Crnjanski o seobama
Crnjanski ne poriče značaj elementa hronike u svom romanu. Kaže: „O seobi, o zbivanjima u Krajini i Oseku, kad su hapšeni (arestirani) oficiri koji su tražili pasport za Rusiju, bio je hapšen (arestiran) i kapetan Piščević. On je docnije, kad je postao đeneral Katarine II u Rusiji — opisao šta je sve bilo u Sremu i kako je bilo. Otuda o tome sad i mi znamo“ Pa onda navodi i pisma savremenika koji pišu iz Rusije, iz Nove Servije (Seobe, II, 416-417). Roman, dakle, sadrži hroniku (hroniku o seobi), ali je, naravno, i i prevazilazi, kao što ideja (ili misterija) prevazilazi pojam. Naime, to ipak nije hronika, nego roman.
Kakvo je to zbivanje u kojem „nema smrti“? Zbivanje čiji kontinuitet ne može biti ugrožen smrću? To zbivanje je istorija: život zajednice koja održava svoj kontinuitet kroz generacije, što ih, jednu za drugom, odnosi smrt. Naravno, istorija kako je čovek doživljava samo poetski (tragedjski, epski), jer ovde je reč o istoriji kako se ona javlja i održava u svetom predanju, ili u poetskom predanju. Ali u toj istoriji u kojoj „nema smrti“ — javljaju se i seobe. A one su u istoriji Srba fenomen značajniji od svih ratova, pa i ratova za slobodu. A tu „nema smrti“ ne zato što je istorija kontinuitet, nego zato što su seobe ta smrt: smrt odseljenog dela zajednice! Njen nestanak.
Poruka kojom Crnjanski završava roman nije dešifrovana; ona je iskazana kao pitanje: „neshvatiljvo je to ljudskom umu…“. Šta je tu neshvatljivo? Pa, to što su nestali! „Nema smrti“ — ali oni su nestali bez traga. Znači: nisu imali ni snagu istorije, ni svojstvo subjekta istorije. Zato su završne reči romana Seobe (III, 483) širfa koja zvuči kao izazov da tajnu istorije ne tražimo u metafizici, nego u poeziji (epu-tragediji-romanu-liturgiji). Jer, istorija je tamo gde je čoveku data pobeda nad smrću, gde su pobeđeni svet i svetovnost.
Vi odlazite u svet i time se izlažete opasnosti da promenite svoj identitet. Tom promenom kidate kontinuitet i izlazite iz istorije. Jer, istorija nije u svetu. Ona nije svetski planetarni fenomen, nego nacionalni. Istorija nije svetska, nego nacionalna. Ako u svetu ipak ulazite u neku drugu, „svetsku“ istoriju, onda u istoriju druge nacije: recimo, ruske i postajete Rusi! jer, nema svetske istorije u kojoj biste ostali izlazeći iz zavičaja jedne nacije i zavičaj druge. Nestalo je čak i takvih ličnosti kao što su Isakoviči, na čiju snagu se poziva i oslanja roman i mogućnost romanesknog (maštovnog) oživljavanja tog prohujalog vremena, te prošlosti koje nema. Ako seobe menjaju identitet, onda je ta promena identiteta izlazak iz srpske istorije. A to je isto što i smrt, nestank Srba.
Danas opet živivmo u doba seoba, te završne reči (pomenuta šifra) u romanu Crnjanskog zvuče proročki, kao neka svest o Zlu, svest bez koje nema ni istorije.
Hronološki okvir „Seoba“
Hronološki okvir Seoba ukazuje na ratove. Prva knjiga prenosi nas u zbivanja rata koji austrijska kuća Habzburga vodi g. 1744-1745 u Nemačkoj i na Rajni protiv Francuza. Zbivanje se završava 1745, povratkom Vuka Isakoviča iz tog rata kući. Druga knjiga Seoba je vreme Pavla Isakoviča, kapetana krajiške vojske. To je zbivanje od 1752-54, od pripreme za seobu do konačnog odseljenja i dolaska u Rusiju, a epilog romana nagoveštava kasnije decenije, sve do Sedmogodišnjeg rata, evorpskog rata koji je od 1756-63. g. vođen između Engleske i Pruske, s jedne strane, i Austrije, Francuske i Rusije, s druge strane. U tom ratu učestovvaće jedno vreme i Rusija (1758-60) i nanaće težak poraz Prusima, te 1760. će Rusi zauzeti čak i Berlin (g. 1760.). Isakovič će po doseljenju u Rusiju učestvovati u tom ratu, a njihvo znanje stečeno u Krajini Austrije — bilo je dragoceno i Rusiji. „Kraj sveg saveza koji je Austrija imala sa Rusijom, od godne 1746, imperije su se, tako, otimale o plaćenike jednog malog i nesretnog naroda, koji više ništa, sem svoje krvi, nije imao da daje“ (III, 357).
