Promoteri „nove normalnosti“, inoverni „poznavaoci sektanstva“ i „čuvari Ustava“ optuživaće Svetosavlje za totalitarizam. Ukoliko budu imali i vlast možda ćemo morati da još jednom podnesemo žrtvu zbog Svetosavlja
Prema vekovnoj tradiciji i ovog 14/27 januara, 787 godina nakon njegovog blaženog usnuća, proslavili smo spomen Svetog Save, prvog srpskog arhiepiskopa. Najpre liturgijski u hramovima SPC, a potom i u školama te brojnim obrazovnim i kulturnim ustanovama. Na nekim mestima, osobito u dijaspori, u kojima se sustiče mnoštvo našeg naroda, proslave su trajale i nekoliko dana pre ili nakon Savindana. U istorijskom i kulturološkom smislu Sveti Sava predstavlja paradigmu prosvetiteljstva, mirotvorstva i kulturnog napretka što, pored njegovog svetiteljskog lika i ravnoapostolnog dela, predstavlja značajan činilac sabranja o Savindanu svake godine. Najlepša ovogodišnja čestitka za praznik, kako se čini, ispisana je flomasterom na kameri koja je snimala Australian Open 2023.
Svečanoj atmosferi Savindana ove godine bez ostatka mogli su se prepustiti samo oni, koji ne prate domaće i regionalne medije u kojima su se mogli čuti i disonantni tonovi po ovom pitanju. Najpre je direktorka škole „Aleksa Šantić“ u Sečnju odlučila da se praznik obeleži bez prinošenja i rezanja slavskog kolača sa obrazloženjem da je Republika Srbija sekularna država, što je tačno i može se prihvatiti kao argument. Njena veroispovest tj. činjenica da se izjašnjava kao ateist, sa druge strane, irelevantna je u odnosu na karakter dužnosti koju obavlja, što podrazumeva povezivanje brojnih činilaca i subjekata obrazovanja (učenice, nastavnice itd) i njihovo pravo na slobodno opredeljenje.
Budući da se u doznavanju stvarnog zbivanja definitivno ne možemo osloniti na medije, neophodno je „čitanje između redova“. Činjenica da je čin prinošenja i osvećenja slavskog kolača ipak obavljen, po svemu sudeći, predstavlja jedinu izvesnost. „Progon“ koji spominju neki mediji, međutim, nema ni oblika ni dokaza. Može se prihvatiti okolnost da su meštani i roditelji tamošnjih učenika izvršili izvestan pritisak ali pojam „progon“ ima drugačije značenje. Nasuprot tome, združene ne-vladine organizacije za većinu nas – fantomskog identiteta (Vojvođanski kulturni klub „Vasa Stajić“, Savez antifašista Vojvodine, Vojvođanska politikološka asocijacija, Zelena mreža Vojvodine, Centar za interkulturalnu komunikaciju, Građanska akcija Pančevo i Centar za održive zajednice) sročile su saopštenje, koje je dovoljno preneti bez komentara: „Ukoliko ne uspemo da zaštitimo Oliveru Marjanović, onda nećemo uspeti ni da zaustavimo ovu zemlju da nastavi stranputicom – odnosno da u potpunosti postane verski zatucana država-mafija u kojoj neće biti mesta ni za koga ko nije pognuti sluga državnih i crkvenih vlasti“. Očigledno da NVO nisu ni pokušale da zvuče odmereno i kulturnije što njihov proglas dovodi u tesniju vezu sa besedom glavnog imama Medžlisa islamske zajednice u prijedorskom naselju Kozarac Amira efendije Mahića, koji je Svetog Savu ocenio kao „kontroverznu ličnost“, identifikovao kao „činovnika SPC“ uz konstataciju da je „laž da je prosvetitelj“ i dodao: „Šta je s druge strane, iz ugla pravoslavaca iz drugih dijelova svijeta, taj čovjek? To je čovjek na čijem učenju i ideologiji je začeta jedna sekta, koju mi ovde dobro poznajemo. To je srpska pravoslavna sekta.“ Zaslepljenost mržnjom sprečila je imama da se potrudi da bar malo zvuči smisleno ili makar da prikrije neznanje kako u pogledu recepcije kulta Svetog Save u drugim pomesnim pravoslavnim crkvama tako i mesta SPC u njihovom poretku.
Disonanca se u međuvremenu pretvorila u kakofoniju, kojoj su se komentarima pridružili neizbežna Biljana Srbljanović kao i kolumnista portala Peščanik Saša Ilić i to autorskim tekstom pod naslovom „Slobodna škola“. Do „lomače za direktorku“ autor je postepeno dospeo posredstvom re-kreirane pesme pastora Martina Nimolera „Prvo su došli…“. Kreativni postupak po sebi nije protivurečan u smislu „anatomije totalitarizma“ koliko su sporni navodi, kojima se kao povesnim i sukcesivnim dospeva do glavne teme. Za prvu tezu trebalo bi dodatno pojašnjenje kako u domenu identifikacije subjekta (ko?) te konkretizacije reforme (kada?) navedenog predmeta tako i društveno-ekonomskih odnosa: „Prvo su promenili nastavu jezika i književnosti, ali se gotovo niko nije bunio jer su svi mislili da je to logičan put tranzicije iz jednog socijalističkog društva u kapitalističko“ (?) Drugi navod se odnosi na navodnu „reviziju istorije“ uz previd da je proces revidiranja sa ideološkim premisama otpočeo odmah nakon Drugog svetskog rata, čiji pozni eho odzvanja i u Ilićevom tekstu.
