Poštovanje reči u globalnom je padu. Kako god okreneš, muka je: i od prošlosti sa partijskim fraziranjem i tabu temama, i od tabloidne sadašnjosti s vulgarnom propagandom, copy-paste „novinarstvom“ i sveopštim šumom bujice reči od kojih se bogate visokotehnološki giganti. Milovan Danojlić je znao da su reči „poslednji orijentiri u pomrčini postojanja“, da se kad im se pomuti smisao gubi „stajna tačka u prostoru“. U vremenu opšteg poništavanja ove „stajne tačke“, razborit govor jeste jedno od ključnih utočišta ljudskosti.
Piše: DRAGANA KANJEVAC
Knjigu Milovana Danojlića Muka sa rečima pročitala sam u osnovnoj školi. Možda prerano, kako to često biva sa onima koji imaju starije sestre ili braću. Opet, moguće je da je knjiga dospela u kućnu biblioteku u pravi čas. Govorila je o nečemu što mi je kao detetu smetalo: o zvaničnom javnom govoru koji je bio dosadan, van svakog dodira sa stvarnošću, pun fraza i vere u bolje sutra.
A u školi – pismeni zadaci s revolucionarnim temama. Već sam bila dovoljno lukava da pišem zašećerene pismene sastave i da za to dobijam nagrade.
Lažni jezik vladajućeg establišmenta bio je u javnosti sveprisutan.
I onda dođe Milovan Danojlić i njegova nevelika knjiga ogleda o „drvenom govoru“ koja, razotkrivajući javni jezik u raznim sferama, demontira tadašnju političku i kulturnu stvarnost. Pritom vas nauči šta je lepota jezika i kako se reči uzaludno troše. Kako pomoću reči mogu da se prate društvo i njegove promene.
Knjiga je objavljena 1977. godine, u doba opadanja jugoslovenskog socijalizma, broda bušnog na sve strane. Istovremeno, partijska retorika bila je izuzetno povišena. Kult Titove ličnosti bio je na vrhuncu: naša škola je izvela kompletan kulturno-umetnički program na livadi kraj auto-puta, da dočekamo Druga Tita po povratku s putovanja. Crni auto s crnim staklima prošao je pored nas u punoj brzini.
Esej „Brbljanje“ najavljuje Danojlićevu seču besmislica:
„Prazno govorenje nekad se negovalo po salonima, ali sad je, eto, osvojilo konferencijske dvorane, redakcije, ulicu. Onemogućene u svojoj osnovnoj ulozi, reči su počele da se odaju ludovanju. Brbljanjem se po pravilu nešto zataškava; a bogme se i ima šta zataškavati! S druge strane, nešto se govoriti mora. Zato pričamo ono što je nepovezano i bezopasno, koliko da damo glasa od sebe… Nezaustavljivo pričanje – iz straha od tišine, ili iz koje druge potrebe – uočeno je kao odlika nekih duševnih oboljenja. Čini se da je ono prateća pojava drugih, dubljih poremećaja. To bi bio najprostiji vid pričljivosti. Obrazac se, prilično verno, ponavlja i u onim višim, društveno priznatim vidovima logoreje – u javnim govorima, i u jednoj vrsti književnih tekstova. I tamo su prave pobude skrivene, sadržaj odsutan, a cilj – oponašanje kazivanja.“
Diskutantska logoreja
Partijski govori na kojekakvim proslavama i godišnjicama bili su u to vreme surovo dugački. Pevajući po horovima tekla sam poduži staž stajanja kao deo dekora za neopisivo smaranje zvano Svečana akademija, koje je podrazumevalo kulturno-umetnički program i prigodni govor. Više nas je kolabiralo na suncu koje je jednom prigodom peklo na Kadinjači, dok je general Ljubičić bez milosti čitao i čitao. Od nastanka sveta, tj. dolaska Tita na čelo Partije, pa do današnjice bremenite izazovima. Čisti pakao.
„Diskutantska logoreja“, kaže Danojlić, „za razliku od individualne, ili one ‘književne’, ne izigrava živost, ne pada u veštačka uzbuđenja. Ona je ledena, trezvena, mrtva. Brbljanje bez poleta, po dužnosti, naročito je mučan oblik nasilja nad rečima.“
Kad se setim svih onih stajanja i kolabiranja, brbljanje je nasilje ne samo nad rečima, nego i nad živom silom!
