Пише: Мишо Вујовић
Никшић се још није пробудио, а он је већ био на улици.
У старој јакни, са лицем негде између облака и дна чаше. Није журио. Време га није занимало. Живео је свој ритам — лагано, тихо, ослушкујући себе.
Живот Витомира Вита Николића је роман без срећног увода. Рано остаје без мајке, која умире од туберкулозе. Италијани му убијају оца 1943. године. Неколико месеци касније гине му и старији брат. Остаје сам – без дома и ослонца, дете препуштено сиротишту до пунолетства.
Никшић му је био и уточиште и казна, позорница и ћелија. Град у коме је истовремено волео, патио, пио и писао. Живео је у сиромаштву, у зградама са заједничким кухињама, са кафанским мирисима у носу и болничким листама у џепу. Болест плућа вукао је као сенку прошлости, стално на релацији: кућа– – кафана – болница.
Био је човек који је живео по свом. Неприлагођен. Због ставова, поезије и отпора често је био у сукобу са влашћу – што му је донело и затворске дане. Али није се мењао. Песник у пркосу. Човек у стиху.
Прве збирке — „Друмовања“ и „Сунце, хладно ми је“ — издаје сам, без издавача. Сам финансира штампу, сам разноси књиге. Исто као што је сам разносио тугу улицама Никшића.
Песме попут „Још могу понеки осмех да слажем“, „Друмови ће пожелет лудака“, „И опет јесен“ — нису биле само поетски записи, већ дневници душе.
Сви су знали ко је Вито, али га — говорио је Дуго, — нико довољно није познавао. Носио је у себи неку скривену патњу, огрнуту плаштом сете. За неке, он је био „онај што рецитује у кафани“. За друге — „онај што пије кад нема ко да га слуша“. За већину — песник и боем. Поета. Никшићки Јесењин. Скрајнут за живота, слављен после смрти.
У кафани је често седео сам. Испред — чаша ракије и салвета. На њој стихови:„Заноћила ноћ у мени,мотре на ме црне страже
Лик нечији скамењени
гледа у ме пренеражен.“
Вито Николић: Одметање
Тако је, овај амбасадор изгубљених душа, гледао свој лик у огледалу живота.
Кафана је била његово прибежиште. Поред ње су, као трезни грађани, ужурбано пролазили дани.
Када није писао, анализирао је оно што није смео да каже: идеолошке заблуде социјалистичког система. У последњим годинама све мање је излазио, али кад се појави — поздрављали су га као старог краља. Без круне. Са пепелом у џепу.
У Брезовику, у пиџами и огрнут мантилом, чекао је на капији болнице. Са друге стране долазио је Дуго, са упутом у руци. Вито му, у свом стилу, пожеле добродошлицу:„Жао ми је што долазиш…али да ти кажем право — и обрадовао сам се.”
Брезовик је био његова стајна тачка — између два Брезовика рађале су се нове анегдоте. Суботом је одлазио у Титоград. Слао разгледнице особљу и болесницима — а стизао натраг у болницу пре њих. Седео би, чекајући реакције на поетизоване поруке. Није брзао. Чекао је као човек који зна да је време — само хартија за стихове.
„Може ли Црна Гора бити Троја?“ — питао је једном. Саговорник одмахује главом:
„Нема шансе.“
А Вито тихо одговара:
„Моја је љубав према њој дубока — до самог корена.“
За њега, свака планина била је мит. Сваки камен — еп.
Тишина — песма.
Милован Витезовић је једном “позајмио” Витову песму.
„Вито, извини — украо сам ти песму. Толико ми је легла да сам мислио да је моја.“
А Вито се само насмешио. Као да каже:
„Кад крадеш од мене — само се пази да не украдеш и тугу.“
Један грађевинац му је пришао и рекао:
„Вито, добра ти је она Јесен у Полимљу.“
Вито је климнуо главом.
“То је, говорио је касније, била највећа награда.Кад прост човек чита твоју поезију.
„Не знам где сам рођен, али знам да сам умро више пута у Никшићу,са тишином у дну чаше.
“У болничкој соби, последње вечери, сестра му је донела воду.
„Треба ли вам још нешто, Вито?“ — упитала је.
Погледао, уморно, али у свом стилу одговорио:
„Само мало тишине… да ми душа не просипа мисли по ходнику.“
Те ноћи, тихо се искрао из живота — отишао је у неку небеску крчму слободан :
И опет јесен
И опет јесен
опет тутње бескрајне кише по Никшићу,
и опет старе, црне слутње,
и опет сам си, Николићу.
И опет нека писма дуга,
очајна писма без адресе,
а нигдје драге, нигдје друга,
само та јесен, опет јесен.
Извор: ИН4С
