Пише: Соња Ћирић
“Андрић чита и коментарише, без попустљивости или подилажења: његов суд непоткупљив је и одлучан, прецизан и као уклесан у камену. Може бити и зато што је свестан да се неће наћи лицем у лице са очекивањима својих колега, нити записе обнародовати, што му даје слободу да буде отворен”
“Избор текстова Иве Андрића О писању доноси есеје, фрагменте, мање познате пишчеве записе и необјављене белешке и маргиналије о односу између стварности и уметности, о задацима и дометима књижевности, о посебној улози језика у очувању културе, коментаре о важности речи, о питањима стила, форме, композиције и структуре књижевних дела”, написала је Жанета Ђукић Перишић о својој најновијој књизи о Андрићу.
Жанета Ђукић Перишић је вероватно најпреданији изучавалац заоставштине Иве Андрића. Њене књиге о њему, ма како биле посвећене стручним темама, свима су привлачно штиво. И зато, осим онако како је Жанета Ђукић Перишић представља, књига О писању може се читати и као лексикон Андрићевих савета и одгонетки тајни уметничког стварања.
Књигу је, поводом обележавања педесет година од смрти Иве Андрића, објавила “Академска књига”.
“Време”: Ова књига је посебна пре свега због дела у ком су први пут објављене Андрићеве поетичке прибелешке и критички коментари о штиву које чита. Да ли је Андрић био строг?
Жанета Ђукић Перишић: Колико год у књизи О писању има текстова који су, истина мање, али ипак познати, ако не широј онда свакако стручној јавности, толико је разумљиво што највећу пажњу привлаче управо непознати и необјављени фрагменти.
То су, заправо, Андрићеви записи на маргинама књига из његове личне библиотеке. У Андрићевој приватној библиотеци од 4502 књиге, где су сакупљена различита издања његових дела у оригиналу и преводима, књиге о његовом стваралаштву, један посебан део чини пишчева лична колекција у оквиру које, поред књига које је сам одабирао и куповао, наилазимо на велик број публикација које су му поклањали сами аутори. Такозване маргиналије, пишчеви записи на белинама књига које је читао, показују нам једног посве новог писца. Те белешке исписиване су најчешће графитном оловком, па записи, нажалост, полако бледе, тако да можемо захвалити визији некадашње управе Задужбине Иве Андрића да се све те маргиналије попишу и колико је то могућно и рашчитају: тај посао маестрално су пре четири деценије урадиле библиотекарке-саветнице из Универзитетске библиотеке Милана Ђурђулов и Бранка Андрејић омогућивши, тако, радозналим истраживачима и приређивачима попут мене лакши увид у ту одиста раскошну ризницу Андрићевих критичких прибелешки. Те белешке у великој мери сродне су његовим медитативним записима који су ушли у Знакове поред пута, као и исписима и белешкама у многобројним (има их преко педесет) свескама које су остале за њим. Ја сам за књигу О писању одабрала део оних маргиналија које се непосредно односе на процес писања и питања списатељског посла.
Чини се да је према Бранку Ћопићу био изузетно строг. Без улепшавања је на маргини Осме офанзиве записао шта мисли о том делу. Да ли сте у Андрићевим записима учитавали и приватне односе између њега и писца чије дело коментарише?