Besmisleni jezik političkih govora, diskusija i novinskih izveštaja Danojlić razotkriva prostim citiranjem:
„U ‘materijalima’ za sednicu Opštinske skupštine stoji: Ekonomski principi poslovanja zabeležili su pozitivan rast. Tu su spojene dve nerazrušive sintagme, ekonomski principi poslovanja, i pozitivan rast. Svaki izraz posebno besmislen je i neodrživ: principi poslovanja su ili ekonomski, ili od poslovanja nema ništa; isto tako teško je zamisliti rast koji ne bi bio pozitivan. Rečenica se, međutim, može razumeti. Moglo se, doduše, reći: „poslovna načela su potvrdila svoju korisnost“, ili „tržišni principi su dali plodove“, ali tada bismo dobili nešto sasvim banalno. Tržišna načela moraju se obazrivo isticati zbog nekih drugih, suprotnih, neimenovanih težnji. Jedna neumitnost ekonomskog života prihvata se preko volje, i tobože teorijski osmišljava.“
Analizirajući nasilničke obrte u zaključivanju, to jest fraze koje se ne dovode u pitanje, poput iskaza „Našem društvu su takve pojave strane“, Danojlić navodi i tzv. terorističke izraze: „nepotrebno je dokazivati, poznato je, idejno je neprihvatljivo, jasno je, nedopustivo je tvrditi, zna se, neshvatljivo je, nema druge alternative… (Kad bi bar jedna postojala!).“
Hm, fraza „svima je poznato“ zvuči poznato. Osim što je tip logičke greške (argument opšte saglasnosti), koristili su je Milošević i Šešelj. Noviji vlastodršci vole da nešto „nema alternativu“. Evropa, napredak, bilo šta. Zvuči super i odvažno.
O metaforisanju
U eseju „Metaforisanje“ Danojlić secira vladavinu slikovitog govora kao načina da se ne kaže mnogo toga a da opet sve deluje učeno ili na liniji:
„Metaforisanje, kakvo se u nas poodavno pojavilo, dolazi, pre svega, iz kukavičluka i udvoričke leporečivosti. Sve je toliko slatkasto i razblaženo, da čitaoca muka uhvati. Šta, recimo, znači ova rečenica istaknutog direktora, kritičara i nazdravičara: Moguća sinteza modernog i klasičnog, o kojoj je (…) svojevremeno pisao sa perspektivom malarmeovskih asocijacija, upravo je u ovom Manojlovićevom, i našem, insistiranju na produžetku trajanja nekih tema, nekih mitova i nekih simbola, i u sferi modernih vremena moguća i u raskalašenom baškarenju u domenu slobodnog stiha.
Kakva je to sinteza modernog i klasičnog moguća i u raskalašenom baškarenju u domenu slobodnog stiha, koje su to neke teme, neki motivi i neki simboli, na čemu insistiraju i kritičar i pesnik, o svemu tome možemo samo da nagađamo. Doktoru književnih nauka bilo je važno da izrekne ljubaznu, veseljačku, obesmišljenu reč, da se, vođen najboljim nadahnućem vremena, izgubi u perspektivi malarmeovskih asocijacija, a što sve to ništa ne znači, to njemu, kao ni mnogima oko njega, nije nimalo važno. Pisac se razbaškario u mlakom vrtlogu reči; sve je natrulo, nagnjilo, zaslađeno, sve se raspalo, a nikog da lakrdiju prekine, da opomene na pristojnost i red.
Start darovit, sumnje u to nijednog trenutka bilo nije, ali istovremeno, start koji opominje i čak preti svojim neizbalansiranim i čak krupno pomerenim volumenima.
Početak koji preti krupno pomerenim zapreminama? Krupno pomerene zapremine? Da bi se došlo do tog stupnja raspadanja stila i svih veza između reči i stvari, bilo je potrebno poništiti ono što je tokom dva stoleća u ovom jeziku građeno i vezivano.“
Neki od eseja u knjizi posvećeni su promenama u jeziku koje su plod modernizacijskog ubrzanja i migracije sa sela u grad. O skraćivanju časnih imena datih u rodnim selima: Miroslavka će ubrzo po dolasku u grad, da skrati suknju i ime – da postane Miki! O davanju nadimaka samima sebi i o jednom slikaru časnog imena Bogosav, koji je uspon na likovnoj sceni povezao sa uništavanjem svog imena: „Zovite me Boki!“
„Bežeći u hipokoristike, otkidamo se od svoje seljačke osnove. Naša su imena, često, imena presna i jaka, gladna, napadna. Valja ih upristojiti, prilagoditi ih uslovima umanjenog življenja, usaglasiti ih sa suženim rasponom bića, ograničenim prostorima slobode. Od nas se očekuje da budemo lepi, dobri, pitomi. Radoslav traži svoje, ne odstupa, ume i da se razmahne. Sa Rajom, koji se i sam za Raju izdaje, možeš da radiš šta hoćeš.“
Poštovanje reči
Muka sa rečima pojavila se u leto 1977, godine. Objavljena je u prvoj jugoslovenskoj privatnoj izdavačkoj kući „Nezavisna izdanja Slobodana Mašića“. U Ninu i Politici izlaze pozitivne kritike. Na knjigu se početkom jeseni obrušava tadašnji direktor Jugoslovenskog instituta za novinarstvo i pokušava da napravi slučaj zakazujući skup „Danojlićevo viđenje uloge jugoslovenskog novinarstva“. Kreće da agituje protiv knjige kao politikantskog štiva koje nije uopšte o jeziku. Novinari su ga branili a čitava afera je po Danojlićevom svedočenju bila „jadna i tugaljiva“.