Isakoviči su, dakle, likovi oficira „profesionalne vojske“ Novog veka, te nam je hronologija važna da istaknemo kada i na koji način Srbi ulaze u Novi vek.
Posle Bečkog rata (1683-1699), vođenog punih šesnaest godina na tlu Srba, pokret seoba je zahvatio srpski narod u samoj Srbiji (Serviji, Rasciji, Raškoj), kao i u Crnoj Gori. U vreme Bečkog rata na prestolu Rusije je Petar Veliki (1682-1725), pa se pokret seobe, zahvaljujući njemu, usmerava ne samo ka Austriji nego i ka Rusiji. Međutim, zagovornici seobe Srba u Rusiju, iz Srbije i Crne Gore (vladika Vasilije), Rusiju su iskusili kao policiju i strogu kontrlou, a ne kao majku.
Tu roman Crnjanskog izražava isto razočaranje, gorčinu i očaj kao i maldi Njegoš, kad — u poemama Glas Kamenštaka i Svobodijada — niže jednu za drugom istorijske epizode u kojima Rusija poziva Srbe kao svoje vojnike u rat protiv Turaka, a onda sklapa separatni mir, prepuštajući Srbe na milost i nemilost Turcima. Tako istoriju kao realnost zajednice doživljavaju na isti način Crnjanski i mladi Njegoš.
Crnogorci su mletačka (venecijanska) krajina, a Venecija nema gde da ih naseli, dok su Rascijani pozvani da nasele bogate ravnice Panonije, u austrijskoj krajini. Doselivši se u vreme Bečkog rata, oni su tu zatekli Rascijane koji su tu bili od ranije: od vremena sremskih despota, iz XV i XVI veka, pa slave te despote kao junake i vladare svojih predaka. I Pavle Isakovič traži svoje junačke uzore među sremskim despotima, krajišnicima Ugarske!
Od Bečkog rata do Sedmogodišnjeg rata (1756-1763) zbivanja u romanu Seobe mogla bi da se prikažu i kao hronika porordice (ili bratstva) Isakoviča: triju generacija te porodice (pa se jasno vidi kako ta istorijska zbivanja zadiru u sam porodični krug i u zavičaj Isakoviča, Mačvu i Pocerje). Prva je generacija Lazarova, druga Vuka i Aranđela (Seobe), treća Pavla Isakoviča i njegovih bratanaca i snaja (Druga knjiga Seobe). Život prve generacije, kao i pokojne žene Pavlove, Katarine-Katinke, opisan je u retrospektvi, kao sećanje koje oživljava Pavle. Iz Crne Bare pod Cerom (odakle će biti i hajduk Stanko Janka Veselinovića), Lazar je trgovao s Austrijom, posebno u vreme kad je, posle Austro-turskog rata i Požarevačkog mira (1718), Austrija ovladala Šumadijom i Pomoravljem, Servijom, pa tako i zavičajem Isakoviča: od 1718-1739 (tačno dva veka pre Kraljevine Jugoslavije, 1918-1939). Krajišnici su uvek i svuda — i u karolinškoj Evropi, i u Vizantiji i Rusiji — bili trgovci: „marka“ je granična krajina (vojna krajina), gde žive seljaci kao slobodni posednici (i konjanici), vlasnici stada i krda. Zato su oni krajišnici-markanti (frc. trgovac = marchand, marka = marche; tržište = marche). Lazar je upućivao sinove u trgovinu. Ali, uspeo je da uputi samo Aranđela, pa je on i živoe samo u trgovini, kao u najvišoj realnosti i vrednosti Krajine (marke): bila je to „slobodna carinska zona!“ Ali, za Vuka je Krajina bila i nešto drugo: baza za rat protiv Turske. Kao vojnik-krajišnik austrijske vojne sile, Vuk se zanosio snovima da osveti Kosovo i da, umesto trgovine, traži „Nebesko Carstvo“, kakvo je on, u vojsci, mogao da shvati (pogrešno).
