Biti neposlušan, a uživati milost vlasti koja drži poluge moći u svoji rukama kontradikcija je svoje vrste.
Intelektualac ne podržava vlast jer se njegova duhovna pozicija nalazi nasuprot materijalnog sveta. Njega/nju zanima opšte dobro, a ne privatni interes i privilegije. Intelektualac ne podržava vlast jer vlast manipuliše ljudima i guši njihove slobode. Intelektualac nije manipulant. „Intelektualci” koji podržavaju vlast gube pravo da se nazivaju intelektualcima budući da pristaju na saučestvovanje u varanju. Intelektualac – varalica je contradictio in adjecto budući da varka nema veze s istinom pa tako ni podržavalac vlasti ne može biti intelektualac u pravom smislu te reči. Svako ko sebe smatra intelektualcem, bilo da je reč o političkom filozofu, glumcu, reditelju, piscu, rok zvezdi, dirigentu, primarijusu ili akademiku, a svojeručnim potpisom javno podržava vlast opterećenu aferama i malverzacijama koja manipuliše ljudima ne poštujući Ustav koji bi trebalo da štiti, ne samo da gubi status intelektualca već gubi i status mislećeg čoveka.
On/ona postaje objekt povinovanja koji vlastima predaje u ruke svoje delo, svoja postignuća, svoju ličnost… u zamenu za novac i materijalnu sigurnost, rukovodeću funkciju, radno mesto, finansiranje projekta… Postoje doduše i individue koje iz pukog neznanja, lakovernosti i idolopoklonstva podržavaju vlast, a smatraju sebe mislećim subjektima. Takve individue ne zavređuju čak ni kvaziintelektualni status s obzirom na to da ne razumeju ni kako funkcioniše sistem koji počiva na vladavini prava, a kamoli na koji ga način vlast kojoj pružaju podršku obesmišljava. Vratimo se stoga individuama od intelekta koji znaju za nepočinstva vlasti, ali iz lične koristi odobravaju njene disfunkcionalne ispade.
Takvi trajno gube ključna svojstva intelektualca – duhovnu slobodu i sposobnost kritičkog mišljenja pa od „slobodnolebdećih” (Manhajm) subjekata postaju servilni objekti narcisoidnog vlastodršca. Objekte od intelekta koji boluju od utilitarizma ne tangira to što ih vlastodržac drži u šaci, na kratkom povocu, budući da se oni – dragocene žrtve dobročiniteljskog vlastodršca, samoubeđuju da su slobodne i nezavisne misleće jedinke. Jedinke možda, ali šta ćemo s nezavisnošću duha koji ne poseduju?
Robovi plate
Vlast treba koristoljubive objekte od intelekta kako bi preko njihove javne prepoznatljivosti obezbedila intelektualni legitimitet svojim nepočinstvima. S druge strane, objektima od intelekta potrebna je vlast koja će im rešiti životna pitanja i zadovoljiti im ego. Njima nedostaju društvena priznanja, nagrade, rukovodeće pozicije, a budući da smatraju kako društvo nije u dovoljnoj meri prepoznalo njihovu intelektualnu veličinu, za razliku od vlasti koja je tu veličinu prepoznala, dobijaju neodoljiv poriv da joj se duhovno podaju zarad materijalne i simboličke koristi. Iz ove nesrećne trgovine rađa se specifičan sloj pseudointelektualaca koje je sociolog Rajt Mils svojevremeno nazvao intelektualnim najamnim radnicima i robovima plate. Dodao bih da su u našem slučaju u pitanju i robovi vlasti koji su prinuđeni da joj potpisom podrške uzvrate na dobročinstvu koje im pruža. A kad ih nepotkupljiva kritička javnost prozove, robovi vlasti se na trenutak otrezne, bude ih sramota u jednom zanemarljivo kratkom momentu samospoznaje da bi ubrzo nakon toga odmahnuli glavom i nastavili da se samoobmanjuju kako su zapravo ispravno postupili podržavajući vlast koja je nesumnjivo dobra čim je „neprijatelji države” „mrze” i kritikuju.
Sumnjati i biti neposlušan
Usredsređenost na jedno, da parafraziramo Berđajeva, ukazuje na udeo laži i fantazmagoričnosti iza čijeg produkovanja stoje pojedinci zatvoreni u svoje male fiktivne svetove. Oni među njima koji se smatraju intelektualcima, a istovremeno podržavaju vlast, trajno gube temeljnu društvenu funkciju i profesionalnu dužnost intelektualca – da sumnja i bude neposlušan. Biti neposlušan, a uživati milost vlasti koja drži poluge moći u svoji rukama kontradikcija je svoje vrste. Pa ipak, oni koji se odriču prava na sumnju i neposlušnost ubeđuju sebe i druge da su misleći subjekti. Oni, međutim, ne shvataju kako promišljanje sveta kroz lojalnost vlastima, kako bi to rekao Đuro Šušnjić u Otporu kritičkom mišljenju, jedino može značiti sticanje prijatnog osećanja da ste u pravu, a da ste do toga došli bez potrebe da o stvarima razmišljate. Zato istinski intelektualac ne ustupa svoje misli i svoj integritet vlastima u zamenu za zadovoljenje ličnih potreba budući da istinski intelektualac beskompromisno teži večnoj istini, a ne prolaznom koristoljublju. Nekada su takve ličnosti slobode s velikim L spaljivali na lomači, bacali ih u kazamate, vešali, mučili, streljali…
Intelektualac je kritička savest društva, kako je svojevremeno pisao Franc Nojman, pa zbog toga u određenom smislu i mora biti ostrakiran, budući da je savest nezgodna naročito u politici. Jedinke od intelekta koje tapšu po ramenu vlast osobe su bez savesti i nisu niti mogu biti ishodišta otpora sistemu koji okiva ljudsku svest. Umesto toga one postaju „intelektualni” stubovi nosači opresivnog sistema, epicentri potčinjavanja i povinovanja, zatirači razlike između iluzije i stvarnosti.
A to je upravo ono što treba sistemu koji se trudi da porekne stvarnost koju ljudi jasno uočavaju – da isključivu korist od progresa imaju poslovni krugovi i njihovi politički opslužitelji, a ne radni ljudi, da se napredak ne ostvaruje demokratskim sredstvima, već ognjem i mačem, da države u većini slučajeva nisu samostalne već da se nalaze u kolonijalnom položaju, da je demokratija etiketa iza koje se kriju korporativni interesi imperijalnih sila…
Izdavši sva moralna načela koja čine egzistenciju intelektualca, tapšači vlasti po ramenu napustili su sokratovsku poziciju mislećeg čoveka i podržali držače poluga moći iz koristoljublja i „svete” obaveze da ih podrže.
Međutim, šta je jedan trenutak prolaznosti u poređenju s večnošću?! Đordano Bruno je dao život zarad istine i zagospodario je večnošću. Snouden je žrtvovao karijeru i lagodan život da bi ljudima obznanio da ih vlast nadzire. Bruno i Snouden nisu tipovi mislećih ljudi koji bi podržali vlast gazeći preko sopstvenih uverenja. Za razliku od njih i mnogih drugih intelektualnih gromada koje su se suprotstavljale (i suprotstavljaju se) represivnim režimima, „intelektualni” podržavaoci vlasti čija uverenja zavise od smera vetra i trenutne tržišne cene neminovno završavaju u dubokoj i mutnoj reci zaborava. Usud je to kojem retko ko može umaći.
Boris Jašović
Izvor: Politika Magazin
