Пише: Марко Жарковић
Институције БиХ најпрецизнија су слика земље у којој су смјештене. Посљедњих десетак дана детаљно је приказано како ствари функционишу. Све је пуно неодговорности, дилетантизма, комбинација, варијација, сплетки, подвала, а за све су то они који се налазе у тим институцијама одлично плаћени. На сличним принципима, распаднута и неорганизована, функционише и ова назовидржава.
Постоји та теза да је у Дејтону све то осмишљено баш зато да би све стране у БиХ, а нарочито Срби, биле привољене да раде у заједничким органима. Суштина те замисли је отприлике у максими „дај им добре плате, не морају ништа да раде“. Само да постоје и да наводно функционишу. Посланици, делегати, директори, руководиоци, замјеници и помоћници на нивоу БиХ одавно су у категорији најплаћенијих људи у земљи и то је постало толико нормално да нико више, па ни медији, не придају пуно пажње тој чињеници. Некада су се и новинари и јавност згражавали због рекордних плата посланика, а данас више нико о томе не пише. А ништа се није промијенило. Ни висина плата, ни степен нерада.
Када се све то има на уму, другачије може да се посматра криза која дрма зидове зграде на Мариндвору у протеклих 15-20 дана. Отуда није нелогично ни што већина народа све види само кроз пуку борбу за фотеље, а тек мали број политичара се уопште труди да исти тај народ убиједи да није само то у питању.
Однос снага у овом тренутку је такав да буквално свако може бити смијењен, а то може много да заболи, али да је много теже именовати некога другог умјесто оног смијењеног. Она бизарна ситуација у којој је Бранислав Бореновић добио НУЛА гласова приликом изјашњавања посланика о приједлогу да баш он буде именован за члана Колегијума Представничког дома.
Ситуација је таква да сви могу са свима, али и сви могу против свих. Сама та чињеница довољна је да на своје дођу они који одавно тврде да заједничке институције треба укинути или их бар свести на обим прописан Дејтоном. У том обиму била би, подсјетимо, само три министра у Савјету министара.
И стога се сада нико не усуђује да прогнозира шта би се могло даље дешавати. А могуће је баш све. И да СНСД буде избачен, и да опозиција из Српске буде убачена у власт, и да се врати СДА па да напенале „тројку“, могуће је и да некоме падне на памет да се ријеши Драгана Човића и његове екипе. Све је могуће осим да ситуација буде стабилна. А највише је могуће да се до избора 2026. не промијени ништа.
И да на тим изборима поново буду изабране исте ове странке са приближно сличним бројем посланика. И да након тога поново имамо једно велико ништа.
Ко зна зашто је то добро.
Извор: Глас Српске
