Разговор водио: Милош М. Милојевић
У месецима после судске смене и шестогодишње забране вршења функција председника Републике Српске Милорада Додика нашироко је завладала конфузија о томе ко би требало да ради шта – да ли ће Додик остати политички чинилац као председник СНСД-а, ко, као вршилац председничке дужности има право да потписује акте Народне Скупштине. Цела ствар забавила би и педантне хабзбуршке јуристе.
Брзо је, после пресуде Апелационог суда, постало јасно да неће бити снажног политичког супротстављања судским одлукама: Давор Прањић који је за потпредседника РС из редова хрватског народа изабран на општим изборима 2022. године потписао је Указ о измјенама Закона о полицији и унутрашњим пословима објављен у Службеном гласнику Републике Српске. Недоумица са почетка септембра када је изабрана нова Влада Републике Српске: ко потписује указе којима се потврђују скупштинске одлуке, тако је отклоњена.
Од претње референдумом брзо се пристигло до најаве учешћа на наметнутим ванредним председничким изборима – заказаним за крај новембра ове године. Спомињана је могућност учешћа заједничког кандидата али су поједине странке брже боље прокламовале да ће истаћи сопствене кандидате – СНСД ја најавио да ће њихов кандидат бити Синиша Каран а СДС да ће кандидовати Бранкa Бланушу.
На крају, Народна скупштина Републике Српске је на двадесет седмој посебној седници усвојила одлуку о именовању Ане Тришић Бабић за вршиоца дужности председника Републике Српске као и акте о престанку важења више закона – Закона о непокретној имовини, Закон о непримењивању Одлука Уставног суда БиХ, Изборног закона Републике Српске као и Закон о непримењивању Закона и забрани деловања вануставних институција као и неколико других закључака и аката.
О овим темама разговарали смо са новинаром Жељком Свитлицом, уредником босанскохерцеговачког издања Јуроњуза.
Пођимо од тачке где се сустичу почетак и крај ове политичке кризе: законска решења о државној и ентитетској имовини била су повод снажног спорења између Кристијана Шмита и политичког вођства Републике Српске; уследило је с једне стране наметање нових прописа а са друге њихово оспоравање кроз скупштинску процедуру. Какав је садашњи просек стања? Шта се не прихвата, шта се примењује а шта се још увек одбацује? Докле је стигла ствар са Шмитовим одређењем закона о државној и ентитетској имовини?
У БиХ треба увијек почети од чињенице да против одлука високог представника и ОХР-а нема правног лијека и да се Уставни суд БиХ прогласио ненадлежним да их поништава или одлучује о њима јер је високи представник субјект међународног права.
У таквој ситуацији садашњи пресјек стања је овакав: све чињенице произишле из Шмитовог наметнутог закона којим се забрањује непоштовање његових одлука су на снази или се спроводе, бар док не чујемо шта о томе мисли Европски суд за људска права. Прије тога Уставни суд БиХ би требало, како се очекује, да одбије апелацију Додикове одбране.
Власт у Републици Српској је након што су Шмит и Уставни суд прије три године оспорили један Закон о непокретној имовини која се користи за функционисање јавне власти радила на изради нешто другачијег, попустљивијег Приједлога закона, који се, након што је враћен на дораду, више никад није нашао пред посланицима и тада је то виђено као повлачење и одустајање од новог прста у око.
Посљедњим одлукама НСРС повучен је тај оспорени закон
Напомињем да је непосредни повод за цијели процес против Додика и в.д. директора Службеног гласника РС било доношење, а затим потписивање Указа о ступању на снагу Закона о непримјењивању одлука Уставног суда БиХ, који је такође сада укинут, али се није ни примјењивао. Структура судства у БиХ је таква да је судовима надређено тијело ВСТС, а не власт у Бањалуци или Сарајеву. Око утицаја у ВСТС боре се сви у складу са снагом и могућностима, па и страни фактор који има огроман утицај на судове.
