Retrospektivna izložba Sezanovih slika dešava se u svetu tek svakih dvadeset ili trideset godina. Taj jedinstven poduhvat ostvarila je, prva u ovom veku, londonska galerija „Tejt modern“. Uprkos teškoćama oko dobijanja eksponata i ogromnim cenama osiguranja, izloženo je više od osamdeset umetničkih dela iz svih perioda stvaralaštva
Pol Sezan se danas smatra jednom od čelnih figura u istoriji zapadne umetnosti. Manje od jednog veka bilo je dovoljno da se njegov značaj i doprinos izjednače sa ulogom koju su u umetnosti odigrali majstori poput Leonarda da Vinčija ili Rembranta. Jedan deo te slave treba svakako pripisati mitskoj predstavi o usamljenom umetniku koji, vođen dubokim osećanjem o sopstvenoj misiji, na kraju stiže u obećanu zemlju, po cenu ogromnih odricanja, sumnji i lomova. Tačno, ali ima tu i nešto drugo, mnogo važnije. Ono što nam sugeriše beskrajno ponavljana fraza o „ocu moderne umetnosti“.
Sezana su tokom celog života opsedali strahovi da bi mu se neko mogao nakačiti (lui mettre le grapin dessus), uzeti ga pod svoje, iskoristiti – kako u socijalnom, finansijskom ili seksualnom pogledu, tako i u umetničkom. Od ovog poslednjeg posebno je zazirao. Nekoliko meseci pred smrt, 1906. godine, napisao je svom sinu: „Mnogo me nervira drskost mojih zemljaka kad žele da se izjednače sa mnom kao umetnikom i da se dokopaju mojih studija.“ Ni slutio nije u kolikoj meri i na koje sve načine će se budućnost kačiti za njega, uglavljivati se u njegovo okrilje, koristiti ga kao pokriće. U zavisnosti od trenutnih senzibiliteta, trendova ili potreba, čas je bio „otac kubizma“ i modernizma uopšte, čas zagovornik povratka tradiciji – jer je uvažavao Pusena i venecijanske renesansne majstore, čas začetnik apstrakcije – zbog isticanja formalno-estetskog aspekta slikarstva. Čak i Breton, koji ga je ispočetka nazivao pogrdnim imenom „voćar“, na kraju je uočio u njemu nešto po svom nadrealističkom ukusu, nekakvu „polutragičnu, polukomičnu pretnju“. Tu su se onda nadovezali teoretičari svih profila, koji su pronašli neiscrpno vrelo podataka u Sezanovoj privatnoj prepisci i u sećanjima njegovih savremenika. Na kraju, ne možemo a da ne pomenemo i marketinška zastranjivanja naše epohe, koja mirne savesti reprodukuje slike na suvenirima i upotrebnim predmetima. Čak i na kuhinjskim keceljama. Po pristupačnim cenama mogu su se nabaviti u butiku galerije „Tejt modern“, odmah uz izložbu!
Dobro, kako smo pomenuli, tako ćemo i zaboraviti. Kao što je, pred grandioznošću Sezanovog dela, i istorija morala da zaboravi sve što mu nije bilo primereno. Sve to je prosto pootpadalo, spralo se kao kad kiša spere prašinu s hrasta kraj kolskog druma. Ostale su senzibilna, enigmatična ličnost i slike koje nas, kad se nađemo okruženi njima, obuhvate kao kakva „kolosalna realnost“. Da, to je rekao Rilke sabirajući utiske posle prve Sezanove retrospektive, 1907. godine. Ali ista sveobuhvatna opčinjenost, isto osećanje da umetnost može biti istovremeno kompleksna i jasna kao kristal, obuzima nas i na ovoj poslednjoj, londonskoj. Slika ima dovoljno (oko 80) s obzirom na to koliko ih je danas teško dobiti za izložbe. Mnogi se žale da nedostaju one najbitnije; takvima zapravo nedostaju reperi, jer bez njih ne znaju šta da gledaju ni kako da gledaju. A dovoljno bi bilo, za početak, baciti pogled na datume ispod slika i shvatiti da se pred našim očima razastire jedna koherentna slikarska evolucija, čiji je krajnji ishod bio neminovan uprkos izletima u poznato i u nepoznato.
