Од сећања на детињство у окупираном Београду до уласка међу песнике, у аутобиографији као збирци успомена великог америчког песника и есејисте српског порекла
Књига „Застрашујући рај“ је сачувала сећања Чарлса Симића, великог америчког песника и есејисте српског порекла.
Ако се зна да су у њој сећања на детињство у окупираном Београду, на послератни Београд у коме је одрастао, на одлазак у Сједињене Америчке Државе и прве године „америчког живота“, потом на служење војске у америчким јединицама у Немачкој и Француској раних шездесетих, као и на улазак у поезију и потом на узбудљиву и јединствену песничку каријеру, биће јасније зашто је Симић ову своју збирку назвао „Застрашујући рај“.
Симић је имао необичан живот. Одрастао у једној култури, српској, признања и светски успех остварио је у другој, америчкој. Био је сведок важних историјских догађаја који су се у различитим тренуцима умешали у његов живот. Многи од њих, добили су ођек у његовим стиховима.
Успомене је Симић записивао да би разумео догађаје којима присуствује. . Симић не улепшава ниједан тренутак проживљеног живота, нити га боји носталгијом не би ли било мање страшан.
Симић је упечатљив и забаван, луцидан и духовит, и што је могуће последица песника у њему, у кратким потезима осветљава неку важну епизоду из личне историје или из историје друштва.
Писац се, мимо обичаја у књигама ове врсте, у овим мемоарима није дивио ни себи, ни проживљеном времену, већ је писао из прве руке о ономе чега се сећа и о ономе што је сматрао да ваља да буде запамћено. Стваран свет је представљао као „урнебесно позориште у којем дечак Душан (касније американизованог имена Чарлс) из публике посматра све те романескне, речите и домишљате особе како се и у времену ратних трагедија и суморне послератне обнове Београда бескрајно препиру, надмудрују и забављају генијалним преувеличавањима и надахнутим бесмислицама“ (из предговора Весне Рогановић).
Успомене о ликовима из чикашког и њујоршког миљеа, рецимо песници и уметници као што су Марк Стренд, Бродски су уједно и драгоцени документи такозване приватне историје.
Исто важи и за анонимне ликове његовог „Застрашујућег раја“ , оне из њему непознатог света егзиланата, за смушена и несрећна расељена лица која у туђини навлаче маске како би прикрили и изгубили свој пређашњи идентитет, не би ли се боље уклопили у ново окружење. „Међу емигрантима сте каткад могли срести бивше премијере што шетају кучиће, бивше генерале са штакама, накинђурене дворске даме, бивше милионере што хране голубове у парку, старе позоришне глумице у немачким и мађарским посластичарницама на Другој авенији“, написао је.
Тако је срео и кнеза Павла који се, затечен у цивилном руху у једном париском ресторану, круто и с нелагодом поздравио са својим некадашњим „поданицима“ – тинејџером Чарлсом Симићем, његовим братићем и мајком.
Симићев однос према Европи је амбивалентан, што је могуће разумети с обзиром на трауме које је понео из окупираног и послератног Београда, и беде адолесцентских егзилантских дана у Паризу. Па ипак, он се никад није одрекао вредности које је, свесно или не, усвојио из огромне традиције европске и светске уметности, поезије и митологије, која је кроз бројне алузије присутна у његовом целокупном опусу.
Ову аутобиографију од успомена, Чарлс Симић завршава Хајдегером: „Ниједан мислилац никад није ступио у самоћу другог мислиоца.“
„Застрашујући рај“ је једно од најновијих издања „Архипелага“, објављено је у преводу Весне Рогановић.
Соња Ћирић
Извор: Време
