Neobična dosada i sluđenost obuzimaju Zapad danas. Inspirisale su me Simplicijeve „Kosti sutrašnjice”, u kojim se osvrće na kulturu koja je postala iščašena; na njene mamce koji su nas nekada zarobljavali u „mit Zapada”, a koji sada leže istrošeni, poput lažnih idola. Iščezao plamen raspršio je nekakav osećaj „magije” na potonulom Zapadu, pa i nadu ponovnog sakupljanja tog nečeg „izgubljenog”. Setno je uvideti da, kako stvari stoje, mit verovatno nikada više neće moći da pruži bilo šta od trajne vrednosti.
Bez obzira na sve, zavodljivi zagrljaj maštarija utopijske budućnosti koja je nekada bila obećana nastavlja da nam drži svest, ali samo preko hipnotišućih ekrana koji nam crpe pažnju. Kulturni međaši raspadaju se oko nas poput trulih fasada, jedan za drugim. Ali mi smo previše sluđeni da to primetimo ili da apsorbujemo značaj. Kontra-struje radosno tapšu iz senki.
Fabrika narativa
Sada se nalazimo tamo gde smo stajali i pre – u živom pesku vremena. Smena je straže, jedan svet bledi, sve dublje je u dubokoj fazi opadajućeg sagorevanja. To je prirodan proces truljenja i obnove, dok koračamo ka nečemu sledećem, nečemu što tek treba da se razlista u svoje zelene plodove. Tu je osećaj nečega zauvek izgubljenog, koji nas danas sve prožima.
Međutim, „odabrani” su namerno podigli ulog. Oni ne žele da „puste”. Pošto se zapadni voz slupao o sopstveni kulturni zid, odlučili su da je gotova i priča o „kraju vremena” i konvergenciji oko zajedničke budućnosti. A zajedno sa tim, tvrde da je gotov i mandat Zapada da diktira „pravac kretanja napred”.
Ispod kičastog i nalickanog furnira, onaj zapadni meta-narativ „od Platona do Natona, o superiornim idejama i praksama čiji koreni leže u antičkoj Grčkoj, odakle su se vekovima prenosile tako da su oni koji danas žive na Zapadu srećni naslednici superiornog kulturnog DNK”, pokazao se kao ništa više od izbledelih šljokica jedne šuplje priče.
Ovo je duboki strah zapadnih političkih lidera: oni znaju da je „narativ” fikcija. Bez obzira na to, nastavljaju da ga ponavljaju sebi, iako znaju da je naša era postala sve više i sve opasnije uzdržana prema ovom meta-mitu. Ako ne bude „mita”, slute oni, zapadni projekat i zapadni prosperitet mogli bi totalno da se raspadnu.
„Odabrani” su se nadali da će prežvakani, himerični snovi o materijalnom prosperitetu i zapadnom savoir faire i dalje uspevati da održe plutanje „mita” – ali samo (i jedino) ako Zapad bude posedovao bolji narativ. Pravi narativ je sve. On mora da nadmaši i zaseni „prevaziđene narative” protivnika. Ovaj varljivi zavet morao je da opstane po svaku cenu, inače će se nalickani furnir mita pocepati.
Stoga je „fabrika” narativa stavljena u jak pogon. Kinetički rat u Ukrajini završava se evidentnom i ubedljivom ruskom pobedom, mada još uvek nije „gotov”. Naravno da nije: Ukrajina je samo jedno od bojišta u široj borbi za primoravanje Rimlanda (atlantističkog sveta) da prihvati i složi se sa svojom granicom sa Hartlendom (Rusijom, Kinom i njihovom azijskom dubinom), pa i da se uljudno odrekne svojih pretenzija na izuzetnost u određivanju naše globalne budućnosti.
Iz tog razloga se mediji glavnog toga utrkuju sa analizama kako definisati „zapadnu pobedu”. Da li je moguće obrnuti narativ o Ukrajini, pitaju se oni, kao o „još jednoj” zapadnoj pobedi? Oni žele da nastave da guraju Ukrajinu u mašinu za mlevenje mesa, kako bi se istrajalo u fantaziji „totalne pobede”: „Nema drugog načina osim totalne pobede i uklanjanja Putina… Za tako nešto moramo da prihvatimo sve rizike. Nikakav kompromis nije moguć, nikakav kompromis”.
Varljivi zavet
Sukob u Ukrajini naziva se „pat pozicijom”, i insistira se kako on predstavlja „poraz” za Putina i „pobedu” za Bajdena, pošto Rusija nije bila u stanju da zauzme čitavu Ukrajinu (lažno imputirajući da je to bio cilj Moskve od početka). Zapadni analitičari smatraju da je ovaj pristup prilično „kul”: uokviri se narativ „pobede”, a potom se zagarantuje da se svi nivoi društva – od vrha do dna – drže zadatog narativa bez protivljenja.
No, ovo je malo više od proste projekcije kulture jutjub „influensera”, u kojoj proizvoljni pojedinci stiču „ulični ugled” (i dosta keša) oblikovanjem dopadljivih narativa, bilo da se radi o modi ili političkim događajima. To možda pali kod pogubljene zapadne javnosti, ali ima ograničen domet izvan zapadnog kulturnog šljokičanstva.
