У грчкој митологији постоји мит о Златном добу, о времену када је цијело човјечанство живјело у благостању и срећи, лишено живтоних недаћа. Изгледа да ће никшићка фабрика челика добити сличан митски статус, да ће поћи у регистар митских успомена, у зоне сјећања на вријеме када се у овом граду производњом челика стварало суво злато. Да, било је у Жељезари никшићкој неке алхемије.
Много пута сам говорио пријатељима да би никшићку фабрику жељеза ваљало једном за свагда затворити. Њену огромну инфраструктуру и постројења, која нијесу истопили разни „спасиоци” претворити у музеј тешке индустрије. Дати јој, тако, заслужени институционални живот. У тој фабрици радио је и мој покојни отац, као и скоро сви очеви из насеља у коме живим. Заправо, у својим најбољим данима Жељезара је упошљавала преко седам хиљада радника. За град величине Никшића то значи да не постоји нико чији члан породице није у тој фабрици радио, захваљујући њој подизао породицу. Отуда је у Никшићу толико јака сентименталност, отуда тако живо сјећање на године и деценије производње челика, који је сијао боље од злата.
Тако, јер од свог оснивања ова фабрика је изградила и додијелила својим радницима 3 114 станова, као што је додијелила 2 861 кредит за стамбене намјене. Из њених фондова финансирана је изградања бројиних туристичких обејката по читавој Црној Гори. Сами радници Жељезаре оснивали су разне културно-забавне и спортске организације: КУД Челик, Библиотеку са преко 10 000 књига, Књижевни клуб „Мирко Бањевић“, Ликовну галерију, атлетски, фудбалски, куглашки, одбојкашки, рукометни, стонотенисерски, кајакашко-веслачки, најзад, и шаховски клуб који је угостио чак и свјетске велемајсторе, какав је био Анатолиј Карпов.
Мало сам рекао. Жељезара је имала мисију да изгради бар половину Црне Горе. Она је то успјела, али није и неће преживјети ме(н)талне глодаче из минуле три деценије, који су је свели само на скелет.
Саосјећам посебно и са ово мало њених данашњих радника, који проживљавају муке своји претходника, колега који су, попут њих, живјели од привремених рјешења, обећања политичара, бизнисмена, инвеститора… Можда је, дакле, вријеме да се спаси макар један погон не само због тих радника, већ због њихове спремности да уопште раде у тој фабрици, а све друго, како рекох, претворити у Музеј тешке индустрије. Има европских фондова за тако креативне пројекте, па Влада не мора да откључава буџет. Нека припомогне, технички, административно.
Милорад Дурутовић