ОХР је 2005. наметнуо да се питање државне имовине не смије рјешавати све док закон о томе не усвоји Парламентарна скупштина БиХ.
Шмит је ове недјеље у писму које ће бити прослијеђено СБ УН дао мишљење да би требало ублажити забрану располагања државном имовином чиме би се осигурало да власти које се придржавају владавине права не буду кажњене и спријечене у покретању развојних пројеката.
На шта се то заправо односи?
Овде се пре свега мисли на Федерацију БиХ. Драган Човић (ХДЗ) такође је споменуо да би овај проблем требало да се ријеши што слути на неку одлуку која ће дјелимично регулисати питање и допустити ентитетима и општинама да користе државну имовину за инфраструктурне пројекте, као што је већ дјелимично и користе.
Занимљиво је да дистрикт Брчко усвојио закон који каже: Јавна имовина на подручју Брчко дистрикта је власништво Брчко дистрикта БиХ. Истовремено, ово се сматра проблематичним када су у питању ентитети.
После августовске пресуде Милораду Додику уследиле су недоумице у вези са вршиоцем овлашћења: Додик није могао пренети овласти потпредседнику Давору Прањићу јер му је мандат прекинут, а овај је опет потписивао указе о потврђивању скупштинских аката. Како се изашло из овог ћорсокака?
Додик је више пута рекао да неће да потписује ништа да га Суд БиХ не би опет теретио. Дакле он је формално признао суд и прије повлачења закона, то је била само формалност. То да ли је могао пренијети овласти, сада већ постаје мање битно јер је главна порука била то да се он повлачи у позадину што се третира као уступак и побједа институција и ОХР-а. Постоји та игра бројки и датума, кад је потписао, кад је правоснажно осуђен, кад му је одузет мандат, али мислим да нико није покушао да оспори то апелацијом и мимо изјава у медијима.
Да ли је именовањем Ане Тришић Бабић за вршиоца дужности председника коначно разрешено ово питање до ванредних председничких избора?
Више критичара је напоменуло да је именовање Ане Тришић Бабић такође неуставно. Међутим, с обзиром да је тај потез поздрављен од стране ОХР, Стејт департмента, Брисела па и Москве, велике су могућности да он неће бити доведен у питање – као што рекосмо на почетку, у БиХ влада искривљено право које се криви у правцу тренутних догађаја и политичких договора. Додик је више пута након тога изнио мишљење да је он уставни предсједник (по Уставу РС), а да је именовање в.д. било рјешење како он не би потписивао ништа и не би довео себе на радар Суда БиХ.
То доводу у незгодну, располућену, ситуацију медије наклоњене власти који га сада потписују као предсједника Додика, али не назначују чиме предсједава.
Тришић Бабић је дуго година саветница Милорада Додика и учествује у раду БиХ тела задуженог за сарадњу са НАТО. Спомен НАТО увек побуђује посебну позорност: да ли је у овом случају важно и на то обратити пажњу или је посреди ситан биографски детаљ у деценијској политичкој каријери?
Рекао бих да то није ситан биографски детаљ. Код оних који прате прилике о политичку каријеру Додика, познато је да је Ана Тришић Бабић уз њега као савјетник за везе са атлантским структурама. Дакле, као нека нит и отворена врата коју је држао на тој страни. Критичарима је – а како не би било – био зицер да напомену да је она радила на пројектима Ју-ес-ејда и при ОХР-у, јер су сам Додик и руководство СНСД-а прије неколико мјесеци говорили најгоре ствари о овој америчкој фондацији.
Међутим, сада је парола да то није иста Америка – објашњење за све потезе је потреба да се удовољи и приближи политици Вашингтона, која је, угрубо, као што се ишчитава и из порука: поштовање одлука судова, неупитност БиХ, мир, и сугестија да о свему осталом треба да се договоре домаћи политички фактори.
