Nije pitanje da li će EU primiti u članstvo preostale republike bivše Jugoslavije i Albaniju, nego da li će i kada države regiona biti spremne za članstvo u EU, kao i da li će i kada birači i vodeće političke stranke u zapadnoevropskim i skandinavskim članicama Unije biti spremni da upale zeleno svetlo za proširenje. Srbija i njeni susedi mogu da uđu u EU i bez ispunjenih traženih parametara, ali ni u jednom scenariju ne mogu da postanu članice privilegovanog kluba bez podrške ili barem neutralnog stava javnog mnjenja u vodećim evropskim državama.
Drugim rečima, cela priča oko proširenja na Zapadni Balkan je postavljena naopako: umesto da se radi na jačanju podrške i oživljavanju političke volje da se proširenje EU zaokruži ulaskom Srbije i njenih suseda, insistira se na pooštravanju uslova i podizanju parametara u pregovaračkom procesu. Njihov cilj nije da zemlje Zapadnog Balkana dostignu traženi nivo za ulazak u EU, nego da se opravda kratkovidost aktuelnih političkih lidera u EU koji nisu u stanju da svojim biračima objasne značaj i benefite kompletiranje procesa proširenja.
Pojednostavljeno: kada je deset istočnoevropskih država pregovaralo da uđe u EU na prelazu između 20. u 21. vek, proces je služio da one postanu što pre članice Unije; danas je itinerer ka u EU napravljen tako da se nikada ili u najbolju ruku što kasnije stigne do EU. Naravno, to ne amnestira zapadnobalkanske zemlje od njihove odgovornosti. Krivica je obostrana, razlika je samo u tome što sa evropske strane imamo predumišljaj i miopiju, a sa balkanske nesposobnost i uskogrudost.
Put ka ulasku u EU je dvosmeran: s jedne strane zemlje kandidati treba da rade na ispunjavanju postavljenih uslova a sa druge je potrebno da rade mnogo na promeni stava javnog mnjenja u EU prema proširenju na Zapadni Balkan. To se posebno odnosi na Francusku, Nemačku, Holandiju, Dansku, Švedsku i Finsku.
Politički kontekst
Pod uticajem brojnih nevladinih organizacija koje se bave evropskim integracijama zapadnobalkanskih zemalja stvorena je pogrešna percepcija da je proces isključivo ili dominantno tehničke prirode, zanemarujući u potpunosti politički aspekt priče. U zapadnobalkanskoj javnosti vlada uvreženo mišljenje da je Evropske komisija strana u pregovaračkim pregovorima sa Srbijom a ona je samo posrednik, štaviše neka vrsta advokata Beograda i drugih balkanskih prestonica u odnosu vis-à-vis sa državama članicama EU.
Potrošena je čitava decenija na kreiranju raznoraznih papira, predloga, agendi, strategija od kojih su samo pojedinci napravili karijere, zaradili pozamašne svote novca, provodili se po atraktivnim destinacijama i hotelima gde su održavani sastanci, seminari, konvencije, sa kojih je retko kada objavljena vest u zapadnoevropskim mejnstrim medijima a kamoli ozbiljnija priča ili analiza. O proširenju EU se već godinama u relevantnim krugovima i medijima ne vodi bilo kakva debata. S vremena na vreme ispliva na površinu nešto, ali samo u kontekstu relacija sa Rusijom, Kinom i Turskom koje su pustile korene u jugoistočnoj Evropi.
Odgovornost snosi Evropska unija i njene članice koje preferiraju da finansiraju organizacije i skupove koji su ili autoreferencijalni ili upereni ka publici u zemljama Zapadnog Balkana. Na taj način oni smiruju vlastitu savest i kreiraju alibi da su, eto, nešto radili, a istovremeno paze da ne iritiraju lokalne vlasti u državama Unije, među kojima ima i onih koje su postale alergične na bilo kakvu priču o proširenju. Budući da je menjanje stava javnog mnjenja u EU rudarski i težak posao, niko ne želi da to radi, svi bi da prave planove koje bez političke volje niko ne može da realizuje. A političke volje neće biti dok je podrška proširenju EU ispod 30 a često i 20 odsto u dobrom delu zapadnoevropskih i skandinavskih država.
