Пише: Жарко Марковић
Данас (субота) је било планирано да се свечано обучемо и изађемо до бирачких мјеста да бисмо одбацили наметања „неизабраног странца“ и одлуку ЦИК-а о одузимању мандата предсједнику Републике, али од тога неће бити ништа. У ствари, можемо доћи до биралишта, отприлике свако већ добро зна гдје гласа, али тамо неће затећи ни бирачке одборе, ни гласачке кутије, а ни референдумске листиће. Зашто ћемо „пољубити врата“ треба да објашњавају они којима је то посао.
У петак смо се сјетили 34. годишњице формирања Народне скупштине. Улазимо у период годишњица тих ратних збивања, слиједи парафирање па потписивање Дејтона, затим 9. јануар, а крајем фебруара сјећаћемо се и првог Устава Српске. Баш деветог бисмо могли на референдум на који нећемо данас, а да ли ћемо, опет морају да појасне они којима је то посао.
Нагазна мина за Црну Гору – Резолуција о геноциду у Сребреници
Реакције поводом годишњице парламента углавном личе једна на другу, тек понека се истиче конкретнијим ставом. Душан Козић, ратни премијер, данас на челу Асоцијације стваралаца, вели да нас је те 1991. „извукла саборност“, што не види у данашњем сазиву парламента. Снагом јединства „изнуђена“ су дејтонска рјешења, додао је Козић, закључивши да је у то вријеме Скупштина била кључна институција.
И данас изгледа да је кључна, јер све битне одлуке на крају бивају донесене у том дому, уз једну битну разлику – саборност, а самим тим и јединство, не постоје. Неко ће рећи да данас нисмо угрожени као 91, о чему се да водити полемика, али није баш да никако нисмо угрожени. Данас на политичкој сцени дјелују и они који са оним другима „не би ни у цркву ни у џамију“, а ни ови други не штеде ријечи на рачун оних првих. И траје то безмало деценију.
Још једна разлика постоји. Први сазив Народне скупштине чиниле су углавном озбиљне интелектуалне громаде у односу на оно што у парламентарним клупама сједи данас. То је можда и срећна околност, јер, ето, данас нисмо толико угрожени, али никако није добар знак за дане, мјесеце и године које предстоје, а што је најгоре, ништа не слути да ће на листама наредне године састав ликова који ће на крају добити мандате бити другачији.
Скупштина ваљда треба да наређује премијеру, влади и осталима који чине власт, а не да буде обрнуто. Оно што се десило у протеклих седам дана, почев од сједнице парламента па надаље, као и све у Српској, наилази на двојака тумачења. Да ли је на сцени била капитулација или стабилизација, одговор не могу дати ни они којима је то посао. Стога остаје само нада да неке будуће генерације за још 34 године неће о актуелном сазиву и актуелном тренутку говорити да су Српску водиле интелектуалне громаде у односу на оно што они имају у политичкој понуди.
Извор: Глас Српске