Nada Srba da će Kosovo i Srbiju oslobditi Austrija izjalovila se kad je Austrija (pod pritiskom Vatikana i lokalnih ugarskih i hrvatskih feudalaca) preduzele mere da ukine slobode i privilegije Krajišnika. Prvo je bila nada u Austriju, pa u Rusiju, pa, u našem veku, u Francusku i Englesku (Zapad), pa u SAD — Ameriku… prava duhovna seoba, lutanje srpske duše po svetu i tražnje oslonca.
Posle pobune i bekstva iz austrijskog vojnog zatovra u Temišvaru (Banatska krajina), Pavle Isakovič ilegalno stiže u Beč i, čekajući da bude primljen u ambasadi Rusije, skriven u malom bečkom hotelu, ne znajući da li će, što je verovatnije, završtiti kao austrijski vojni begunac na vešalima, Pavle prebira po svojim uspomenama i tako, u sećanju i mašti, ponovo preživljava svoje detinjstvo, pretke, rodni dom i zavičaj, onako kako život i uspomene ceni samo onaj ko je u neposrednoj smrtnoj opasnosti. U toj retrospektivi, Crnjanski govori jezikom naroda Srbije: sočnim, živim, čistim i pravilnim jezikom Vuka Karadžića, ili prote Mateje Nenadovića. Tu nema tragova onog otmenog, baroknog, gospodskog crkveno-slovenskog (slavjano-serbskog) jezika kojim je pisan romana Seobe, a kojim u to vreme (u XVIII veku) govore srpska gospoda u austrijskoj (i mletačkoj) krajini, kojim govori i Vuk Isakovič, major, iz visokog staleža srpske krajiške gospode (pa i Njegoš u poemi Luča Mikrokozma); Pavle Isakovič, u svom sećanju na Mačvu i Crnu Baru govori jezkom kojim je pisan i Gorski vijenac. Tako je istorijska svest dvaju velikana srpske književnosti premostila dubok jaz kojim je, u sudbonosno vreme srpske istorije, bio izazvan „rat za srpski književni jezik“. Velikim pokretom Vukove reforme zapravo je sačuvan identitet nacije, dakle, izbegnut je raskol koji jedan narod deli na dva tabora, pa onda i na dva naroda. Ta istorijska svest Crnjanskog, kao i Njegoša, koja se ogleda i u samom jeziku, nije fenomen filosofije ili razuma, nego poezije u njenom višem zvanju, koje nije lirsko, nego tragedijsko i liturgijsko, ili, kko to kaže Njegoš (Luča mikrokozma, 177. i d.): „Zvanije je svešteno poete / Glas je njegov neba vlijanije“. A da bi se narod kao celina preveo preko ponora, potrebna je duhovna sila, koju je Njegoš opevao u Luči mikrokozma kao silu zaveta koji čini samu supstanciju nacije. A to je sila poezije u tom njenom višem, sveštenom značenju; sveštene poete bili su i dva predvodnika srpskih seoba u Austriju, Arsenije Crnojević i Arsenije Jovanović Šakabenta: Miodrag Pavlović uvrstio je njihove molitve u bisere srpske poezije.
Seobama Srbi stupaju u Novi vek
Za Srbe Novi Vek nastaje sa Velikom seobom (1689-1690). Zato su seobe tako značajne. Crnjanski zato seobe doživljava kao duboki potres u samoj istorijskoj sveti, i samosvesti srpskog naroda: potres značajniji od svakog rata ili ustanka, potres kojim je doveden u pitanje naš identitet, pa, prema tome, i opstanak. Jer, kada bi naša supstancija bila samo slovenska, kada bi bila samo pravoslavna (a ne zavetna, posebno srpska), naši sunarodnici koji su pošli u Rusiju ne bi nestali bez traga kako su nestali, zajedno sa „Novom Srbijom“.
Rat ili ustanak su značajni za jedan narod ako je njima sprečena seoba, „etničko čišćenje“ nekog tla, kao što je napr. Balkanski rat 1913. g. onemogućio Turke u nameri da Makedoniju, Kosovo i deo južne Srbije „očiste“ od Srba i pravoslavnih. (Turci su začetnici „etničkog čišćenja“ u HH veku: „očistili“ su Srbe na Balkanu, pa Jermene, pa Grke iz Male Azije i Carigrada… i tako sve do Kpra i Kurda; taj od Turaka prihvaćen cilj prenet je, onda, preko muslima,a i u nacionalne ciljeve Šiptara i Hrvata. Evropa to njima, kao i Turcima, dopušta).
