Филозофи и психолози тог времена сматрали су да отац психоанализе неоправдано потцењује човекове идеале, вредности, алтруистичке тежње и свесне жеље, намере и циљеве
Још за Фројдовог живота психоанализа је била жестоко критикована зато што је њена слика о човеку била „сувише мрачна”, „декадентна” и „цинична”.
У овом острашћеном „разобличавању” Фројда као „нихилисте”, „конзервативног мрачњака”, „назадног мислиоца”, односно као „безбожника” и „антихриста” нарочито су се истакли ортодоксни комунисти и фашисти, али ништа мање, свако на свој начин, и хришћани.
Филозофи и психолози тог времена сматрали су да отац психоанализе неоправдано потцењује човекове идеале, вредности, алтруистичке тежње и свесне жеље, намере и циљеве. А почев од Адлера започиње критика реформистичких аналитичара Фројдовог занемаривања снаге ега, свести, свесних потреба и планова, као и наглашавање човекових социјалних мотива насупрот оним нагонским, биолошким и асоцијалним.
Најзад, половином овог века „хуманистички психолози”, пре свега Абрахам Маслов, Карл Роџерс и Гордон Олпорт, развијају једну систематску и жестоку критику „старе”, „анахроне“ и „мрачне” представе о човеку коју је понудила психоанализа. Маслов замера творцу психаоанализе да је пренагласио оно што је рђаво, себично, ирационално, абнормално и инфантилно у људској природи.
Фројдова слика људске природе је сувише мрачна, песимистичка, једнострана и отуд нетачна, сматра овај вођа „хуманиста”. А пошто ова тамна слика поразно утиче на васпитање деце, на морал и на психотерапију треба је одбацити и заменити новом, лепшом и оптимистичкијом.
Одмах се можемо сложити са овим критичарима да Фројдова антропологија није нимало ведра. Пре него што због тога, међутим, олако одбацимо психоаналитичку теорију људске природе, ваља се прво запитати на чему је и колико је она заснована. Колико је она резултат Фројдовог личног песимизма и спекулације, а колико је заснована на брижљивом клиничком истраживању и ваљаном закључивању, као и на основу проверених сазнања других друштвених и природних наука о човеку?
Истраживање садизма, мазохизма, судбинских неуроза, негативне терапеутске реакције, меланхолије, присилне неурозе, поремећаја карактера итд. довољно убедљиво показују објективном аналитичару, баш као и непристрасном историчару, социологу или етнологу, да човек није баш тако добро, самилосно и љубављу према ближњем испуњено створење. Појединцу други човек не представља толико често предмет наклоности, нежности и љубави, већ много чешће објект зависти, мржње, агресије и садистичког иживљавања.
Људска окрутност и, у целом животињском свету беспримерна свирепост према својој сопственој врсти нема ни рационалног нити биолошког оправдања. Агресивност код човека није само одбрамбена, реактивна, изазвана искључиво угрожавањем, нити, пак, само стечена већ је урођена, спонтана и неискорењива, сматра Фројд. Човек је не само рђаво, агресивно, себично и окрутно биће, већ је и несрећно. Један од најосновнијих принципа животне делатности по којем би човек морао да се влада јесте принцип задовољства, исконска тежња за избегавањем незадовољства и бола и за прибављање задовољства.
Ма колико он, међутим, избегавао бол и патњу и стремио задовољству, уживању и срећи, тај свој циљ никада досегнути неће. Програм принципа задовољства у сукобу је са целим универзумом, са микро- и са макрокосмосом. „Уопште га није могућно спровести, противи му се цео поредак васељене. Могло би се рећи да план стварања света није садржавао намеру да човеку да срећу. Оно што се срећом назива, у најужем смислу те речи, потиче обично од изненадног задовољења јако нагомиланих потреба, а по својој природи је могућна само као епизодичан феномен. Свако продужавање ситуације коју је прижељкивао принцип задовољства даје само осећање млаке угодности”, пише Фројд.
Човек је, дакле, ретко па и тада непотпуно срећан, а често је, из много разлога, сасвим несрећан и очајан. По Фројду три су основна извора људске патње: властито тело (пропадљиво, слабо и предодређено за болест, смрт и распадање), спољашњи свет природе (безосећајне и моћне силе универзума чије смо беспомоћне играчке) и, најзад, најболније, други људи (њихова пакост, превртљивост, садизам, непријатељство). Појединац је у култури неизбежно и непоправљиво несрећан.
Слобода, 2.3.2018.