Нисам осетила Андрићев став према личности писца, тога се он одувек клонио. Интересовало га је дело мада је, пишући о уметничким судбинама многобројних светских и наших аутора, често посезао за подацима из њихових личних живота, демантујући унеколико сопствени став изражен Гетеовим речима – да писац говори својим делом. Из тих страница израња мање познат писац, принципијелан критичар, пажљив аналитичар, заинтересовани читалац који у тишини и миру своје радне собе комуницира са туђим текстом и записује своја размишљања. Ту је писац сам са књигом коју чита, изван очију јавности, са својим мислима, у потпуности отворен и искрен. Без настојања да задовољи списатељске сујете које су одувек и посвуда големе, Андрић чита и коментарише, без попустљивости или подилажења: његов суд непоткупљив је и одлучан, прецизан и као уклесан у камену, може бити и зато што је писац свестан да се неће наћи лицем у лице са очекивањима својих колега, нити записе обнародовати, што му даје слободу да буде отворен у коментарима. А када, понекад, у сусретима са колегама-писцима, није могао да избегне да одговори на њихова очекивања поводом књига које су му поклонили, Андрић је често, сведоче неки његови пријатељи и новинари, избегавајући да даје вредносне судове, говорио о врсти папира на којем је књига штампана, о облику слова и величини слога, о томе како се књига лепо држи у руци…Кад ме питате о Бранку Ћопићу, из свега онога што сам сазнала и прочитала, рекла бих да је међу њима двојицом било завичајне сродности, разумевања и људске симпатије. О томе лепо, духовито и шармантно сведочи глумац Тома Курузовић. Сâм Ћопић говорио је да му је Андрић био узор, а Андрић је умео, на свој уздржан начин, да Ћопића као писца похвали. У коментарима романа Осма офанзива, као што рекосте, Андрић је био одлучан и непоткупљив критичар и проницљив читалац. А, с друге стране, тихо је и ненаметљиво подржао Бранка Ћопића у “вунена времена” када је због Јеретичке приче био у немилости. Исто тако, Андрић је имао разумевања и заштитио је писца Драгослава Михаиловића у тренутку када је он био на црној листи власти због романа Кад су цветале тикве.
Био је и читалац и лектор и редактор. За кога је то радио? Да ли су његове белешке, пре него што сте их ви објавили, некоме користиле?
Није ми познато да се неко систематски позабавио Андрићевим маргиналијама: мора се рећи да је то одвећ пипав и осетљив посао. Ја сам у неколико текстова описала и анализирала неке од Андрићевих поетичких прибелешки које су се превасходно односиле на књижевни поступак, улогу књижевности, језик, стил као и на пишчеве социјалне везе (Андрићеве посвете, прибелешке у антологији индијске поезије, маргиналије на белинама четворотомне Гогољеве преписке и друге). На једном месту, разматрајући питање језика, Андрић парафразира руског баснописца Крилова дајући кратку препоруку за успешно писање: “А Крилов је говорио: треба писати тако да речима буде тесно, а мислима пространо. Ту мисао он је одмах објаснио додавши: да реченицу треба глачати док не престане да буде досадна”.
За време боравка у Сарајеву, 1945. године, Андрић је прибележио своје мишљење о приповеткама које му је тада млади писац Ерих Кош дао на процену. У кратком запису Андрић даје јасно срочену поетичку препоруку и сажето формулисану поетику кратке приче према којој је и сâм саображавао своје схватање те форме.
“1) Приповетке, нарочито кратке, треба да имају живу и јасну фабулу и у њој скровиту али утолико оштрију поенту. Код Вас је линија фабуле на махове кривудава и мутна. То значи да ствар треба још ᾿прочешљати᾿ и поједина места још јаче истаћи.
2) Ваш стил је врло добар, само местимично има мало крт и послован тон, а он треба да је свуда миран и наративан.
3) На језик морате пазити; избегавати провинцијализме. Језик се не може никада довољно неговати.”
Или, рецимо, колико је Андрић систематичан и отворен када у писму своме куму Александру Вучу, прочитавши његову књигу Позив на маштање, у писму из Херцег Новог 1966. године указује на недостатке и мане с једне стране, као и на позитивне стране његове прозе, из чега се да видети да писац историјских романа нема превише сензибилитета за надреалистичку поетику (“У надреализму мени се не свиђа оно ‘над’” – записаће у једној од својих бележница).
“Зар се овако прави реченица?”, коментарише Андрић збирку прича Извидница Михаила Лалића и наставља: “Ово је први бачени нацрт реченице; после тога требало је два или три пута мењати је. Он назива четнике издајничка банда. Боље их је тако приказати да читалац сам ускликне: Ово је издајничка банда. А Лалић често антиципира, иако не би требало, јер он добро слика и само треба да (…) још коју реалист[ичну] црту дода, и читалац ће казати оно што треба сам”.
Неће га мрзети да обележи и преброји колико је пута Добрица Ћосић у приповеци Пепео употребио ту именицу, сматрајући учесталост коришћења те речи недостатком доброг стила. Умеће да похвали нека од језичких и стилских решења Меше Селимовића, набациће кратке коментаре у књигама Марка Аурелија, Николаја Гогоља, Лава Толстоја и других аутора.
