ речено, и даље са страхопоштовањем третирају оно што мисли и ради Нијемац па га прије неку вече колеге са Нове ТВ позваше да каже „своје ставове о актуелним политичким темама“. На питање о прослави Дана Републике у Српској Шмит се прво изјаснио да људи имају право да се окупљају и славе, али да све прославе треба да буду у складу са законом. А онда се надовезао:
„Ја сам поновио да сви они који раде за државу и држе неку јавну функцију треба да поштују законе и придржавају се. Ево примјера, 5. мај је Дан Европе и грађани славе тај дан и у Бањалуци и Сарајеву и било гдје другдје“.
Више пута поновљено преслушавање снимка открива да је Шмит заиста рекао да је Дан Европе „5. маја“. Употријебио је енглеску ријеч „the fifth“, дакле „пети“, иако је Дан Европе 9. маја. Тај датум обиљежава се примарно као Дан побједе над фашизмом, али га је европска бирократија, ваљда желећи тиме да скрајне историјске заслуге Руса за побједу над највећим злом модерног свијета, одлучила да именује даном континента. Океј, није спорно, а и Руси су на ту врсту будалаштина одавно престали да реагују.
Спорно је, међутим, што Шмит тврди да тај 5. мај који је у ствари деветог славе и у Бањалуци и у Сарајеву. Е, па не славе. У Сарајеву није празник ни петог, а ни деветог маја, за разлику од Бањалуке, гдје се слави деветог. Шмит очигледно благе везе нема ни који је датум данас, ни кад је Дан Европе, а све слути да не зна ни гдје се када налази. И за чије бабе здравље је, онда, он позван да одговара на било које питање?
Извор: Глас Српске