Šta se promenilo u mučenju reči skoro pola veka od objavljivanja Muke sa rečima?
Nestalo je metaforisanje a ostalo je brbljanje i propaganda. Nema vladajuće ideologije, ali makar nema ni lažne retorike koja bi se obavezivala na poštovanje opšteljudskih vrednosti. Sada je jezik, kao i život, ogoljeniji, vulgarniji, propaganda je opšta, a cenzura se, manje-više, preselila u države blagostanja – u obliku cancel i woke kulture. Štimung partijskih sastanaka u socijalističkoj Jugoslaviji našao je utočište u američkoj i zapadnoevropskoj kulturi političke korektnosti.
Milovan Danojlić je poživeo da svedoči novomilenijumskim mukama sa rečima. U leto 2020. godine u listu Pečat objavljuje tekst „Priča o govoru“, u kojem skreće pažnju na pojavu učestalosti korišćenja imenice „priča“ i glagola „pričati“ u domaćem javnom govoru:
„Od govorenja ostade pusta priča. Prednjače elektronska opštila, te neumorne nacionalne pričaonice. Jedan slabo omeđen, praznjikav leksem prosto se zalepio za jezik TV voditelja, to im dođe kao izraz ljupke opuštenosti i narodske neposrednosti, kao upozorenje da ne treba pridavati preveliki značaj onome što kazuju. Govor, sa svojim imeničkim i glagolskim izvedenicama, nikako im nije po volji: nameće uozbiljenje, podrazumeva strogo promišljanje… Kad se s govora pređe na pričanje, onda sve može da bude, a ništa ne mora da znači.
Nepoštovanje reči, neodgovornost prema njihovom posvećenom smislu vodi u omalovažavanje čoveka, u poništavanje njegovog dostojanstva. “
Poštovanje reči u globalnom je padu. Kako god okreneš, muka je: prošlost sa partijskim fraziranjem i tabu temama; tabloidna sadašnjost sa vulgarnom propagandom, copy-paste „novinarstvom“ i sveopštim šumom bujice reči od kojih se bogate visokotehnološki giganti.
Milovan Danojlić je znao da su reči „poslednji orijentiri u pomrčini postojanja“, da kad im se pomuti smisao, gubi se „stajna tačka u prostoru“. U vremenu opšteg poništavanja ove „stajne tačke“, razborit govor jeste jedno od ključnih utočišta ljudskosti.
APPENDIX
Na Danojlićevom tragu:
Odlomak iz knjige Harija G. Frankfurta „O proseravanju“
„Postoji razlika između osobe koja izgovara laž i lažova. Prvi nerado izgovara laž, dok lažov voli da laže i provodi vreme u radosti laganja… Potonji uživa u laganju uživajući u samoj neistini.“ (Sveti Avgustin)
Ono što Augustin zove „lažovi“ i „stvarne laži“ retko je i izvanredno. Svako laže s vremena na vreme, ali ima vrlo malo ljudi kojima bi često (ili čak bilo kada) palo na pamet da lažu isključivo iz ljubavi prema neistini ili obmani.
Za većinu ljudi, činjenica da je iskaz neistinit već je sama po sebi razlog, ma koliko slabašan i lako osporiv, da taj iskaz ni ne daju. Za lažova Svetog Augustina, sama laž je po sebi razlog. Za proseravanje, laž po sebi nije ni razlog za, ni razlog protiv. Ljudi se i u laganju i u istini rukovode svojim uverenjima koja su u vezi s pravim stanjem stvari. Time se rukovode dok se odlučuju da svet opišu tačno ili lažno. Zbog toga, izgovaranje laži ne čini čoveka do te mere nemoćnim da kaže istinu kao što je to slučaj sa proseravanjem. Preterano uživanje u ovoj poslednjoj aktivnosti, koja uključuje izgovaranje tvrdnji bez obraćanja pažnje na bilo šta drugo osim na ono što govorniku odgovara, može da učini da uobičajen način postupanja prema stvarnom stanju stvari oslabi ili potpuno nestane. I lažov i onaj koji govori istinu protivnici su, da tako kažemo, u istoj utakmici. Obojica reaguju na činjenice onako kako ih razumeju, iako se reakcija jednog povodi za autoritetom istine, dok drugi odbacuje taj autoritet i odbija da ispuni zahteve istine. Proseravanje u potpunosti zanemaruje te zahteve. Protagonista proseravanja ne odbacuje autoritet istine, kao što to radi lažov, i ne suprotstavlja mu se. On uopšte na to ne obraća pažnju. Suštinski, proseravanje je veći neprijatelj istini nego što su to laži.