Kao što je Srednji vek (a kraj antičkog Rima) počeo Velikom seobom (germanskih) naroda, koja Germane i uvodi u istoriju, tako je sličan fenomen označio i ulazak Evrope u Novi Vek: otkrićem Amerike (i novih morskih puteva) počinje „okeanska“ orijentacija zapadne Evrope, i napuštanje Mediterana, što znači nove pravce evropskih kretanja, pa i nove vrednosti, a s njima i novu kulturu, koja se — napuštanjem zavičajnog Mediterana — prirodno i logično završava „amerikanizacijom“ Evrope. Napuštajući svoj zavičaj, Mediteran, Evropa, naime, napušta svoj koren i svoju suštinsku orijentaciju; vrhunske vrednosti njene novovekovne kulture više nisu viteške mediteranske, ideal više nije harmonija kojoj bi težili pojedinici i zajednice, nego moć, volja za moć, kao suština i smisao čovekovog života i svake zajedničke društvene akcije. Junaci Zapada više nisu monasi i sveštenici (zatočnici harmonije), nego intelektualci i trgovci spremni na rizik prekookeanske avanture. Sa napuštanjem mediteranskog perioda evropske civlizacije počinje period izlaženja Evrope iz sebe same: ako se misli na njen mediteranski koren, na hrišćanstvo kao Otkrovenje harmonije – Evropa više nije Evropa.
Sve je to rezultiralo i time da Turci poprište krstaških ratova sa Bliskog istoka prenesu na Balkan: uloga Svete zemlje dodeljena je Balkanu, a Nemanja, već krajem HII veka, naziva srpski narod Novim Izrailjem. Okrećući se ka Zapadu, Evropa prepušta Turcima Balkan, poluostrvo koje je upravo zavičaj Evrope i evropske kulture, središte mediteranskog čoveka i epohe.
To su sve seobe, ali ne samo srpske, nego svetske. Zato Crnjanski u Seobama sluti (poetskom slutnjom saznaje) samu suštinu svetske i srpske istorijske drame: kako preživeti seobu, kako se oprostiti od zavičaja a sačuvati svoj identitet? Kako ostati u istoriji (u svojoj istoriji, jer drugačije i nema)? Crnjanski zapaža bitnu vezu između seoba, nacije i smrti („smrti nema“, ali zato ima seoba! one su smrt, jer znače izlazi iz nacionalne istorije!).
Pitanje identiteta (kontinuiteta istorije, nacije, zajednice) postavlja se kao pitanje zavičaja i vernosti zavičaju: zavičaj, običaj i moral (kao običajnost, kao osećanje dužnosti i lične obaveze prema zavičajnoj zajednici) povezani su u prastaru pojmovnu celinu, koja se najčešće ogleda i u istoj etimologiji tih triju termina. Napuštanje zavičaja povezano je sa promenom običaja (običajnosti), morala i same zajednice, što se dešava uprkos naporima ljudi da novom staništu daju isto ime kao u napuštenom zavičaju: „Nova Srbija“ u Rusiji, „Kosovo“ (Dalmatinsko Kosovo u kninskoj krajini), niz naziva koje srpski iseljenici iz Srema, Banata, Bačke daju svojim naseljima u Rusiji; a slično su — da bilakše podneli rastanak sa zavičajem — činili i drugi narodi i iseljenici; tako imao Nju Zeland, Nju Inglednd, Nju Amsterdam, Nju Jork (tj. Novi Jork)…
„Zemaljsko“ i „nebesko“ shvatanje zavičaja
Međutim, kod Srba je reč o nečem sasvim posebnom: ime „Kosovo“ dobija sasvim novo, bitno novo značenje: duhovno značenje. Kosovo je zavičaj, istorijski zavičaj, srpske duhovnosti, tj. srpskog duhovnog identiteta. Od Kosova Srbi, da bi se održali i postojali, traže svoj duhovni identitet. Od Kosova ti više nisi Srbin po rođenju, nego opredeljenju „za Kosovo“, tj. za Carstvo Nebesko kojim je negirano i prevaziđeno tvoje plemensko poreklo, a na Kosovu potvrđeno istorijsko, nacionalno poreklo! Kosovo sve svoje sledbenike čini jednom duhovnom zajednicom. Ta zajednica u Srba je nacija. Tako nacija u Srba nije isto što i nacija u Francuza, Nemaca, engleza… Opredeljenje za Nebesko Carstvo kao jedini autentičan zavičaj jeste Zavet: Kosovski Zavet! Sa tim opredeljenjem, Srbi su se konačno konstituisali ne više plemenski (krv i tlo, Blut und Boden), nego kao duhovna zajednica, koja od tada postoji čak i kad je lišena države (zemaljskog carstva, igubljenog na Kosovu). Ta duhovna zajednica (ili sabor Srba, narod-sabor), zapravo je Srpska Pravoslavna Crkva: ona se tako – kao sveta sabornost naroda – ponaša posle kosovske pogibije, a pogotovu posle obnavljanja Pećke patrijaršije: ona koja bdi nad svetošću Kosova. Kao crkvena zajednica (sabor-crkva-narod), Srbi se postavljaju i osećaju kao izabran narod: Novi Izrailj, Nebeski narod.
