Пише: Жарко Марковић
Серија „Нобеловац“, чије је емитовање почело на РТС-у прије десетак дана, од прве епизоде изазива бројне коментаре, а поједини медији објављују и бројне текстове о појединачним епизодама добацујући и до неких детаља које су аутори изостављали. Ријеч је о серији о Иви Андрићу ког маестрално игра, а ко други него Тихомир Станић, који је ових дана изјавио да је цијело своје глумачко биће ставио у службу Андрићеве литературе. У серији су приказани фрагменти пишчевог живота из времена када му стиже вијест о добијању Нобелове награде, али и из периода с краја Другог свјетског рата и његовог живота у првим постратним годинама. Бројне важне историјске личности, од Родољуба Чолаковића и Милована Ђиласа, преко Мирослава Крлеже, Исидоре Секулић и Бранка Ћопића до Војислава Ђеде Кецмановића и Радована Зоговића, нашле су своје мјесто у серији као и најважнији градови у Андрићевом животу – Београд и Сарајево, уз родни Травник. Оно што је мање познато, а у серији, бар у првим епизодама, није поменуто, јесу и неки интересантни детаљи из Андрићевих посјета Бањалуци, а како аутор овог текста живи и ради управо у том граду, било би штета да ти детаљи остану у запећку.
А највеће заслуге за то што су доласци Иве Андрића у Бањалуку, а било их је неколико, остали забиљежени на папиру, може да понесе Мато Џаја, босанскохерцеговачки писац, историчар књижевности и публициста, хрватског поријекла. Рођен на Купресу, школован у Високом, Травнику и Загребу, највећи дио своје каријере провео је управо у Бањалуци гђе је био управник Народног позоришта, а затим и Музеја Босанске крајине.
У бањалучком Гласу Мато Џаја је 1975. године објавио сјећања на сусрете са Андрићем чије најинтересантније детаље преносимо у наредним редовима.
„Тог 19. марта 1950. године упознао сам се с Ивом Андрићем приликом његовог доласка у Бању Луку у друштву с Бранком Ћопићем и Скендером Куленовићем. Држали су књижевно вече на којем је И. Андрић прочитао своју приповијетку ′Електробих′ у Дому културе. Вечера је била у хотелу ′Босна′. Сједио сам до Андрића. У разговору ми је испричао да су његови преци из Сарајевског поља, јер сам мислио да су из Вареша. Доселили су за турске управе у Сарајево и бавили се туфегџијским занатом, па се и његов отац занимао тим послом, али је умро млад, пошто је материјално оронуо. Баба Андрићева, по оцу, често се жалила на фра Гргу Мартића што је ′измакао′ некакву кућу од њезина мужа за цркву“, написао је Џаја.
И њему се нобеловац повјерио да је у Травнику рођен случајно јер му је мајка у том моменту била у посјети сестри удатој за неког Матишића, локалног урара.
„У вези са књижевном вриједношћу ′Травничке хронике′ и романа ′На Дрини ћуприја′ рекао сам да ми је ′Травничка хроника′ снажније ђело, с боље оцртаним ликовима и чвршћом композицијом. И. Андрић је рекао: Извјесним се читаоцима више свиђа ′На Дрини ћуприја′, а другима ′Травничка хроника′. Приповијетка ′Мара милосница′, по пишчевој изјави, требало је да буде роман“, навео је Џаја.
Интересантан је разговор Џаје и Андрића о ликовима из нобеловчевих романа. Џају је интересовало зашто је Андрић тако широко и прилично позитивно описивао фратре.
„Андрић је изјавио да су стари фратри били дивни људи. Рекао ми је: Позивали су ме фратри послије ослобођења да их посјетим, јер сам их задужио лијепо представљајући њихове претке. Андрић је одбио позив изјавивши: Ја немам ништа с вама заједничко“, навео је Џаја.
Шест година касније, у новембру 1956. Андрић се поново обрео у Бањалуци на обиљежавању 40. годишњице смрти Петра Кочића. Присутни су били и Ћопић, Скендер Куленовић, Илија Кецмановић… „Свечана академија је одржана у Дому културе на којој су ови књижевници говорили о Петру Кочићу и његовом ђелу, а Андрић је прочитао свој есеј ′Земља, људи и језик у ђелима Петра Кочића′“, записао је Џаја.
Миодраг Петровић Чкаља: Две деценије од одласка глумачке легенде и симбола домаће комедије
Њих двојица су тих дана проводили доста времена заједно, шетајући градом, а Џаја је записивао Андрићеве ријечи. „Ево једног таквог доживљаја Иве Андрића за вријеме његовог боравка у зеничком затвору. Андрић се разболио, те га је водио на преглед неки војник родом из Фоче који је ставио Андрића на сунце да стоји. Када га је замолио да га премјести у хлад, он му је опсовао матер и рекао: Да си прав не би ту ни стајао“, навео је Џаја.
Иако наводи да је приликом Андрићевих долазака у Бањалуку ту почесто био присутан и Бранко Ћопић, Џаја се није задржавао на односу њих двојице. Један сусрет и разговор са Ћопићем, најавио је Тихомир Станић, биће посебно обрађен у наставку серије. Ријеч је о добу када је Бранко пострадао због „Јеретичке приче“. А позната је анегдота да је тих дана Андрић позвао Бранка на вечеру у Клуб књижевника и кроз шалу рекао: „Пиши, Бранко, романе а не приче, романе нико не чита!“
Извор: П- Портал