BOGATAŠKO DETE
Generacijski gledano, Sezan je vršnjak Monea i Renoara. Stariji je desetak godina od Gogena i Van Goga i otprilike isto toliko mlađi od Manea. Rođen je 1839. godine, na jugu Francuske, u gradu Eks an Provans (Aix-en-Provence) koji se, od nekadašnje prestonice nezavisne Provanse, bio pretvorio u učmalo obitavalište ruinirane aristokratije i buržoazije u povoju. Među njima se iznenada pojavljuje jedan, danas bismo rekli, novokomponovani bogataš. Plemstvo ga ignoriše, buržoazija ga s prezirom odbacuje, plebs mu se divi ili mu zavidi, kako ko. Za njegovo prezime, Cezanne, nikad niko ranije nije čuo. Priča se da su ti Sezani, poreklom iz istoimenog seoceta sa obližnjih brda, oduvek živeli skromno, sve do ovog poslednjeg, u kome se naprasno probudila ambicija. Luj-Ogist Sezan je prvo izučio vrlo cenjen šeširdžijski zanat da bi se ubrzo preorijentisao na trgovinu. To je trajalo dok nije otkrio da proizvođači sirovina za izradu šešira zapadaju povremeno u finansijske teškoće i da, pozajmljujući im novac uz kamatu, može lepo da zaradi. Da skratimo, Luj-Ogist Sezan je, zahvaljujući svojoj finansijskoj umešnosti, postao prvi bankar u gradu i obogatio se. Uvećavanje bogatstva ostaće njegova glavna i jedina preokupacija sve do smrti u dubokoj starosti.
Već je bio prešao četrdesetu kad mu se, iz veze sa jednom mladom radnicom iz ateljea za izradu šešira, rodio sin. Njome će se i oženiti, nekoliko godina kasnije, kad na svet bude došlo i drugo dete, tj. kad bude shvatio da on praktično već jeste u braku i da nema ni volje ni vremena da traži nešto prikladnije. Isti stav o tom pitanju pokazaće jednog dana i njegov sin, samo što će ovome biti potrebno tri puta više vremena da se odluči.
Mali Pol Sezan, iako raste uz oba roditelja, ima previše komplikovan karakter da bi se otac njime bavio. Preosetljiv je, mušičav, nepredvidiv. Zna da bude umiljat kao jagnje, ali i da pobesni na najmanji povod. Školsko gradivo, srećom, lako savladava. Izvesno vreme boravi u pansionatu za dečake, gde nekakav španski monah podučava đake crtanju. Pol tom novom predmetu pristupa s dužnom pažnjom, kao i bilo kom drugom. Niko u tim crtežima ne vidi ni senku nekakvog budućeg talenta, niko osim majke koja, po prirodi sklona uzletima u svakojake fantazije, izjavljuje da će njen sin jednog dana biti veliki umetnik.
Prekretnica u životu Pola Sezana dogodiće se upisom u prestižni koledž Burbon. Očeva ideja bila je da, kroz kvalitetno školovanje i druženje sa decom iz bogataških porodica, budućem nasledniku banke otvori put u najviše finansijske sfere. Stvari su, međutim, ubrzo krenule nepredvidivim tokovima. Trinaestogodišnjem dečaku desilo se prijateljstvo. Intenzivno, raskošno, sudbonosno. Zbližava se sa izvesnim Emilom Zolom, sinom čuvenog inženjera koji je imao peh da rano umre i ostavi porodicu bez prebijene pare. Emil je nezgrapno i stidljivo dete, neprestano na meti ostrvljenih bogataških sinova. Pol im je takođe trn u oku, posebno otkako su kod njega otkrili patološku odbojnost prema bilo kakvom fizičkom kontaktu. Ali Pol je zato vrlo nezgodan kad se naljuti. Desilo se tako da je izbavio svog novog drugara iz neke neprijatne situacije i ovaj mu je, u znak zahvalnosti, sutradan doneo kotaricu punu jabuka. Mnogo godina kasnije Pol Sezan – već uveliko poznat po svojim mrtvim prirodama s jabukama – pomenuće u razgovoru ovu epizodu uz šaljivu primedbu „gle, Sezanove jabuke stižu baš izdaleka“.