Neko ko se trudi da iznese ili sakrije činjenice pretpostavlja da zaista postoje činjenice koje su na neki način i konačne i poznate. Njegov interes da kaže istinu ili laž, utemeljen je na pretpostavci da postoji razlika između pogrešnog i tačnog razumevanja stvari i da je bar povremeno moguće prepoznati razliku. Neko ko prestane da veruje u mogućnost da se prepoznaju određene tvrdnje kao istinite a druge kao lažne, može da ima samo dve mogućnosti. Prva je da se jednako uzdrži od napora da govori istinu i da obmanjuje. To bi značilo suzdržavanje od iznošenja bilo kakvih tvrdnji o činjenicama. Druga mogućnost je da i dalje opisuje stanje stvari, ali to ne može biti ništa drugo nego proseravanje.
Zašto ima toliko proseravanja? Naravno da ne možemo da budemo sigurni da ga danas ima relativno više nego u drugim vremenima. U naše doba ima mnogo više svakovrsne komunikacije nego ikada ranije, ali se obim proseravanja možda i nije uvećao. Bez pretpostavke da je učestalost proseravanja u stvari veća danas, pomenuću nekolika razmišljanja koja će ići u prilog takvoj tvrdnji.
Proseravanje je neizbežno kad god okolnosti traže od nekoga da govori, a da pri tome ne zna o čemu govori. Tako je proizvodnja proseravanja stimulisana svaki put kada obaveze ili prilike da čovek govori o nekoj temi prevazilaze njegovo znanje o činjenicama koje su relevantne za tu temu. Ovaj raskorak je učestao u javnom životu, gde su ljudi često podstaknuti – bilo sopstvenom željom bilo zahtevima drugih – da naširoko govore o stvarima u kojima su do izvesnog stepena neznalice. Tome veoma bliske situacije proizlaze iz vrlo rasprostranjenog uverenja da svaki odgovorni građanin u demokratiji mora da ima mišljenje o svemu, ili bar o svemu što se odnosi na vođenje poslova njegove zemlje. Nepostojanje bilo kakve važne veze između mišljenja neke osobe i njenog poimanja stvarnosti biće, ne moramo ni da naglašavamo, još ozbiljnije kod nekoga ko veruje da je njegova dužnost, kao savesnog moralnog faktora, da procenjuje događaje i situacije u bilo kom delu sveta.
Savremeno umnožavanje proseravanja ima i svoje dublje izvore u raznim oblicima skepse koji poriču mogućnost da imamo bilo kakav pouzdan pristup objektivnoj stvarnosti i koji, u skladu s tim, odbacuju mogućnost da poznajemo stvarno stanje stvari. Te „antirealistične“ doktrine potcenjuju poverenje u vrednost nepristrasnih nastojanja da se odredi šta je istinito a šta lažno, pa čak i u inteligentnost ideje objektivnog ispitivanja. Jedan odgovor na gubitak poverenja bio je i odstupanje od discipline koju zahteva posvećenost korektnosti i približavanje potpuno drugačijoj vrsti discipline, onoj koju nameće potraga za alternativnim idealom iskrenosti. Umesto da prvenstveno pokušava da dođe do tačne predstave zajedničkog sveta, individua se okreće pokušaju da iznese iskren prikaz samog sebe. Uverena da je stvarnost nerazdvojiva od prirode, koju bi možda mogla da definiše kao istinu o stvarima, osoba se posvećuje tome da bude verna sopstvenoj prirodi. To je kao da je odlučila da, pošto nema smisla da pokušava da bude verna činjenicama, mora, umesto toga, da pokuša da bude verna samoj sebi.
Ipak, apsurdno je da zamišljamo da smo mi dati – determinisani, i shodno tome podložni tačnim i netačnim opisima, i da istovremeno pretpostavljamo da je determinisanost bilo čega drugog, dokazana greška. Kao svesna bića, postojimo samo u odnosu na drugo biće i uopšte ne možemo da spoznamo sebe bez poznavanja drugoga. Štaviše, ne postoji ništa u teoriji, a pogotovo ne u iskustvu, što bi podržalo to neverovatno mišljenje da je bilo kome najlakše da spozna istinu o sebi. Činjenice o nama samima nisu naročito čvrste ili otporne na poništavanje skepsom. Naše su prirode zaista neuhvatljivo nematerijalne – notorno labilnije i manje čvrste od prirode drugih stvari. I što se toga tiče, iskrenost je sama po sebi proseravanje.