У јавном простору обитава истовремено неколико несагласних порука: неки делатници и даље говоре о Додику као председнику, он сам за себе говори да представља српски народ док Небојша Вукановић, оштри опозициони критичар Додика и његове партије каже да је Додик обмањивао јавност тврдњама да се одлуке не признају а онда се на нејасни начин ствар помицала ка његовом коначном одступању. Стиче ли се утисак да је Додик коначно прихватио своје привремено одступање?
Додик је прихватио одступање. Ко жели пажљиво да слуша могао је то да чује из његових ријечи након другостепене пресуде 1. aвгуста на прес конференцији у Бањалуци: „Није ми забрањено да останем предсједник партије…Након шест година, када се вратим на изборе, онда ћу донијети једну другу платформу, ако се одлучимо за тако нешто, али се надам да до тада неће бити БиХ, барем неће бити суда и тужилаштва.“
Више пута је рекао „не морам ја да се бавим политиком“, или „хтио сам да одустанем“, али „народ неће“. Он је у овом тренутку и даље главна политичка личност када је у питању медијски третман у оба ентитета што показује да ни јавност „није спремна“ да се суочи са недостатком оног простора који је Додик заузимао производећи свакодневно политику нити да медији одустану од слике коју су о њему створили и бављења њом.
Од чега се све одустало: референдум о поверењу, закони којима се оспоравају одлуке Кристијана Шмита?
За сада власт тврди да ће референдум бити одржан, што овог тренутка не изгледа као извјесно, бар ове године. Oдустало се од Закона о непокретној имовини која се користи за функционисање јавне власти. Затим од Закона о непримјењивању одлука Уставног суда БиХ, чије је потписивање Додика „одвело на Суд“, али који у пракси није био примјењиван.
Поништен је Изборни закон Републике Српске и Закон о непримјењивању закона и забрани дјеловања вануставних институција БиХ, којим је практично било забрањено дјеловање Суда БиХ, Тужилаштва БиХ и СИПА-е на територији РС, али је такође у пракси закон био недјелотворан. Поништени су и Закон о допуни Кривичног законика Републике Српске у који је била уграђена казна за све оне који не поштују одлуке органа РС што такође није био примјењивано, и Закон о високом судском и тужилачком савјету РС.
Поред закона, ван снаге су стављени и сви ранији закључци НСРС који су се односили на Информацију о урушавању правног поретка у БиХ кршењем Дејтонског мировног споразума и непоштовање одлука високог представника.
Многи од ових закона донесени су као подизање улога за столом у игри са Сарајевом и страним фактором у БиХ и због каснијег повлачења карата са стола када се утврдило докле се може ићи и шта се може добити.
Добило се то да је СНСД и даље дио структуре, система и саговорник за сва питања у БиХ.
Могу ли се наслућивати обриси политичке погодбе: примиривање зарад укидања америчких санкција? О овоме се, као и о улози страног чиниоца у БиХ и РС пословима нашироко спекулише, посебно на друштвеним мрежама. САД, Русија, ЕУ. Да ли би у некој хипотетичкој великој погодби Додиково повлачење могло бити залог не само укидању или ублажавању санкција већ и можда смене високог представника па и већих политичких промена у БиХ?
Иако то није тако речено, из свих порука функционера СНСД-а може се ишчитати да је ријеч о договору, погодби или попуштању. Директна порука из Стејт департмента то потврђује. Међутим, питање је шта ко добија у тој погодби и да ли ишта добија Република Српска?
Кључне пријетње попут ОХР-а, неизвјесности рјешења о државној имовини и стране судије у Уставном суду БиХ у перспективи су и даље ту.
О укидању санкција увелико се прича и постоји велика шанса да ће се то и догодити.
Шпекулисало се да ће након Шмита на мјесто високог представника бити именован неко са мање овлаштења итд. Сам Шмит је у недавном интервјуу Тајмсу, одговарајући на питања о крају мандата, рекао да је скептичан, али да „мисли да је вријеме да се пронађе излаз“.