Novostvorenom tandemu pridružio se ubrzo i treći dečak Žan-Batist Baj, budući industrijalac, naučnik i astronom. Njima trojici – prozvali su ih „nerazdvojni“ – više niko ništa može. Osnaženi zajedništvom suvereno prednjače u svim školskim predmetima. Ali glavnu aromu njihovom druženju daju beskonačni razgovori i odlasci u prirodu. Pentraju se po liticama planine Sent Viktoar, spuštaju u ponore, zavlače u pećine, kupaju u rečici Arl, izležavaju na suncu… Opijeni bojama i mirisima Provanse deklamuju stihove koje su sami sačinili po ugledu na omiljene pesnike. U njima je reč o eteričnim lepoticama koje izranjaju iz šumskih izmaglica, daju se i dušom i telom, i potom iščezavaju ne ostavljajući nikakav materijalni trag. Realne žene, one koje sreću u gradu i u koje se zaljubljuju gonjeni pomamom tek probuđenih čula, izazivaju im paničan strah. Sezana će čak taj nesporazum između sopstvene čulnosti i realnog ženskog tela pratiti kroz ceo život. Iako će slike obilovati seksualnom dramaturgijom, nage žene na njima nikad neće biti naslikane prema živom modelu.
Među svedočanstvima nekadašnjeg prestiža, grad Eks poseduje i školu crtanja, osnovanu još 1766. godine. Na časove uglavnom dolaze mladi ljudi koji planiraju da se bave nekim od umetničkih zanata. Šta je motivisalo osamnaestogodišnjeg Sezana da se i on upiše danas je teško reći. Bitno je da otac nije imao ništa protiv. Za njega je to bolje nego da mu sin provodi večeri po kafanama i bordelima. Uostalom, razmišljao je, sva deca iz otmenih porodica ili muziciraju ili uče da crtaju.
Nastava u školi zasnovana je na najrigoroznijim akademskim principima, što pedantnom i temeljitom Sezanu savršeno odgovara. O umetnosti on još uvek ništa ne zna. Sticajem okolnosti, u sklopu istog zdanja u kome je škola, nalazi se i gradski muzej. Skroman, sa nešto malo statua u antičkom stilu i kolekcijom slika iz XVII i XVIII veka. Sezan pokušava da ih kopira, po sećanju, bez nekog specijalnog entuzijazma. Iz tog perioda sačuvano je nekoliko crteža – rađenih na osnovu živog modela ili gipsanih odlivaka, koji ni po čemu ne odudaraju od propisanih standarda: pedantno izvučene linije, suptilnost u senčenju i decentno umanjen polni organ. Može se, ipak, reći da se Sezanova slikarska vokacija začela tokom dve-tri godine pohađanja te večernje škole. Ona je verovatno bila potpomognuta i otporom prema ocu, koji je već bio rešio da svog naslednika stavi na pravi put. Pravi put podrazumevao je upis na pravni fakultet.
Panika. Očaj. Potisnuti bes. Da nesreća bude veća, Zolina majka bila je prinuđena da posao i pomoć traži u Parizu. Dva nerazdvojna prijatelja život je ne samo rastavio nego im je natovario i dodatne nedaće. Sačuvana pisma svedoče o žudnjama i poteškoćama kroz koje su njihove mladalačke duše tada prolazile, ali i o spremnosti da se uhvate ukoštac sa sudbinom. U tome prednjači ambiciozni Zola, koji ima planove i za sebe i za svog introvertnog i ćudljivog druga.
