Povodom dokumentarnog filma Petrovačka cesta, autor Tihana Bajić, RTS1, 2023
Devojčicu od sedam godina sa lutkom u ruci i nešto na brzinu spakovanih ličnih stvari gurnula je majka pod ceradu tog kišnog letnjeg jutra, 7. avgusta 1995. među takvu istu decu-izbeglice otrgnute od rodnog doma. Sada, dvadeset i osam godina kasnije, to je ponosna srpska matrona iz donjeg Srema, dete ustaške „Oluje“, zagledana u daleko zgarište svoje kuće u Krajini koju je te zore poslednji put videla. Ostale su joj u svesti samo nejasne slike tuđinskih, tuđmanskih aviona, kako brišu nad Petrovačkom cestom i sručuju svoj smrtonosni tovar na beskrajnu reku izgbeglica koja je tekla od Like, Dalmacije, Banije i Korduna sve do Beograda, a odande nagore prema Subotici i nadole, prema Prištini, „vidljiva golim okom i iz svemira“ kaže očevidac i učesnik u filmu Tihane Bajić, koji smo nedavno videli na RTS-u. Kolonu od 250 000 Srba koju je Tuđman osudio da „praktično nestane“, najveće etničko čišćenje u Evropi ikada, genocid do poslednjih godina HH veka nezabeležen i neviđen, tukla je tada iz vazduha besramna šaka pilota-zveri, dezertera iz „kovačnice bratstva-jedinstva“, Brozove JNA, neki kažu još pod petokrakim zvezdama „na čeličnim krilima naše armije“. Poginuli i ranjeni civili odleteli su u nebo ka sabraći iz baskijskog grada Gernike, koju je 1937. bombardovala tuđmanska „legija Kondor“, sa kukastim krstom na čeličnim krilima „dornijea“ u španskom građanskom, tuđem ratu, na očigled isto tako zabezeknute i neme Evrope. Te godine Pablo Pikaso naslikao je čuveni mural „Gernika“ što stoji kao veliki znak doba zla u kraljičinom muzeju u Madridu. Svi znaju za Gerniku, niko za Petrovačku cestu. To nas stavlja pred novi, ogroman znak pitanja nad sudbinom Zapada koji se, pred našim očima, survava u ništavilo.
Zašto tek sada?
Tek posle skoro tri decenije (a sve se zna od prvog dana, gotovo od prvog časa raketiranja izbeglica-civila na bosanskoj cesti, duboko na teritoriji van nazovi hrvatske države), svi dokazi o ratnom zločinu nove Gernike poznati su i jedva nekako, kad već ni za živu glavu neće sami Hrvati (na to obavezni po svim međunarodnim dokumentima koje su potpisali da bi dobili svoju „neovisnost!“), beogradsko Tužilaštvo za ratne zločine izvodi pred lice pravde hrvatske oficire odgovorne za zločinački homicid. Citiram, prema hrvatskoj štampi: „Srbijansko Tužiteljstvo za ratne zločine podiglo je 31. ožujka 2022. optužnicu protiv četiri visoka časnika Hrvatske vojske koje tereti da su u vojno-redarstvenoj akciji Oluja 7. i 8. kolovoza 1995. naredili avionsko raketiranje kolone izbjeglica na Petrovačkoj cesti kod Bosanskog Petrovca i u mjestu Svodna kod Novog Grada.
U tim napadima zasad je identificirano 13 ubijenih osoba, od kojih je šestoro dece, kao i preko 50 ranjenih osoba. Optužnicom su obuhvaćeni Vladimir Mikac (67) iz Ptuja, Zdenko Radulj (69) iz Osijeka, Željko Jelenić (69) iz Pule i Danijel Borović (64) iz Varaždina. Njima se na teret stavlja da su izvršili krivično delo ratnih zločina protiv civilnog stanovništva u saizvršilaštvu“.
Imena navodimo bez predomišljanja jer svaki ratni zločinac ima ime, a ova imena treba da ostanu masnim slovima upisana u istoriju beščašća genocidne „Oluje“, bez obzira što današnjoj Hrvatskoj ne pada na pamet da ih izruči. Sa pravne tačke gledišta dolijaće kad-tad. Najčuveniji beogradski advokat Toma Fila ne ostavlja u to nikakve sumnje: „Osnovna stvar koja stoji jeste utvrđivanje da li postoji uzročna veza između pogibije dece i civila iz kolone i njih četvorice, odnosno da su oni naredili bombardovanje kolone ili izvršili ga.
Ako se to utvrdi, sve ostale primedbe, poput one da se teritorijalno desilo u BiH, a da se sudi u Srbiji, padaju u vodu. Lično očekujem da će biti osuđujuća presuda“ – siguran je Fila. Njegov kolega sa druge strane Anto Nobilo (i sam dušom i srcem na strani „Oluje“) pokušava da ovom zločinu da kakav-takav pravni okvir. Ali nije stvar samo u tome. Pravnički jezik ne može da sakrije nešto što je jače: buru emocija protiv napada na osnovne ljudske vrednosti, na etičku vertikalu cele civilizacije, koju je tako brutalno i ponovo zgazila Hrvatska uz otvorenu podršku Amerike. Bila je to orkestarska uvertira za ono što se danas događa u Ukrajini i što će se, nažalost, još dešavati tamo i drugde.
