Nezavisni ruski analitičari su napravili procenu o tri moguće strategije ruske armije u toku Donbaske ofanzive. Prvi mogući plan dejstava je pokušaj da se u potpunosti okruži ukrajinska armija u Donbasu. Ovo je najoptimističniji plan i najteži za realizaciju, jer pretpostavlja front dužine oko 120 km i izlaganje bokova ruske armije ukrajinskim protivnapadima kako unutar obruča, tako i spolja.
Zapadni i ruski vojni analitičari se slažu u tome da je Donbaska ofanziva ruske armije zvanično započeta (što je objavio i Sergej Lavrov), ali da Rusija još nije iskoristila maksimum svoje žive sile, to jest trenutno dostupnih vojnika, u ovoj operaciji. Nisu tačne tvrdnje da se vode isključivo artiljerijski dueli, već ruska armija nastoji da napreduje na više pravaca: prvi, severno od Severodonjecka (to je grad na jugu Luganske oblasti, jedinog dela te oblasti koji je još uvek pod kontrolom ukrajinske armije posle dva meseca rata); drugi, južno od grada Izjuma u Harkovskoj oblasti koji se nalazi na putu za Slavjansk i Kramatorsk u Donjeckoj oblasti; treći, teške i gotovo statične borbe vode se na fortifikovanoj liniji fronta neposredno na zapadnom obodu grada Donjecka; četvrti, zasad neuspešna taktička ruska ofanziva u istočnoj Zaporoškoj oblasti, koja predstavlja južni pipak ruskog napredovanja. Dakle, ne samo da je ruska armija počela da učestalo granatira ukrajinske položaje, ona je i pokrenula ofanzivu na terenu, a deo snaga po ocenama jednog dela analitičara čuva u rezervi za onaj pravac napredovanja koji se pokaže najperspektivnijim ili za pravac kome bude neophodno pojačanje. Alternativni pogled na situaciju od strane drugih vojnih analitičara je da ruska armija sprema tri velike udarne grupe koje će tek krenuti da dejstvuju u punoj sili.
Rusija je u toku rata sa Ukrajinom po ocenama američkog Pentagona odredila 125 bataljonskih taktičkih grupa, dok se trenutno na istoku Ukrajine nalazi 85 bataljonskih taktičkih grupa, svaka od ovih grupa broji 600 do 800 boraca, uključujući i oficirski kadar, ali su po procenama one najverovatnije bile dodatno osnažene većim brojem ljudstva i tehnike. Nakon neuspešne i obustavljene ofanzive na severu Ukrajine, nisu sve bataljonske taktičke grupe spremne da budu vraćene u borbu. Rusko rukovodstvo zazire od zvanične objave rata Ukrajini i od mobilizacije rezervnog kadra jer bi to bila veoma nepopularna mera u političkom smislu.