Međutim, mana geopolitičkog pretvaranja takvih „obrnutih narativa” u oružje je u tome što propaganda koja je toliko operisana od evidentne realnosti jednostavno ne može da bude narativ koji pobeđuje (osim na veoma kratke staze). Prosto rečeno, ona dovodi do autoizolacije njenih autora. Zluradost sa kojom se naizgled evidentni neuspesi Zapada mogu pripovedanjem i „curenjem” lažnih obaveštajnih podataka „obrnuti”, postala je zarazna u redovima zapadnih obaveštajnih službi. No, ovaj „varljivi zavet” je poput otrovnog pehara.
Da je Zapadu ostalo išta razuma – usredsredio bi se više na postavljanje „narativa o porazu” u Ukrajini, umesto mućkanja još jednog trulog „narativa pobede”. Zašto? Zato što bi mudro rukovodstvo pripremalo svoj narod za poraz. Neverovatne i lažne priče o slavi na bojištu vraćaju se da progone njihove tvorce, isto onako kako se (metaforički) ranjeni i mrtvi vraćaju da vidljivo kontriraju basni o pobedi.
Zapadnjaci su, za razliku od toga, još uvek nakljukani pričama svog vođstva o izabranosti, inherentnim kvalitetima i izuzetnosti. Jednostavno rečeno, ovo „influensersko” ludilo zapadnjake onemogućava da izađu na kraj sa tektonskim promenama koje se događaju širom sveta. Narodi Zapada potpuno su nepripremljeni za ovu „zimu koja dolazi”. Međutim, propovednici „pobeđivanja” umotavaju se u čistu zluradost dok se njihove izvrnute iluzije emituju preko poslušnih medija glavnog toka.
Detinjasta propaganda i laži će samo učiniti novu eru još bolnijom. Za razliku od toga, „narativ poraza” – saopšten sa integritetom – pomogao bi ljudima da shvate kako se pojavila kriza i kako utiče na njih. Takođe bi ukazao i na put pred nama. U Iranu je ovo shvaćeno. „Ašura” (dan Ašure predstavlja komemoraciju poraza Huseina ibn Alija u bici kod Karbale, u zemljama sa značajnom šiitskom populacijom obeležava se kao državni praznik, prim. prev.) je pružila ključ za razumevanje bola i krize koju su Iranci trpeli, a Mahdi je nagovestio budućnost koja leži pred trenutnom krizom.
Potreba za povratkom integritetu pri saopštavanju poruka još je veća, jer će pokušaji da se jedan peh ispravi lažnim narativom (inverzijom realnosti kako bi se postigla navodna „pobeda”) samo dovesti do dodatnih gubitaka.
Opasnost propagande
Prevara se razotkriva za tren. Izgradnja poverenja traje decenijama. Da li Zapad zaista veruje da može da se oporavi na ovaj način? Niko osim njihovih autora ne veruje u lažne narative zapadnih obaveštajnih službi, naročito posle Ukrajine. Njihova reputacija je ukaljana na duge staze. Na kraju krajeva, vojne činjenice su moćnije od političkih naklapanja.
U igri postoji još jedan faktor. Upitan ovog meseca od strane TASS-a o ukrajinskim raketnim napadima na ruski grad Belgorod – koji su proizveli preko 20 civilnih žrtava – portparol EU za spoljnu politiku, Peter Stano, rekao je: „Povodom konkretnog incidenta u Belgorodu, nijedna informacija iz Rusije ne može se smatrati pouzdanom”, nakon čega je portparol optužio Moskvu za „konstantne laži, manipulacije i propagandu”.
Tu je mračno naličje „narativa o pobedi” koji se otkačio od činjenica na terenu: portparol EU je primoran da afirmiše obavezni narativ „prava Ukrajine da se brani od agresije”, ali i da ignoriše sve što bi Rusija mogla da kaže.
Prosto rečeno, „narativi pobede” ubijaju empatiju, aktivno slušanje i razumevanje. Diplomate bi morale da praktikuju slušanje sa razumevanjem. Ako se ono što čuju sudara sa onim što očekuju ili žele da čuju, trebalo bi da slušaju još pažljivije i pokušaju da shvate šta se nalazi izvan vidokruga, iza onoga što čuju, kako bi razumeli šta je uopšte namera sagovornika. Zapad ovo više ne radi.
Ljudi se često pitaju zašto je danas tako upadljivo malo empatije? Zašto države govore jedna mimo druge? Zašto su kanali komunikacija zaglavljeni? Pa eto zašto, imamo obrnute narative zasnovane na lako proverljivim neistinama.
A poraz Zapada u Ukrajini mogao bi da se pokaže kao samo jedan deo akumuliranih zapadnih poraza. Dok bi poraz u Izraelu, na primer, pogodio u samu srž američkog političkog bića – bio bi prejak za lagano odbacivanje po strani. I potencijalno bi povukao nove probleme na Bliskom istoku.
Da ne bude zabune: pletenje niti iluzije, nespojivih sa opipljivom istinon koja ispod njih vrema, na kraju šteti njihovim autorima. One ostavljaju ljude dezorijentisanim, nesigurnim, zaglibljenim u gusti šljunak prošlosti, unezvereno tragajući za razumevanjem razornog poraza za koji su potpuno nepripremljeni.
Tu nastaje opasnost da će romantičnost „pobedničkih” slogana poput „zajedno ćemo pobediti” (koja se može čuti širom Izraela danas) gurnuti naciju u totalnu katastrofu. „Svako ko je proučavao nemačku istoriju i pratio Gebelsovu karijeru vidi koliko je propaganda opasan instrument – ona može dovesti do katastrofalne nacionalne izgubljenosti”).
Alister Kruk
Prevod: Vojislav Gavrilović/Novi Standard
Izvor: strategic-culture.su