RAZOČARAN U PARIZ
Sezan ipak nema snage da se usprotivi očevom autoritetu i da odlučnije progovori o tome čime bi zaista želeo da se bavi. Otaljava bezvoljno studije dok mu Zola, iz pisma u pismo, razrađuje u detalje projekat budućeg boravka u Parizu. Ophrvan je osećanjem bezizlaza a onda se, konačno, dešava nešto što bi u očima nesalomivog oca moglo izgledati kao dovoljno jak argument u prilog umetničke karijere: na konkursu škole koju marljivo pohađa već dve godine dobija prvu nagradu za jedan portret u ulju, u prirodnoj veličini. Uspeh nije došao s one strane s koje bi ga bankar radije očekivao, ali sad šta je tu je. Ako malo boravka u Parizu može da pokrene iz letargije tog sina očigledno nespremnog da se suoči sa izazovima realnog života, udovoljiće njegovoj želji. Neka proba. Pod uslovom da završi i započete studije.
U Pariz Sezan stiže u aprilu 1861. i, uprkos Zolinom trudu da mu sve objasni i pokaže, nekako nije na svome. Redovno odlazi u atelje po imenu Académie Suisse, gde se okuplja ondašnja slikarska avangarda. Među njima je i Pisaro, koji će kasnije često pričati kako su se nadobudni Parižani podsmevali Sezanu zbog njegovog provincijskog naglaska i akademskog pristupa slikanju. Bez obzira na rastuću nelagodnost Sezan uspeva da izradi veliki broj studija na osnovu živog modela (tu prvi i, verovatno, poslednji put posmatra golu ženu), provodi sve slobodno vreme po muzejima, proučava u Luvru venecijanske i španske majstore, posećuje Salon – najznačajniju likovnu smotru tog vremena. Ali ne uspeva da bude primljen na Akademiju lepih umetnosti. Razočaran, vraća se u Provansu, pod okrilje svog moćnog oca koji je, u međuvremenu, kupio ogromno imanje sa kućom, nedaleko od Eksa. Sezanu, koji je u Parizu jedva sastavljao kraj s krajem, sad se nudi mogućnost da ima sopstveni atelje, okružen pejzažima i uspomenama iz najlepših dečačkih dana.
Provansa jeste bila i ostala najveća Sezanova inspiracija, ali je bez Pariza, slikarske prestonice na svetskom nivou, bio nezamisliv bilo kakav pomak na planu karijere. A najviše od svega Sezan je želeo da mu slike budu primljene na Salon i da, pri pogledu na njih, svi ti uštogljeni akademici „zaurliču od besa i očaja“. Tako je, praktično do kraja života, letnje mesece provodio uglavnom u Provansi a zimske u Parizu, gde je mogao da svoje slikarstvo upotpunjuje i odmerava u odnosu na postignuća svojih kolega. I da, eventualno, bude primećen od strane kritike i kolekcionara.
Iz tog perioda, čini nam se značajno da pomenemo portret oca (Portrait de Louis-Cezanne, père de l’artiste), koji je Sezan izradio 1866. godine. Nacionalna galerija iz Vašingtona očigledno nije bila voljna da ga ustupi za izložbu, ali lako ga je naći na internetu. Na toj slici, visokoj dva metra, vidimo samouverenog, poslovično nadurenog gospodina kako, zavaljen u masivnoj fotelji, čita dnevni list. Istovremeno, u načinu na koji ga je Sezan predstavio, vidimo i respekt, i dečačku bojazan – koje se neće osloboditi ni u zrelo doba, a istovremeno i želju da dokaže sopstvenu vrednost, da se izjednači sa uspešnim ocem. Ovo poslednje zaključujemo iz jednog detalja: tačno iznad glave uvaženog roditelja Sezan je stavio jednu svoju mrtvu prirodu (Sucrier, Poires et Tasse bleue, 1866). Upravo nju možemo da vidimo na izložbi u Londonu. Pravo čudo ako se zna da je Sezan najveći deo svojih ranih radova uništio, pobacao ili ispoklanjao koje kome.