Rusija se zato oslanja na vojnike po ugovoru i one rezerviste koji za platu dobrovoljno pristaju da se uključe u borbu. Osim toga, Rusija raspolaže armijama Donjecke i Luganske narodne republike koje na svojoj teritoriji već od pre rata sprovode prinudnu mobilizaciju. Rusija takođe koristi domaće privatne vojne kompanije koje se sastoje iz profesionalnih najamnika, a ukrajinske snage su posle okršaja došle do materijala koji upućuju da su na frontu primećeni i plaćenici iz Libije i Sirije, najverovatnije kao deo borbenih jedinica pomenutih ruskih privatnih vojnih kompanija. Zapadni analitičari procenjuju da Rusija ima dovoljno žive sile za sprovođenje ofanzive u Donbasu, ali da će barem delimična prinudna mobilizacija biti neophodna, ako rusko rukovodstvo ne odluči da na tome završi vojna dejstva i sedne za pregovarački sto. U skladu sa tokom ofanzive u Donbasu, ukoliko ona bude uspešna za rusku stranu, moguća su dva scenarija: prvi, pregovori o izlasku iz rata u maju sa pozicije sile u Donbasu n drugi, širenje rata na ceo jug Ukrajine (Nikolajev, Odesa), što znači da rat nikada neće biti završen (dok bude postojao NATO ili Putin u Kremlju – „something’s gotta give“). Trenutno raspoloženje u ruskom društvu ne bi podržalo mobilizaciju, ali se raspoloženje može promeniti ukoliko rat u Ukrajini bude predstavljen ne kao ofanzivni, već kao defanzivni. Za to je potrebno da ukrajinska vojska izvede neki ozbiljan napad na ruskoj teritoriji (ili da to barem tako izgleda). Jednostavnije rečeno, Rusiji je potreban njen 11. septembar ako želi da uđe u totalni rat sa Ukrajinom u koji će prisilno slati ruske mladiće da se bore i ginu. U suprotnom (mobilizacija bez adekvatnog opravdanja) će politička situacija u Rusiji, koja će ionako biti ozbiljno uzdrmana na leto i jesen usled ekonomskih posledica, biti dovedena do granica pucanja do kraja tekuće godine.
Nezavisni ruski analitičari su napravili procenu o tri moguće strategije ruske armije u toku Donbaske ofanzive. Prvi mogući plan dejstava je pokušaj da se u potpunosti okruži ukrajinska armija u Donbasu. Ovo je najoptimističniji plan i najteži za realizaciju, jer pretpostavlja front dužine oko 120 km i izlaganje bokova ruske armije ukrajinskim protivnapadima kako unutar obruča, tako i spolja.
Ruski analitičari smatraju da 90 bataljonskih taktičkih grupa, koliko se procenjuje da će biti iskorišćeno u ovoj ofanzivi, ne daje dovoljno žive sile da bude uspešno sproveden ovaj scenario. Ne treba zaboraviti da Mariupolj još uvek nije pao, bez obzira na proglašenje pobede, jer je ministar odbrane Rusije Sergej Šojgu na državnoj televiziji podneo raport Vladimiru Putinu da od hiljadu do dve hiljade ukrajinskih boraca ostaje na teritoriji „Azovstalja“, na šta je Putin odgovorio da se ne izvodi juriš na industrijsku zonu, već da ona ostane u blokadi. To znači da će deo ruske vojske koja je učestovala u opsadi Mariupolja biti i dalje na položajima oko „Azovstalja“. Drugi plan je iscrpljivanje ukrajinske armije u Donbasu, napad iz više pravaca na razne tačke fronta. Krajnji cilj nije okruženje, već smanjivanje borbenih kapaciteta ukrajinske armije na Donbaskom frontu. Ovo je najperspektivniji plan, najlakše ga je dostići u vojnom smislu, jer Rusija na ovom frontu ima nadmoć u tehnici i broju vojnika, ali je ovo i najdugoročniji plan, trajao bi barem nekoliko meseci, nema obećanja brzog proboja. Treći plan je pravljenje više džepova, manjih po obimu (oko Severodonjecka i Slavjanska). Na prvi mah on može delovati najprimamljivije, lakše se može postići brzi uspeh, linija fronta je znatno kraća od punog okruženja. Međutim, ovde bi se borbe vodile u urbanoj sredini godinama utvrđivanih gradova srednje veličine, dok bi opšte okruženje ukrajinske armije bilo provođeno u ruralnoj sredini, sa malim brojem naseljenih mesta. Očigledno da je u vojnom smislu najcelishodniji drugi plan, iscrpljivanje ukrajinske armije u Donbasu, ali on je najmanje pogodan u političkom smislu, ne donosi brz uspeh, nema šta da se pokaže do 9. maja, ne daje mogućnost za pregovore sa pozicije sile, produžava rat koji nanosi veliku štetu ne samo Ukrajini, već i Rusiji.
Aleksandar Đokić