У другом делу књиге су Савети писцима. Шта би писац могао да научи од Андрића?
Попут Рилкеа и његових Савета младом песнику, збирка Андрићевих текстова О писању може се разумети и као низ добронамерних уметничких савета или сугестија о вештини писања и за младе и за мање младе писце, о суштини односа између стварности и књижевности, једном од темељних питања књижевне теорије. “Од оног што није било и што никад неће бити праве вешти писци најлепше приче о оном што јесте” – наћи ћемо у књизи О писању.
Пишући о уметности, поглавито о књижевности, Андрић најчешће говори из позиције писца, сведочи о свом раду, мање излажући начела, а више говорећи о сопственим путевима стварања. Посебно су драгоцени они медаљони у оквиру којих писац ефектно и погађајући у сам центар ствари, даје есенцију свога начина приповедања.
Да ли је Андрић утицао на вас?
За мене је бављење Андрићем пре свега привилегија, надахнуће, па чак и нека врста мисије. Ако имам макар и зрно дара за проучавање књижевности, за разумевање Андрићевог уметничког света, или пак за писање, увек сам сматрала да је моја обавеза да их развијем и употребим на корист наше културе. Зато и не престајем, преко тридесет и више година, да са различитих страна прилазим томе непролазном делу, као и Андрићевој стваралачкој, помало загонетној личности. И када бих у сопственом раду успела да бар и десети део применим Андрићеве савете из књиге О писању, сматрала бих да сам “испунила своју судбину”.
Андрићев савет
Пишите брже или спорије, живље или опрезније, како вас мисао води и осећање носи, и не заустављајте се без потребе и не кидајте магију надахнутог тренутка који се можда никад неће вратити. Пишите без бедног обзира и лажног стида, са једноставном искреношћу саме природе. Пишите и знајте да вам је из океана времена дарован један трен, и у њему мисао, слика или реч која се таква више никад ни вама ни икоме другом неће јавити. Пишите слободно и несвесно, као што дишете. Али…
Али, кад прође тај тренутак, који је чист, драгоцен, муњевит и необјашњив као тренутак оплођавања, и кад се нађете пред својим рукописом, који је сада добио своје место у овом нашем свету у коме, поред свих немира и беспоредака, владају ипак ред и одговорности, тада му приђите без слепе родитељске љубави, хладно и неумољиво строго, не жалећи ни њега ни себе, не штедећи снаге ни времена. Савијте сваку реченицу по десет пута преко колена, станите на сваку реч целом тежином, испитајте њену “носивост”, јер од тих кртих речи и слабих реченица треба да буде саграђен мост који ће непогрешно и неприметно пренети читаоца преко понора бесмисла и несвести у земљу живота и стварности, коју сте ви за њега и све људе успели да прикажете. Испитајте своју реченицу очима и ухом, исперите њоме уста по неколико пута као што ради винар са вином које хоће да купи. Изговорите је нечујно, полугласно и гласно, и пет и десет пута (немојте бројати!), у разним расположењима и у разно доба дана.
Мислите о њој пре спавања и ноћу кад се пробудите и расаните (Шта има боље и паметније на што би човек могао употребити своју несаницу?). Упитајте се да ли би људи вашег језика у једном одређеном тренутку свога живота заиста изговорили вашу реченицу и признали је као своју. Изговорите је и у њихово име и испитајте да ли је верна и тачна, да ли јој штогод недостаје или је претрпана. И кад нађете да је све како треба и утврдите да сте задовољни својим послом, немојте стати; тек тада немојте, јер нема у пишчевом раду ништа опасније и несигурније од тога задовољства самим собом. Оно је рђав саветник и подмукао путовођа, који је многога одвео на погрешну страну. Не заборавите ни за тренутак да ваше дело треба читаоца да подигне и задовољи, а да сте ви писац, и да тек у читаочевом задовољству имате право да тражите своје, или још боље и тачније: да о вашем задовољству овде уопште није реч. Имајте на уму да сте ви весник истине, тј. стварности. По вама велика људска стварност шаље своје поруке. Она вас је издвојила од осталих људи утолико (и само утолико!) што вам је поверила важно послање да људима вашега језика изнесете пред очи слику и смисао одређене стварности коју они иначе не би можда никад могли у целости да сагледају ни потпуно да схвате.
Извор: Време