Odgovornost Beograda
Nisu bez krivice ni zapadnobalkanske zemlje. Propustile su voz proširenja koji je jurio na prelazu između dva milenijuma. Sve su bile zaglavljene u svojim tranzicionim i drugim problemima. Srbija sa Haškim tribunalom, Crna Gora i Albanija sa organizovanim kriminalom i korupcijom, Skoplje sa Atinom u sukobu oko imena, Bosna i Hercegovina u stalnoj trojnoj zavadi predstavnika tri konstitutivna naroda.
Ipak najveća odgovornost leži na Beogradu. Srbija je imala potencijal i kapacitete da uhvati priključak sa Hrvatskom i da za sobom povuče čitav region. Početak pregovora oko statusa Kosova je kreirao klimu da se Srbija stavi na brzi kolosek za članstvo u EU, kao kompenzaciju za odlazak Kosova. Ideja je bila da se Hrvatska malo uspori a Srbija ubrza. Diplomate iz najuticajnih članica EU u više navrata su pokušavali da projektuju put Srbije u EU do 2014. Godine, budući da se tada verovalo da bi članstvo Srbije u Uniji bilo deo rešenja za konačni status Kosova, a ne prepreka kao što je sada postalo.
Sa naknadnom pameću možemo da kažemo da je proširenje EU na Zapadni Balkan kolateralna šteta propalih referenduma 2005. u Francuskoj i Holandiji o Ustavu EU potpisanom godinu dana ranije na Kampidolju u Rimu. To se posebno odnosi na Holanđane koji su u roku od dve godine, od vatrenih zagovornika proširenja EU prešli put do njegovih najvećih protivnika.
Vlade u Hagu, sledeći raspoloženje svojih birača, koristile su svaki izgovor, opravdani ili neopravdani, da zaustave put Srbije jer su znali da se sa stopiranjem Beograda začepljuje ceo region. Srbija je sa nedovoljnom i nepotpunom saradnjom sa Haškim tribunalom omogućila Holandiji da maskira svoju politiku protiv proširenja principijelnim stavom EU oko uslova pune saradnje sa Haškim tribunalom. Kasnije su Holandiju, prećutno pa sve otvorenije, podržavali Nemačka i skandinavske države, pogotovo posle proglašenja nezavisnosti Kosova.
Pet ključnih godina
Jednostrani potez Prištine pod sponzorstvom Sjedinjenih Američkih Država i Velike Britanije koje su dovele EU pred svršen čin, koinicidirao je sa krajnje negativnim iskustovom ulaska Rumunije i Bugarske u EU. Članstvo Srbije u EU kao način da se definitivno reši pitanja statusa Kosova više nije bilo upotrebljivo, i u Berlinu je sazrelo uverenje da proširenje EU, sa izuzetkom Hrvatske, treba staviti na sporedni kolosek na duže vreme. Atina shvata da može bez posledica da blokira Skoplje i da insistira na promeni imena nekadašnje najjužnije jugoslovenske republike, čak i u okrilju NATO.
Paralelno, u Francuskoj muslimansko pitanje postaje sve otvorenije. Ekstremna desnica raste na talasu islamofobije. Tadašnji predsednik Francuske Nikola Sarkozi, tek ustoličen u Jelisejskoj palati, u cilju suzbijanja napredovanja Nacionalnog fronta Le Penovih koji mašu baukom Turske koja je počela pregovore o članstvu u EU, potpisuje zakon po kojem francuski predsednik može da raspiše referendum o prijemu u EU svake nove članice. Uzalud su Sarkozi i tadašnji šef diplomatije Bernar Kušner uveravali balkanske lidere da se to odnosi samo na Ankaru a ne na njih, u Petoj republici je takođe raspoloženje prema proširenju sišlo na najniži nivo i od tada se ništa nije promenilo.
Holanđani i Nemci uvode nova pravila za unutrašnju upotrebu. Hag i Berlin usvajaju pravila po kojima svako pitanje vezano za proširenje, pa i ono najsitnije, mora da dobije zeleno svetlo parlamenta ili nadležnog odbora u Binenhofu ili Bundestagu. Štaviše, Holanđani uvode obavezu savetodavnog referenduma o ulasku u EU novih članica.
