Пише: наш стални дописник са Дивљег запада Милија Тодоровић (у улози Гарија Купера)
Ово је, прије 15-так година био луцидан одговор једне умне особе, на опште, јавно, питање постављено Србима у Црној Гори: „Зашто навијете против своје државе“? Мислило се, наравно, на навијачки однос према репрезентацији земље у којој се живи и ради.
И тај одговор је, све до јуче имао пуни смисао. Има га, дијелом и сад, јер и даље стојимо под државним амблемима, који су Србима, руку на срце (онако као да химна свира), наметнути на силу, изгласани у полупразном парламенту, у незаборавном идеолошком тангу Маровић- Медојевић.
Сад је, додуше, та тензија мања. Нове политичке промјене и све веће учешће Срба и про-Срба на креирање овдашње политике отвара могућност да, бар за почетак, побједе црногорске репрезентације Срби не доживљавају као своје поразе.
Мада, опет са руком на срцу, морамо констатовати како нити један нормалан Црногорац не може бити љут када, против Црне Горе, побједу и голове постижу Вучинић, Радуловић, Радовић и остали Катуњани и Брђани у дресу Србије… Као прије неки дан у Фукооки.
До читања у наредном броју
