Čitav jedan naraštaj srpskih pjesnika htio je, očajnički pokušavao da doturi, da dobaci do Matije. Propinjali su se na prste, skakali s motkom, pretvarali se u pauka, pletući svoje mreže po univerzitetima i akedmijama, kako bi im, valjda, poezija bila veća i bolja. Skoro koliko Matija.
No, sirotani, nikako nijesu shvatili zašto, zaboga, poskakuje Matija dok recituje svoje poeme. Nijesu ukapirali, uklavirili, utuvili u glavu da pjesnik ne poskakuje nego osmatra da se nije neđe iza publike Lukavica sakrila, da nije došla odakle bilo, iz Veljeg Dubokog ili Kolašina, iz Valjeva, Ruskog Jerusalima, taman vala i sa Kavkaza ili iz Pjatigorska.
Nije, dakle, Matija Bećković nikad pisao poeziju nego je poeziju dozivao da mu se vrati. A svaki dječak zna zašto se propinje na prste. Ne da bude visočiji nego glasniji.
Milorad Durutović
Izvor: Fejsbuk