Kob srpske Gernike
Još oni govore o „vrednostima“! Povodom juriša nacističkih kondora na bespomoćnu kolonu žena i dece, hrvatski premijer Plenković drsko i bezočno ističe „vrednosti Oluje“! On preti da će „zaštititi dignitet Domovinskog rata i na taj način uputiti jasnu poruku o tome šta su temeljne vrednosti na kojima je sazdana suvremena i slobodna Republika Hrvatska“. Tri znaka usklika nisu dovoljna za ovakvu legitimaciju! „Oni pokazuju na taj način da su im zahvalni što su uradili, oni su za njih, šta god da su uradili – vitezovi“ (Savo Štrbac). Ima li jasnije potvrde Dučićevog aksioma upućenog „sinovima tisućljetne kulture: vi Hrvati ste najhrabriji narod na svetu. Ne zato što se ničega ne bojite, već zato što se ničega ne stidite“. I ovom prilikom Hrvati u liku svog čelnika urbi et orbi demonstriraju svoje temeljno načelo: bombama na žene i decu! Te vrednosti današnja Evropa prihvata bez protesta, štaviše gura ih nama pod nos, kao frau fon der ili bilo koji od bezbrojnih komesara EU što horski mantraju o evropskim principima i klasterima. Klaster ustaških bombi razorio je svako poverenje u njih. Sada ostaje otvoreni i dosledni sudski proces i još jedna kap srpske Gernike koja je kanula iz ovog filma.
A ona sedmogodišnja devojčica postala je već arhetip, kao i sama „Petrovačka cesta“, topos znamenite pesme Branka Ćopića, koja mu se, kao i sve drugo, otkinula od srca. Poslednja dva veka srpski živalj iz Vojne Krajine beži tom istom cestom od papske kurije i pohrvaćenih beštija predvođenih crnim fratrima, čija je vera crni nož, a nebo tuđinske crne ptice (fra Lazar Perica, povodom „Oluje“: „Mi vas mrzimo!“).
Kvintesencija mržnje prema vlastitom poreklu i praocima, koja je zatrovala i poslednju kap krvi ovog Starčevićevog nakota zajašila je tog 7. avgusta NATO avione sovjetske izrade i titovskih insignija i prosula na malu Mariju ono čega je morala da se ratosilja: iskonsku mržnju. Prosula hotimično i temeljno, prvo osmotrila u naletu, a kada se uverila da su u koloni samo bespomoćne izbeglice, sasula pakao na ojađeni puk. Pa zatim isto ponovila sutradan, 8. avgusta, kod Svodna, da pritvrdi Franjin befel. Tu nije bilo nikakve vojske, nego kamion pašteta i nejač pod ćebadima, to je utvrdila i videla i fotografisala patrola crnih ptica i te se slike čuvaju i danas na Plesu i u Divuljama i isplivaće na videlo u procesu koji će potrajati. Nema sa ovim nakotom mira „dok neko ne klekne“, citiram Lordana, dok ne prizna da je i ta „Petrovačka cesta“ mučni ispljuvak ustaške duše, koji gotovo dva veka ne da mira vilama Velebita. Taj Ćopićev simbol, ta sedmogodišnja Marija koja u svom malom veku mrava nije zgazila, sa razbijenom lutkom i životom, vapi i danas:
Smrači se, rođena goro,
i na sve naše pute,
pošalji sinove svoje,
pošalji vukove ljute,
osveti moje noge izranjene,
i jutra gladna rasplakana,
i ruke modre i smrznute.
Heroj Zorić
Još jeca Ćopićevo dete na cesti kod Bravskog. Ali mu u pomoć stiže i film, moćni saveznik u borbi sa lažljivom i pokvarenom državom, koja je prvo godinama negirala da se petrovački masakr uopšte dogodio, a onda to sama priznala u nekom njenom povijesnom časopisu, punih petnaest godina kasnije i ofirala se bedno, kao svaki nižerazredni prevarant. Film je medijum realističan i dokumentaran; direktna kamera ne laže. Nema reza, nema iluzije, sve je sušta istina. Pouzdani svedok ovog događaja bio je filmski snimatelj Milorad Zorić, koji je tada radio za Rojters i zatekao se na licu mesta nekoliko trenutaka posle vazdušnog udara. Kao iskusan ratni reporter znao je da sledi novi nasrtaj i ostao hrabro, grirsonovski, na licu mesta. Zato njegova slika isijava autentičnu, oštru istinu koja pleni neuporedivom snagom. Ostaće u analima direktne kamere za vjeki vjekov kao primer bazenovskog prizora koji čini samu suštinu filma! Nosite tih desetak kadrova na svaki sud, pa i haški, ne treba vam drugo! Dodajte potresne iskaze Jovanke Vuković i Sava Stijelje i drama će se ogoliti do srži. Nikakva inscenacija, cesta u studiju, nevešta rekonstrukcija, slaba dramaturgija, telefoniranje radnje, kompozitni kadrovi, digitalna opsena i ostala rekvizita iz fundusa neuspelih nameštaljki – filmski prizor, koji je uzorno ustupio Zorić, večno je svedočanstvo moći pokretne slike. Zato i postoji ovaj umetnički medijum i zato je sposoban da preobrazi bolnu zbilju u neki bolji svet.
Božidar Zečević
Izvor: Pečat