Можда то буде могуће након већег договора утицајних сила из СБ УН. На сједници у новембру у Савјету безбједности биће продужен мандат мисији Еуфор Алтеа што показује – као и поруке приликом посљедњих одлука НСРС – да негдје између Русије и САД постоји консензус о потреби да се задржи стабилност и статус кво у БиХ. Бар овакве какву видимо сад.
Несумњиви су покушаји вођства РС да привуче наклоност нове америчке владе, бројним симболичким гестовима. Недавно је Њујорк тајмс писао о покушајима да се преко Рудија Ђулијанија, некадашњег њујоршког градоначелника и блиског сарадника Доналда Трампа, успостави повољан однос са америчком владом. Пре нешто више од месец дана у Бања Луци је изражавана почаст убијеном америчком политичком коментатору и полемичару Чарлију Кирку. У медијима се наглашавају везе са израелским и мађарском вођством, и посебно Бенјамином Нетанјахуом. Смемо ли се усудити да проценимо колико је супстанце у овим спољнополитичким иницијатива?
Урађено је све што може да се уради да се привуче америчка пажња – личило је то помало на покушај једног партнера да привуче сву пажњу оног другог који га занемарује. А у „љубави“ нема срамоте.
Власт у РС је на начине који су јој били доступни и познати лобирала да допре до америчке администрације. Ангажовани су Руди Ђулијани и Род Благојевић. Симболични гестови попут стављања МАГА качкета, славља Трампове побједе, паљења свијећа Кирку били су пренаглашени до гротеске.
То је очигледно довело или ће довести до неких резултата који се бар тичу Додика и СНСД-а, али заузврат се пристало на све оно о чему смо напријед говорили. Једнако отворено власт у Бањалуци трудила се да покаже наклоност Израелу, такође понекад претјерујући у томе на сваки могући начин. Додиков манир је да препознаје ко је моћнији и утицајнији и да покушава да се привуче тој страни – заборављено је да се слао писмо и честитку предсједнику Азербејџана након офанзиве и протјеривања Јермена у Нагорно Карабаху.
Нема сумње да се у Бањалуци рачунало на бржи и агилнији став нове власти у САД након Трампове побједе и да се хтио искористити протекли период да се њихова пажња привуче. Мислим да су очекивали више, али су се прилагодили.
Колико су у садашњим међународним приликама релевантни односи РС са Руском Федерацијом? Да ли санкциони режим може неповољно да се одрази и на привредне прилике у БиХ?
Односи Српске са Русијом као и руски утицај у БиХ увијек су пренагалашени и тешко их је правилно процијенити. Додик (као и Вучић уосталом) шта год да уради у свим западним медијима биће „проруски“, па и сада након што се повиновао ситуацији који је креирао Кристијан Шмит. То је слика коју није сам створио, али јесте се трудио да је одржи. Илустративно, у Бањалуци је помпезно 2024. отворен руски конзулат, а након тога та зграда изгледа напуштена.
Дипломатски, предсједник Републике Српске има једну лагоднију позицију да бира састанке и путовања, мимо административног апарата Босне и Херцеговине.
У међународним односима власт у Бањалуци одабрала је још 2022. године приликом договора о расподјели позиција у Савјету министара БиХ, да се дипломатијом бави директно, неформалним и формалним каналима. СНСД-у је тада било припало да именује министра иностраних послова БиХ, али различитим договорима и попуштањима – Додик је иначе знао бити доста попустљив када се формира власт на нивоу БиХ – министар је постао Елмедин Конаковић. Угрубо Милорад Додик се дипломатијом бавио другујући са Виктором Орбаном и путујући у Русију, а Жељка Цвијановић као члан Предсједништва представљала је Српску у међународним тијелима и званичној босанскохерцеговачкој дипломатији.