Autor Kosovskog zaveta nije epski pesnik, nego Srpska Pravoslavna Crkva. Ona se u svemu drži Svetog Predanja (Biblije i Liturgije). U svemu se oslanja na Jevanđelje (npr. po Jovanu, I, 9-14). Pojam Nebeske Srbije je crkven i potiče još od Svetoga Save kao pojam Crkve koja je sabor-narod. Član tog sabor-naroda može da bude smao čovek „rođen od Boga“, s Neba (Jovan I, 13). To rođenje nastaje Krštenjem, a učvršćuje se i kao zajednica obnavlja Pirčešćem: kao čovekova svest o njegovom duhovnom (nebeskom) poreklu. A svenarodnom ta svest —kao Kosovski zavet, poseban oblik isorijske svesti, svesti srpskog naorda -—postaje, po svemu sudeći, tek posle drugog kosovskog poraza (1689, u Bečkom ratu) i Velike seobe 1689-90. Kao preobražaj svih predstava o Kosovu, Kosovski zavet se tek tada konačno učvršćuje.
Seoba Srba — seoba na Sever i Zapad,
seoba u Novi Vek, napuštanje Zveta
Seobom se Srbi nastanjuju u novom prostoru — panonskom, ugarskom, austrijskom, prostoru rimokatoličke vlasti i evropske metafizike, kojom sebe i zajednicu tumače evropski intelektualci. (Metafizika je ideologija evropskiih intelktualaca). Seleći se na Sever i Zapad, u Boreju i Hiperboreju, oni ne dolaze samo u prostore u kojima vladaju drugačija božanstva (tj. drugačije vrednosti), nego dolazi i u drugačiju epoho istorije civilizacije: u zapadnu epohu, tj. u Novi Vek. A u istoriji Evrope, ta epoha označava konačno odvajanje od mediteranskog zavičaja i mediteranskih vrednosti, pa tako i od Zaveta Svetosavskog i Kosovskog (koji je izrazito i dubinski — mediteranski!). Svet u koji Srbi dolaze seobom njih ne samo da ne razume, nego se ne usuđuje ni da pokuša da ih razume, jer bi to tražilo dopune zaokret od novovekovnih vrednosti natrag ka mediteranskim; značilo bi, dakle, promenu samog smisla života tog sveta. Zato se donjeljeni, od mediteranske, zavičajne sfere odvojeni Srbi u novom staništu osećaju toliko usamljeni, da im preti opasnost nestajanja, izolacije, ili dalje seobe. I Vuk Isakovič, mada major i potencijalno pukovnik, dakle, član viših sutpnjeva hijerarhije, i kapetan Pavle Isakovič likovi su takve usamljenosti: usamljena zvezda u beskraju neba! A to nije usamljenost karaktera, neog epohe i zavičaja koje oni nose u sebi kao svoje određenje.
(odlomak)
Žarko Vidović, SUOČENJE PRAVOSLAVLJA SA EVROPOM, (Istorijska svest u Seobama Miloša Crnjanskog, str. 163-164, 168-171)Svetigora, Cetinje, 1997.
Izvor: srodstvopoizboru