Prvo što pada u oči na toj slici je pastuozno, energično nanošenje boje špahtlom. Sezan je taj svoj stil slikanja zvao manière couillarde – što bi, u malo upristojenom prevodu, značilo „na odvažan, muški način, iz utrobe“. Ovde se treba prisetiti da se Sezan bezmerno divio Kurbeu i Delakroi, da je dobro poznavao Velaskezove slike sa scenama iz svakodnevnog života (bodegones), kao i Maneove mrtve prirode. U načinu na koji su na slici raspoređeni posuda za šećer, kruške i plava šolja, takođe prepoznajemo Šardenovu linearnu kompoziciju. Ali da bi se stekla prava predstava o ovom periodu nije dovoljno gledati samo mrtve prirode i portrete. Sezanova razdražljiva priroda, strahovi i nagoni sa kojima nije znao kako da izađe na kraj, našli su oduška u dramatičnim i, često okrutnim, scenama sa nagim ženskim telima. U tom pogledu vrlo je instruktivna slika sa izložbe Ubistvo (Le Meurtre, 1868), na kojoj, u mrkloj noći, jedan muškarac pritiska uz tlo telo žene u samrtnom ropcu dok se drugi, saučesnik u zločinu, sprema da nožem u uzdignutoj ruci zada žrtvi poslednji udarac.
BUDI KAO JABUKA
Parališuća stidljivost, u sprezi sa uskovitlanim nagonima, onemogućavala je Sezanu svaki kontakt sa ženama. Na slikama ih je mučio i ubijao, u životu ih se klonio. Sve dok ga jedna od njih nije osvojila lepotom, blagošću i samodisciplinom. Normalno – bila je profesionalni slikarski model. Obnažena, skladna poput antičke skulpture, mogla je satima da zadrži istu pozu. A on je satima mogao da je opipava pogledom, da je obuhvata senkama i linijama, da je potčinjava novoj strasti koja se u njemu rađala a koja će uvek imati prednost nad bilo kakvim fizičkim zadovoljstvima ili nedaćama. Ortans Fike (Hortense Fiquet) je imala devetnaest godina, ali karakter one vrste žena za koje se kaže da „znaju šta hoće“. Ušla je u vezu sa sinom bogatog bankara ne obazirući se ni na njegov nemoguć karakter ni na mizeriju u kojoj će ga otac držati još mnogo godina. Rodiće mu i sina, ali će njihovu zajednicu vrlo brzo obeležiti Sezanova duga odsustvovanja. Ortans će nastaviti da se po potrebi bavi poslom modela, što će joj omogućiti izvesnu finansijsku nezavisnost. Uz nju će ići i izvesne navike slobodnih žena.
Vreme koje su provodili zajedno Sezan je ispunjavao onim što je oduvek najviše voleo a u čemu je ona uvek spremno i nesebično učestvovala – slikanjem. Između 1869. i 1890. izradio je 45 njenih portreta. Sad je vreme da se kaže da je Sezan, nasuprot utisku koji njegove slike ostavljaju na posmatrača, radio vrlo sporo i da je za svaki portret bilo potrebno preko sto seansi poziranja. Svakom potezu prethodila je duboka koncentracija, za koje vreme model nije smeo da se pomeri ni za milimetar. Ne mrdaj, ćuti, „budi jabuka“. I Ortans je sedela i ćutala ko zalivena – svaki put kad je Sezan to od nje tražio. Ali njegov rad nije cenila. Kritikovala ga je javno da ne ume da završi sliku.