Власт у РС се довијала различитим методама да издржи економски притисак, а било је признања да је било помоћи из Мађарске. Међутим у питању је једна мала економија и привреда која је бар по кључним статисчким показатељима наставила по инерцији да функционише. Банке су се прилагођавале санкцијама, али наставиле пажљиво да раде са становништвом и привредом и профитирају. Највећи проблем у Српској тренутно јесте пољуљана ситуација у Електропривреди која је социјални осигурач са ниским цијенама струје, оптерећена исплатом одштете Словенцима и недостатком квалитетног угља за термоелектране јер је Влада, између осталог давала права на концесије компанијама од којих сад мора да их откупљује.
Власти не фали новца нпр. да отплаћује дугове Олимпијског центра Јахорина и купује хотеле које је претходно продала.
ЦИК БиХ је потврдио пријаве пет кандидата политичких странака и још два независна кандидата за предстојеће ванредне председничке изборе – да ли неко уопште бојкотује ове изборе или су се сви релевантни политички чиниоци сагласили да их нормализују?
Не бојкотује их нико. Драшко Станивуковић покушао је да изведе паметан маневар и представи се као неко ко ће једини бојкотовати „Шмитове“ изборе, чиме би стекао политички капитал за 2026. годину. Међутим, након посљедњих одлука и потеза НСРС и СНСД-а атмосфера се промијенила и та тактика не изгледа дјелотворено те ће ПДП вјероватно подржати кандидата СДС-а као залог за заједнички фронт наредне године, новог политичког покрета окупљеног око ПДП-а.
Било како било, председник ће изнова бити биран идуће, 2026. године. Да ли ће се неки од садашњих кандидата – можда и евентуални победник – такмичити и наредне године?
Тешко је процијенити. Ако побиједи Синиша Каран (СНСД) постоји шанса да буде кандидат и 2026. али то ће сигурно да се процијени сљедеће године у зависности како се буду развијале ствари. Избори прво треба да се одрже. Постоји мала неизвјесност око тога јер је већ уложена једна жалба у процесу јавне набавке материјала. Жалбе често одгоде процесе на неодређено вријеме, а ако уђемо у 2026. избора не може ни бити јер је то година у којој су Општи и (предсједнички) избори.
Како се опозиционе странке сналазе у овим превирањима?
Опозиција је одавно запала у једну манију критике и реакција на оно што ради власт, гдје изгледа да је власт увијек корак испред. Они дјелују у балону у којем је Додик крив за све и тешко из тог балона излазе чак и сада када он више није предсједник. Увијек су корак иза или су њихове иницијативе јалове и тешко проналазе адекватан моменат да остваре плодотворан утицај у јавности, те им теме креирају опозициони медији. Главни догађај протеклих дана је формирање Покрета Сигурна Српска, чији је предсједник Драшко Станивуковић, а у којем је и бивши градоначелник Бањалуке и некада високи функционер СНСД-а Игор Радојичић. Међутим, између странака и политичара опозиције још влада прилична неслога и често падају тешке ријечи и оптужбе.
И на крају, иако пажњу највише привлаче догађаји у РС, понекад је важно бацити поглед преко пословичне тарабе; у Федерацији БиХ дуго се споре бошњачки и хрватски политички чиниоци око верног представљања хрватског народа у Председништву БиХ, односно око изборних закона. Да ли ће и овде Кристијан Шмит – или евентуално његов наследник – преломити ствари?
Шмит је већ помогао Хрватима: интервенцијама током и послије прошлих избора како би обезбједио њихово учешће у власти у Федерацији. ХДЗ и даље непрестано инсистира на измјенама изборног закона којима би се обезбједило да Хрвати бирају члана Предсједништва, али код бошњачког дијела политичког спектра је јерес разговарати о томе.
БиХ је у новој фази, и сви ће покушати да направе нове позиције за ово вријеме те ће политичка реалност бити више прихваћена, прије свега у Сарајеву. РС није ријешила ниједан кључни проблем осим што више није у немилости америчких амбасадора и Вашингтона. Дугорочно, чека се договор на неком већем нивоу и могуће приближавање, у неком аранжману, Европској унији.
