Filozofi i psiholozi tog vremena smatrali su da otac psihoanalize neopravdano potcenjuje čovekove ideale, vrednosti, altruističke težnje i svesne želje, namere i ciljeve
Još za Frojdovog života psihoanaliza je bila žestoko kritikovana zato što je njena slika o čoveku bila „suviše mračna”, „dekadentna” i „cinična”.
U ovom ostrašćenom „razobličavanju” Frojda kao „nihiliste”, „konzervativnog mračnjaka”, „nazadnog mislioca”, odnosno kao „bezbožnika” i „antihrista” naročito su se istakli ortodoksni komunisti i fašisti, ali ništa manje, svako na svoj način, i hrišćani.
Filozofi i psiholozi tog vremena smatrali su da otac psihoanalize neopravdano potcenjuje čovekove ideale, vrednosti, altruističke težnje i svesne želje, namere i ciljeve. A počev od Adlera započinje kritika reformističkih analitičara Frojdovog zanemarivanja snage ega, svesti, svesnih potreba i planova, kao i naglašavanje čovekovih socijalnih motiva nasuprot onim nagonskim, biološkim i asocijalnim.
Najzad, polovinom ovog veka „humanistički psiholozi”, pre svega Abraham Maslov, Karl Rodžers i Gordon Olport, razvijaju jednu sistematsku i žestoku kritiku „stare”, „anahrone“ i „mračne” predstave o čoveku koju je ponudila psihoanaliza. Maslov zamera tvorcu psihaoanalize da je prenaglasio ono što je rđavo, sebično, iracionalno, abnormalno i infantilno u ljudskoj prirodi.
Frojdova slika ljudske prirode je suviše mračna, pesimistička, jednostrana i otud netačna, smatra ovaj vođa „humanista”. A pošto ova tamna slika porazno utiče na vaspitanje dece, na moral i na psihoterapiju treba je odbaciti i zameniti novom, lepšom i optimističkijom.
Odmah se možemo složiti sa ovim kritičarima da Frojdova antropologija nije nimalo vedra. Pre nego što zbog toga, međutim, olako odbacimo psihoanalitičku teoriju ljudske prirode, valja se prvo zapitati na čemu je i koliko je ona zasnovana. Koliko je ona rezultat Frojdovog ličnog pesimizma i spekulacije, a koliko je zasnovana na brižljivom kliničkom istraživanju i valjanom zaključivanju, kao i na osnovu proverenih saznanja drugih društvenih i prirodnih nauka o čoveku?
Istraživanje sadizma, mazohizma, sudbinskih neuroza, negativne terapeutske reakcije, melanholije, prisilne neuroze, poremećaja karaktera itd. dovoljno ubedljivo pokazuju objektivnom analitičaru, baš kao i nepristrasnom istoričaru, sociologu ili etnologu, da čovek nije baš tako dobro, samilosno i ljubavlju prema bližnjem ispunjeno stvorenje. Pojedincu drugi čovek ne predstavlja toliko često predmet naklonosti, nežnosti i ljubavi, već mnogo češće objekt zavisti, mržnje, agresije i sadističkog iživljavanja.
Ljudska okrutnost i, u celom životinjskom svetu besprimerna svirepost prema svojoj sopstvenoj vrsti nema ni racionalnog niti biološkog opravdanja. Agresivnost kod čoveka nije samo odbrambena, reaktivna, izazvana isključivo ugrožavanjem, niti, pak, samo stečena već je urođena, spontana i neiskorenjiva, smatra Frojd. Čovek je ne samo rđavo, agresivno, sebično i okrutno biće, već je i nesrećno. Jedan od najosnovnijih principa životne delatnosti po kojem bi čovek morao da se vlada jeste princip zadovoljstva, iskonska težnja za izbegavanjem nezadovoljstva i bola i za pribavljanje zadovoljstva.
Ma koliko on, međutim, izbegavao bol i patnju i stremio zadovoljstvu, uživanju i sreći, taj svoj cilj nikada dosegnuti neće. Program principa zadovoljstva u sukobu je sa celim univerzumom, sa mikro- i sa makrokosmosom. „Uopšte ga nije mogućno sprovesti, protivi mu se ceo poredak vaseljene. Moglo bi se reći da plan stvaranja sveta nije sadržavao nameru da čoveku da sreću. Ono što se srećom naziva, u najužem smislu te reči, potiče obično od iznenadnog zadovoljenja jako nagomilanih potreba, a po svojoj prirodi je mogućna samo kao epizodičan fenomen. Svako produžavanje situacije koju je priželjkivao princip zadovoljstva daje samo osećanje mlake ugodnosti”, piše Frojd.
Čovek je, dakle, retko pa i tada nepotpuno srećan, a često je, iz mnogo razloga, sasvim nesrećan i očajan. Po Frojdu tri su osnovna izvora ljudske patnje: vlastito telo (propadljivo, slabo i predodređeno za bolest, smrt i raspadanje), spoljašnji svet prirode (bezosećajne i moćne sile univerzuma čije smo bespomoćne igračke) i, najzad, najbolnije, drugi ljudi (njihova pakost, prevrtljivost, sadizam, neprijateljstvo). Pojedinac je u kulturi neizbežno i nepopravljivo nesrećan.
Sloboda, 2.3.2018.