Na izložbu je iz Bostona stigla jedna od najlepših slika na kojima je ona predstavljena: Madam Sezan u prugastoj suknji (Madame Cezanne à la jupe rayée, 1877). Pred njom prestaje priča o madam Sezan i počinje priča o slikarstvu. Jer Sezan je radio ono što je Matis samo glasno izrekao: ja ne slikam ženu nego sliku. Na slici, dakle, pre svega primećujemo očaravajuću harmoniju plavih, zelenih i plavo-zelenih tonova koji pletu svoju pikturalnu melodiju unutar šire, skoro monohromne crvene površine. Paleta je prosvetljenija u odnosu na prethodni period, namaz suptilniji – skoro prozračan, prelaz iz senke na svetlo naznačen čistim bojama, jasno razgraničenim jedna od druge. Ovde istovremeno vidimo i uticaj impresionizma i način na koji je on prevaziđen. Za Sezana je slikarstvo nešto mnogo dublje od optičkih utisaka. Ne znamo još šta, ali osećamo da nije ni odraz realnosti, ni subjektivna predstava sveta, ni ispovest, ni način da se izraze osećanja, ni čista pikturalnost. Neosporno je samo da svaki potez ima svoj raison d’être. Svaki potez četkom je jasno definisana nota u kolorističkoj simfoniji, koja je zapravo samo eho realnog sveta. Taj eho stiže do nas kao kroz kakvu kristalnu membranu, iz nekog paralelnog ali vrlo bliskog nam univerzuma.
Pogledajmo Sezanove pejzaže da bismo to bolje shvatili – iako shvatiti nije baš pravi izraz. Možda osetili. Naslutili. Putokaz su nam opet Sezanove reči: viđenje nije isto što i percepcija… ja slikam pejzaž koji se misli u meni, ja sam njegova svest. Dihotomija subjekt-objekt je poništena. Prevaziđena. Pejzaž više ne postoji sam po sebi, slikar više ne postoji sam po sebi. Postoji samo ono između, ono što je Sezan nazivao senzacija. Ja sam u osnovi sačinjen od senzacija – govorio je – zato sam nedokučiv.
SPOJ RAZUMA I SENZUALNOSTI
Sezanu je, međutim, dugo vremena trebalo da uđe u trag toj svojoj senzaciji. To se može pratiti upravo na pejzažima, koji su jedna od tematskih konstanti u njegovom stvaralaštvu. Prvi među njima potiču iz vremena kad ima već skoro trideset godina, kad se još uvek traži (i ne pronalazi) na planu tehnike, kad ne uspeva da se iskobelja iz konflikata sa svojom nestabilnom prirodom i oslobodi prostor za čistu, nesputanu kontemplaciju. Ima nešto visokoparno i frenetično na tim prvim platnima, što se ispoljava u prenaglašenim kontrastima, prezasićenim namazima, tamnim dominantama… u svakom slučaju, još uvek se ne nazire ono po čemu će Sezan ostati jedinstven u istoriji umetnosti.
Prekretnica se dešava tokom zajedničkog rada sa „smernim i grandioznim“ Pisaroom, u živopisnom okruženju gradića Pontoaz, nedaleko od Pariza. Staložen i disciplinovan kao nikad do tad, Sezan sprovodi u delo savete iskusnog impresioniste osećajući, ipak, da sebe neće naći u fiksiranju na platno trenutnih optičkih impresija. Put ka velikom Sezanu vodiće kroz sporazum sa intelektom, kroz spoj razuma i senzualnosti, kroz potčinjavanje strasti, isto toliko neutaživoj, potrebi za harmonijom i jasno definisanom strukturom slike. Od tog momenta Sezan zna šta traži iako mu to neprestano izmiče. Godinama će ostati zatočenik slikarske vizije kojoj će služiti s mahnitom predanošću, večito nezadovoljan, ali rešen da istraje.
Sredinom sedamdesetih njegov način rada počinje da privlači pažnju, uglavnom u redovima kolega slikara. Stekao je čak i jednog kolekcionara. Ali na dve-tri izložbe na kojima je učestvovao njegove slike ili ostaju neprimećene ili izazivaju podsmeh. Finansijski i dalje potpuno zavisi od svog oca i od pomoći prijatelja. Sve to, međutim, u njegovim očima postaje manje važno otkako je osetio da je na pravom putu. Ništa osim slikarske misije neće biti važno ni kad, posle očeve smrti 1886. godine, bude došao do velikog novca, ni kad slike budu počele da pobuđuju pažnju galerista i kritike.
