Dok čitamo o hiljaditom napadu na Srbe na Kosovu istakao bih ono što je meni zapalo za oko i što treba da imamo na umu:
Ne postoji nijedna politička opcija u Srbiji koja bi na svoju ruku uvela vojsku ili policiju Republike Srbije na Kosovo. Ni u redovima vlasti, ni u redovima opozicije. Ne u ovom trenutku. Ravnoteža sila se mijenja, izgrađeni sistem međunarodnih odnosa već oko deceniju ne odgovara pravom odnosu snaga na međunarodnoj sceni i nove mogućnosti se mogu pojaviti. U trenutku kada Srbija bude imala mogućnost da djeluje sa pozicije sile, nadam se da će iskoristiti rusku strategiju u Čečeniji i koristiti vojnu moć samo onoliko koliko je potrebno da se pacifikuju najradikalniji elementi, a da će sa umjerenim predstavnicima Albanaca pregovornim procesom izgraditi novi suživot.
Prethodna konstatacija nije ni ohrabrujuća ni obeshrabrujuća, to je prosto racionalno. Nijedna država ne ulazi u rat bez mreže savezništava, bez jasnog cilja i izlazne strategije. Srbija nema saveznike, ona je vojno neutralna i nijedna velika sila se nije obavezala da će joj priteći u pomoć, ni u defanzivnom, ni u ofanzivnom ratu. Rusija i Srbija nisu u savezništvu (Srbija nije dio Šangajske organizacije za saradnju, Srbija nije dio Evroazijske ekonomske unije). Ukoliko bi Srbija vojno reagovala na Kosovu ili bilo gdje van sopstvenih granica, ona ne bi imala podršku Rusije, Kine, Nesvrstanih itd. Srbija i Rusija su partnerske države koje sarađuju na obostranu ekonomsku korist. Srbija i Rusija imaju bliske kulturne i istorijske veze. Ništa od toga ne smije se mešati sa vojnim savezništvom.
Režim u Beogradu počeo je još ranije da zvecka oružjem u propagandne svrhe i time pružio lažnu nadu onim građanima Srbije koji nisu sasvim racionalni i koji nisu u stanju da ocijene državne potencijale i stanje u sferi međunarodnih odnosa. Svako ko u ovom trenutku na društvenim mrežama obećava vojnu akciju ponaša se blago rečeno neodgovorno, ali to jeste u skladu sa politikom ovog režima koji neprestano izlazi sa oprečnim izjavama.
Ovako opasna i kontradiktorna propaganda nikada nije viđena na našim prostorima, uključujući i anarhične 90-e godine. Lijevodesni zapadnoistočni, jugoslovenskosrpski diskurs bukvalno izluđuje građane i u potpunosti ih dezorijentiše. Planski se stvara atmosfera haosa i iracionalnosti, jer se u njoj svi porazi mogu najlakše sakriti ili tendenciozno protumačiti. Opisana atmosfera budi zebnju na duge staze jer pruža pogrešne vrijednosne orijentire i priprema srpsku naciju za iracionalno djelovanje u budućnosti.
Konkretno, nije uopšte bitno da li vlasti u Prištini zaista sprovode operaciju protiv krijumčara ili demonstriraju silu. U društvu sa visokim stepenom etničke distance, sa etničkim sukobom koji nikada nije iznijet iz polja fizičkog nasilja, svaka albanska policijska akcija u većinski srpskoj sredini biće percipirana kao akt agresije. Ukoliko je cilj borba protiv kriminala onda treba da se koriste srpski policajci, akcija treba da se snima iz vazduha kako bi bilo jasno da je policijska akcija profesionalna, stepen primene sile mora da bude minimalan, duge cijevi ne mogu da budu korišćene. Ništa od ovoga albanska strana nije ispoštovala i učinila je sve da izazove povratnu reakciju srpske zajednice.
Bez obzira na motivaciju prištinskih vlasti, reakcija srpskih žitelja na terenu je razumljiva i neizbježna (pa i romantičarski hrabra). U jednoj maloj sredini, pod pritiskom višedecenijskog etnički motivisanog nasilja, žitelji će reagovati u cilju zaštite sopstvene zajednice, najbližih i lične svojine. To je sasvim legitiman pogled na situaciju i niko ne može reći da je objektivnije ovaj konflikt posmatrati kao sudar policije i švercera. Čak i kada bi to moglo da se dokaže bez sumnje (što nije moguće jer je problematika višeslojna), prištinske vlasti su nepravilno izvele akciju i isprovocirale etničke sukobe.
Lokalni izbori na Kosovu su za četiri dana (17. oktobra). Predsjednik Srbije je već pozvao kosmetske Srbe da na njima učestvuju „u što većem broju“. Vučić je ovo objasnio argumentom da Srbi „treba da budu institucionalno zastupljeni“ u okviru političkog sistema Republike Kosova*. Direktor Kancelarije za KiM, Petar Petković, je juče istupio sa sličnim argumentom: „Neophodno je da u lokalnim institucijama samouprave imamo ljude koji čuvaju srpsko jedinstvo i koji se bore za srpske interese. Podržite kandidate Srpske liste, jer jedino Srpska lista kao projekat od nacionalnog značaja ima podršku predsjednika Aleksandra Vučića, Beograda i države Srbije“.
Srpska lista takođe učestvuje u vladi Republike Kosova*, a prethodno se neuspješno žalila Ustavnom sudu Republike Kosova* tražeći da joj u vladi pripadnu dva ministarska mjesta, umjesto jedno koje im je Aljbin Kurti dodijelio. Ovo je jedina realnost što se poteza države Srbije tiče, odabrana je strategija uticaja na proces iz kosovskog* sistema. Od te se strategije ne može odustati bez ugrožavanja odnosa sa zapadnim centrima, od kojih Srbija ekonomski i politički zavisi.
Aleksandar Đokić