Praktično sve prethodno rečeno se dogodilo u krugu od pet godina, od 2005. do 2010. Sve što je kasnije došlo, odnosno nije došlo u vezi sa proširenjem EU na Zapadni Balkan, posledica je tog crnog petogodišnjeg perioda.
Francuska ponuda
U međuvremenu su u državama EU izronile stranke i političke snage koje su protiv daljeg produbljivanja integracija postojećih članica, štaviše želeli bi da vrate EU na ono što je bila pre 30 godina – veliko zajedničko tržište i gotovo ništa više od toga. Suverenisti su osvojili vlast u gotovo svim istočnoevropskim zemljama a Velika Britanija, veliki sponzor proširenja, napustila je EU, dok su u Italiji na vlast došli populisti iz Pokreta pet zvezda i suverenisti Lige Matea Salvinija, koji su kompromitovali poslednjeg velikog zagovornika proširenja EU.
U takvoj atmosferi, Bugarska, kao predsedavajući EU u prvoj polovini 2018. godine, organizuje samit o Zapadnom Balkanu. Ambiciozni francuski predsednik Emanuel Makron je iskoristio diletantizam i površnost bugarskog premijera Bojka Borisova i umesto lansiranja evropskih integracija zapadnobalkanskih država, dobili smo novi komplikovaniji i uz to reverzibilni proces pregovaranja.
Makron je iskoristio priliku i da stavi u ugao istočnoevropske zemlje koje se na rečima zalažu za proširenje EU na Zapadni Balkan. Ponuda francuskog predsednika se može sažeti u jednoj rečenici: ako želite Srbiju i druge zemlje Zapadnog Balkana u EU, onda morate da pristanete na dublje EU integracije, da u institucijama EU prihvatite odlučivanje kvalifikovanom većinom a ne konsenzusom i ukidanje pravila da svaka zemlja ima jednog komesara u Evropskoj komisiji. Šanse da lideri Višegradske grupe i drugih istočnoevrospkih džava prihvate Makronovu ponudu moguće su samo u teoriji – u praksi su nepostojeće.
Prednje i zadnje geopolitičko dvorište
Garantovana evropska perspektiva državama Zapadnog Balkana je krajnje maglovit pojam. Zato je i postao omiljena floskula, jer EU ne obavezuje ni na šta, može da znači sve a i ništa, zvuči dobro i daje ideju da se zemlje regiona ipak različito tretiraju od bivših sovjetskih republika na istoku Starog kontinenta.
EU može sebi da dozvoli takvu politiku jer je ceo region u članstvu u NATO ili ima trupe Severnoatlantske alijanse na svojoj teritoriji, osim Srbije. Dakle, sa bezbednosno-sigurnosne i geopolitičke tačke gledišta, Zapadni Balkan je u čvrstom zagrljaju. Ulaskom Crne Gore i Severne Makedonije u NATO, Severnoatlantska alijansa je ostvarila geostrateški cilj jer kontroliše kompletnu severnu obalu Mediteranskog mora.
Ekonomski gledano, Rusija i Turska nemaju ekonomski a ni druge potencijale da bi mogle da se nametnu kao alternative. Jedino što mogu jeste da pokušavaju da destabilizuju u određenoj meri prostor bivše Jugoslavije i Albanije, ali i to u meri koliko im EU i SAD dozvole u njihovoj rasejanosti drugim pitanjima. Takođe, zaoštravanje odnosa SAD i Kine koje će biti sve izraženije u sledećem periodu imaće za direktnu posledicu smanjivanje uticaja Pekinga u regionu.
Zapadni Balkan nema nijednu kredbilinu alternativu za EU. Čak i ako ne bude postao punopravni deo Unije on ostaje unutrašnje dvorište EU sa serijom potpisanih sporazuma koji ga pupčanom vrpcom drže za EU, uključujući i veoma brojnu dijasporu koja živi u državama članicama EU. Koliko god menjali istoriju ne možemo da promenimo geografiju, rekao bi nekadašnji šef italijanske diplomatije Đani De Mikelis, poslednji političar koji je pokušao da spasi Jugoslaviju stavljajući na sto perspektivu članstva u tadašnjoj Evropskoj ekonomskoj zajednici.
Franko Belmonte
Izvor: RTS