S tim u vezi je i sledeći navod: „Zatim je pod geslom demokratije uvedena veronauka, a oni koji su ustali protiv toga prognani su na rubove društva“, koji je, u cilju boljeg razumevanja fenomena totalitarizma potrebno pojasniti i dopuniti. Prvo, veronauka nije „uvedena“ već je vraćena u škole, odakle su je 1948. godine „oslobodioci i prosvetitelji“, nakon razdoblja različitih pritisaka, počev od 1. maja 1946. kada su veroučitelji skinuti sa platnih spiskova, u potpunosti proterali iz svih obrazovnih ustanova. Veronauka je inače uvedena nakon oslobođenja od Turaka tj. u trećoj i četvrtoj deceniji XIX stoleća, prilikom osnivanja gimnazija i drugih škola. Već 2. januara 1840, na predlog rektora Liceja u Kragujevcu Atanasija Nikolića, doneta je odluka Sovjeta Knjaževstva Srbskog da se Sveti Sava obeležava kao školska slava. „Geslo demokratije“ koje autor pominje ogledalo se u pokušaju da se 2001. ispravi istorijska nepravda, osobito u odnosu na Crkvu, koja ne samo da je nakon rata i revolucije bila prognana na rubove društva nego je zaista još uvek bila progonjena a ubistva sveštenstva o strane komunističkih vlasti događala su se i nekoliko godina nakon rata. Tako su npr. paroha petrovačkog i kolunićkog Nikodima Novakovića komunistički aktivisti ubili 21. novembra 1947. na putu kojim se vraćao kući, nakon osvećenja vode u parohiji. Pri tome, njegovom sinu i meštanima nije bilo dozvoljeno da ga sahrane u drvenom sanduku već su bili primorani da ga improvizuju od delova plota. Može se reći da je Srpska pravoslavna crkva upoznala totalitarizam u najizrazitijem obliku u mnogim državama, koje su se, u različitim razdobljima, prostirale na području njene jurisdikcije poput Austro-Ugarske, Bugarske egzarhije, Turske imperije osobito na Kosovu i Metohiji, NDH i SFRJ. Ni uz napor nisam u stanju da se prisetim „na rubove društva proteranih“ protivnika vraćanja veronauke u škole 2001. godine. U tekstu Saše Ilića dalje se spominje problem sa nastavom biologije, koja je navodno promenjena „u skladu sa crkvenim dogmama“, ali se ne spominje da je zapravo u pitanju reakcija na prethodno uvedene promene u skladu sa agendom „nove normalnosti“ u kojoj je biologija bila pravi gubitnik jer se u prožimajućem odnosu pojmova „pol“ i „rod“ zamagljuje svaki prirodni osnov čovekovog postojanja.
Ukoliko se „ućutkanim glasom biologa“ mimikrira solidarnost sa biološkinjom, profesorkom, aktivistkinjom, borkinjom za ljudska prava i kolumnistkinjom Peščanik-a Biljanom Stojković, to je već druga priča. Kako u ovom slučaju zaista nije bilo reči o evoluciji, naredni navod (kao i prethodni) mogao bi se jedino protumačiti kao „pesnička sloboda“ ili žrtvovanje sadržaja željenoj formi: „Naposletku su škole pretvorili u bogomolje i svima je to postalo prihvatljivo jer ako su žitija temelj naše pismenosti, a mi žrtveni narod koji ne prihvata teoriju evolucije već oberučke hrli u prošlost, onda nema razloga da se škola razlikuje od crkve.“ Nije sasvim jasno da li se pod „žitijama“ podrazumeva stara srpska književnost i u kom smislu je upotrebljen pojam „temelj“, tek, povezivanje škole i crkve u današnjoj Srbiji nesuvislo je kao i tvrdnja da država, čija je premijerka Ana Brnabić, podleže „ideologiji Nikolaja Velimirovića“.
Konačno, Sveti Sava je i ove godine proslavljen u hramovima kao i školama, odakle je prethodno tj. 27. januara 1947. proteran, kada je održana i poslednja proslava Savindana u obrazovnim ustanovama. Iz školskih učionica, tada, uklonjene su ikone Svetog Save i reprodukcije Predićeve slike „Sveti Sava blagosilja Srpčad“. Pre nešto više od dvadeset godina proslavljanje prvog srpskog arhiepiskopa i prosvetitelja vraćeno je u škole. No, neka nas to ne zavara: aktivisti i promoteri „nove normalnosti“, inoverni „poznavaoci sektanstva“ i „čuvari Ustava“ permanentno će, kao i do sada – prikrivajući sopstveni – optuživati Svetosavlje za totalitarizam. Ukoliko pored takve argumentacije budu imali i vlast u rukama, kao što je u prošlosti to bio slučaj npr. sa Velikim vezirom osmanlijskog carstva Kodžom Sinan-pašom ili doživotnim predsednikom SFRJ Josipom Brozom, možda ćemo morati da još jednom u istoriji podnesemo žrtvu zbog Svetosavlja. Poput svetog Teodora Vršačkog (živ odran), te patrijarha Jovana Kantula (zadavljen kanapom u Istambulu) – koji su postradali jer su nastupali pod zastavama sa likom Svetog Save; ili pomenutog sveštenomučenika Nikodima. Do tada ili večno: „Uskliknimo s ljubavlju svetitelju Savi“.
Goran M. Janićijević
Izvor: Stanje stvari
