За оне који су још под рушевинама време истиче. Прошло је већ пет дана од земљотреса, зима је стегла, њихове шансе да преживе су све мање и мање. Но, и милионе преживелих у Сирији чека пакао, још гори од онога у коме су претходних година живели. Ако икако, њима помоћ стиже споро. А без потребна помоћи упутиће се тамо, где могу да преживе – у правцу запада
Размере катаклизме која је у понедељак погодила Турску и Сирију још је немогуће сагледати. Последње вести кажу да је 18.991 жртава у Турској, 3.384 у Сирији, али се бројеви мењају из сата у сат. Колико је људи још под рушевинама нико не зна тачно, у Сирији кажу да их само код њих има најмање 10.000.
Помоћ из целог света почела је да стиже готово одмах након земљотреса. Прво она најважнија за спасавање живота оних који су остали под рушевинама (у Турској су на терену спасилачки тимови из 94 земље), потом лекови, медицинска опрема, новац… И мада је несрећа са обе стране турско-сиријске границе иста, и све међународне хуманитарне организације и Уједињене нације позивају све државе света да превазиђу све политичке размирице и да се што пре помогне свим унесрећенима, горак укус оставља чињеница да се, по ко зна који пут, показује да политика одређује које жртве су „приоритетне“, а које ће се помоћи начекати, ако им икада и стигне.
На страну вести које показују до које мере је 12 година рата у Сирији изазвало мржње и лудила, па ни после овакве катаклизме „побуњенички“ Идлиб и „званични“ Дамаск не сарађују да би преживелима заједно помагали – земљотрес је погодио управо северозапад Сирије који је у претходних 12 година тешко пострадао и још је практично ратна зона, што размере катаклизме и њене последице диже до неслућених размера. Само у делу државе под контролом опозиције живи близу два милиона интерно расељених особа, избеглица у сопственој земљи, који су и пре земљотреса за смештај имали шаторе или неки објекат који се могао на брзину склепати, а услови живота су им били далеко испод сваког поимања нормалности. Сада немају ни то.
Није другачије ни у околним областима под контролом власти у Дамаску – сиријска влада прогласила је зоном катастрофе све области на северозападу земље, покрајине Алепо, Идлиб, Латакија и Хама.
Зима, глад, очај и политика помоћи
При томе, ледена зима оковала је читаво подручје погођено земљотресом, хуманитарни радници и новинари који су на лицу места кажу да су глад и очај захватили стотине хиљада људи који су остали без ичега. Организација Save the Children наводи како је милионима деце широм северозапада Сирије хитно потребна храна, склониште и топла одећа. “Ситуација широм северозападне Сирије је тренутно највећа криза на свету…”, каже Кетрин Акилс из ове организације, додајући да је добро што су дошли први камиони помоћи УН-а, али да је то “тек врх леденог брега”.
Од тренутка када се десио земљотрес челници појединих држава које су у клинчу са властима у Дамаску, попут Велике Британије и Сједињених Држава, истичу да помоћ Сирији никако не бисмела да има везе са властима Башара ел Асада, које су под санкцијама Запада, не прецизирајући како би то уопште било могуће и какве везе имају санкције режиму са хуманошћу према жртвама катаклизме. Сада се, уз најаве помоћи и Турској и Сирији (без прецизирања којој од „две“ Сирије) чују и другачији тонови, опет уз прозивање Асадове власти. Па тако портпарол Стејт департмента Нед Прајс каже да ће САД наставити да захтевају несметан хуманитарни приступ Сирији и позива владу сиријског председника да одмах дозволи помоц́ преко свих граничних прелаза.
А амбасадор Сирије у Србији Басем Џаман Ага каже: „Сирија је спремна да прихвати сваку помоћ. Немамо довољно опреме и механизације за спасавање и тражење несталих. Неке пријатељске државе, као и неке арапске државе, послале су тимове за спасавање и друге врсте помоћи ваздушним путем, али то није довољно да се покрије обим последица разорног земљотреса који је направио праву хуманитарну катастрофу“.
Да ли следи нови талас избеглица
За оне који су још под рушевинама, нажалост, време истиче. Прошло је већ пет дана од земљотреса, зима је стегла, њихове шансе да преживе су све мање и мање. Но, и милионе преживелих чека пакао, још гори од онога у коме су претходних година живели.
Ако не због хуманости, што би ваљда требало да буде први разлог, владе свих држава, и европских и светских би требало због себе да свим Сиријцима што више и пођеднако помогну, под чијом год да су влашћу. Уколико та помоћ буде на кашичицу, као до сада, или условљена некаквом политиком и због тога изостане, милиони очајних људи из Сирије ће се, раније или касније, покренути покушавајући да нађу место нгде, где могу некако да преживе. А то место није више Турска, где су у областима најгоре погођеним земљотресом већ живели милиони сиријских избеглица.
Није тај живот ни до сада био блистав, али какав ће бити после катастрофе какву Турска не памти и са којом ће се и сама тешко изборити, боље је не мислити. Онда ће тим људима, већ вишеструким избеглицама и у својој земљи и у Турској, као једино решење остати пут даље на запад, какви год зидови, ограде од жилет жице или сличне препреке буду на том путу стајале.
Момир Турудић
Извор: Време