Od impresionističke doktrine ostaće mu samo jedna tekovina: jasan tonalitet i razuđen potez – kome će on dati novu dimenziju. O tom, nikad nadmašenom Sezanovom potezu, mogao bi da se napiše roman. Može da bude pravilnog oblika ili nepravilnog, vertikalan, iskošen, zasićen, prozračan, kategoričan, ovlašan, jasnih kontura, šupljikav… kakav god – on je životvorna čestica savršeno ustrojenog organizma koji bi prestao da diše kad bi samo jedna od njih bila defektna ili stavljena na pogrešno mesto. Ovoj slikarskoj apoteozi Sezan se definitivno približio (kažemo „približio“ jer s rečju „dostigao“ on prvi se ne bi složio) pred sam kraj života. Posmatramo na izložbi čuvene Velike kupačice (1905), Planinu Sent Viktoar (1906), Mrtvu prirodu sa gipsanim Kupidonom (1905)... To je to.
Da, ostalo je još nešto na šta bi trebalo skrenuti pažnju a što je postepeno dobijalo na značaju već od početka osamdesetih. Konstrukcija slike. Skriveni poredak koji se bazira na odnosima među linijama, hromatskim celinama i prostornim planovima, na ritmovima, na harmonijama, na svemu onome što slici daje stabilnost, postojanost, ukratko – njenu univerzalnu vrednost. Sezan je to pokušao da objasni u pismu Emilu Bernaru, pred kraj života. To je ona čuvena rečenica u kojoj savetuje mladom slikaru da tretira prirodu tako što će je svesti na cilindar, sferu i kupu a na osnovu koje ga je Pikaso proglasio „ocem kubizma“. Posle toga je nastala čitava jedna nova estetika bazirana na pojednostavljivanju formi, koja je kao barjak isticala navedene Sezanove reči. Problem je u tome što je ovih nekoliko reči izvađeno iz konteksta. Sezan je svom kolegi i prijatelju zapravo objašnjavao osnovne postulate linearne perspektive da bi, potom, s nje prešao na atmosfersku i na efekte hromatskih vibracija. Upravo ono što smo već rekli o isprepletenosti strukturalnih i optičkih elemenata slike.
Suština Sezanovog slikarstva je u tom paradoksu: on nije u stanju i ne želi da razdvoji fotografsku stabilnost kojom se realnost odslikava na našoj mrežnjači od dinamike njenog organizovanja u svesti slikara, od njenog preobraćanja u slikarsku viziju. Realno i imaginarno se uklapaju jedno u drugo, stvaraju novi entitet koji se istovremeno obraća i očima i duhu. To sasvim lepo uočavamo na slikama iz poslednjeg perioda. Sezan na njima ukida ili iskrivljuje perspektivu, zanemaruje treću dimenziju, umnožava na istoj slici uglove gledanja, ukida konture, deformiše oblike, odustaje od anatomske tačnosti, stilizuje tela… Jedan od njegovih najvernijih prijatelja je to nazvao „Sezanovo samoubistvo“. Čak i Emil Zola, kome je Sezan poslužio kao inspiracija za koncipiranje glavnog lika u romanu Delo, u samoubistvu svog junaka vidi jedini izlaz iz stvaralačkih frustracija i neuspeha na planu karijere. Kad je pročitao roman, Sezan je bio zgranut tolikim nerazumevanjem. Pa, ko se ubija zato što mu slika nije uspela – rekao je. Baciš tu sliku i počneš drugu.
Ako je nekome slikarstvo smisao života, onda je svaki potez nova avantura, svaka slika prodor u novi univerzum. Jedva se čeka sutrašnji dan, bez obzira na zebnje i nedoumice koje će sobom doneti. Sezan je slikao bukvalno do poslednjeg daha. Našli su ga polumrtvog na drumu kojim se, po kiši i hladnoći, vraćao kući posle jednog od svojih čuvenih „odlazaka na motiv“. Sutradan, iako sa teškom upalom pluća, otišao je da nešto doradi u ateljeu. Preksutra je tražio da mu štafelaj unesu u sobu. Imao je još ideja, još toliko toga nezavršenog. Uveče je zaspao – i sve je stalo. Primirilo se u obličjima zaveštanim nekom drugom vremenu.
Izvor: Slavica Batos/pecat.co.rs
