Кад наиђу буре и олује, и највећи бродови спуштају сидро, а живот процури кроз прсте, баш као песак. Када гледаш како тај песак цури, мораш знати да твој живот има свој крај и не смеш да га преиграш. Због тога се не смеш понашати као да си свемоћан и вечан, јер то ниси
Разговарао: Бојан Муњин
Глумица Бранка Петрић, иако је данас у 90-ој години живота, и даље у свакој представи изгледа и импресивно и достојанствено. Играла је у сијасет кључних представа у посљедњих пет деценија, од те славне „Бубе у уху“, „Родољубаца“, „Путујућег позоришта Шопаловић“, “Балканског шпијуна“, „Драме о Мирјани и свима око ње“, „Рођених у Ју“ и многих других и зато је она права хероина и југославенског и српског казалишта. Недавно је у Ријеци играла и у представи „Оточка терца“, с којом се Бранка на неки начин вратила у родни град, у Нови Винодолски, али је у исто вријеме испловила и на бескрајно море. О свом више него богатом животу написала је и аутобиографију „Сидро и песак“, у којој постоји једно сјећање: „У младости, када ничега нисмо имали, ни воде у купатилу, и када ништа нисам знала о позоришту, њежни гласови глумаца преко радија одводили су ме у снове…“
Представа „Гардеробијер“ у Југословенском драмском позоришту у Београду у којој играте и с којом сте недавно гостовали и у Загребу, на неки је начин посвета вашој глумачкој генерацији. Представу је режирао Паоло Мађели и уз вас су на сцени глумци Мики Манојловић и Воја Брајовић, с којима сте провели живот на позорници.
Да, у овој представи је део моје глумачке породице. Играла сам у Мађелијевим представама, са Микијем сам играла у „Дозивању птица“, а са Војом Брајовићем у „Буби у уху“, нећете веровати, играла сам хиљаду пута. Воја у овој представи као позоришни гардеробер каже „али, ми смо једна породица“ и то је жива истина. Ми глумци смо знали све једни о другима: и када су се деца рађала и када је било мука и проблема, када је било успеха и неуспеха, и када је било наде и када је било болести и када су многи од нас умирали… Сада су у овој представи и млади глумци, који уносе свежину, и ја их све волим. Сви смо ми као једно.
У овој представи преживљавате Други свјетски рат, а у животу сте преживјели два рата.
Рођена сам у Краљевини Југославији, давно, крајем 30-их година. Била сам мала девојчица у Винодолу за време Другог светског рата. Сећам се бомбардовања, док је тата био у заробљеништву у Италији. Сећам се како су прво ишли авиони ловци, а онда су ишли бомбардери, па и у нашој представи тај звук бомбардера подсећа на то да ће почети да падају бомбе. Тата се вратио из заробљеништва када је капитулирала Италија и онда смо отишли на ријечки Сушак и тада је било велико бомбардовање ријечке луке. Сећам се да смо стално бежали у склониште и да сам непрестано питала маму: „Мама када ће ово да престане?“ Када је било бомбардовање Србије 1999. године, оно је било толико страшно да сам ја мислила да ћемо сви умрети.
Неважне разлике
Други свјетски рат сте доживјели и у славној представи „Путујуће позориште Шопаловић“…
Како је то Љуба Симовић, аутор те драме, лепо написао: „Човек мора преко много чега да пређе и много шта да заборави, да би уопште могао да преживи.“ Зато у тој представи која говори о Србији у Другом светском рату, путујући глумац каже једној локалној сељанки да обуче белу хаљину и стави цвет у косу, баш зато што свуда около стрељају људе и зато да би се заборавили ужаси окупације. И на то питање „како смеш да играш представу док вешају људе на главном тргу?“, глумац одговара: па и пекар у рату пече хлеб и свако треба да ради и да живи и да се тако супротставља насиљу и патњама.
Ви имате, како волите да кажете, шарену биографију…
Шарена биографија постоји код мене и у животу и у позоришту. Ја сам, на пример, у представи „Рахелина кутија“ играла лик Рахеле Ферари, која је била београдска глумица јеврејског порекла, чији је живот у Београду у Другом светском рату за време немачке окупације дословно висио о концу. Ја сам познавала Рахелу и она је имала заиста буран и драматичан живот. Она је бежала, скривала се, једном се и лажно удала, само да би спасила живу главу. А моја лична биографија била је прво подељена на линији исток-запад.
Што би то значило?
Отац моје мајке био је православни свештеник, који је учествовао у оба балканска рата, у Првом светском рату је прешао Албанију, а у Другом светском рату био је у партизанима. Породица мога оца је била католичка, са Кварнера и мој отац је као младић био послат да похађа добре школе у Швајцарској. У породици моје мајке он је пронашао велику присност и топлину. Опет, мојој мајци је пријала његова озбиљност и суздржаност. Мамина браћа су волела да попију и да се провеселе, али мој отац себи није допуштао чашицу више. Моји мама и тата, тако различити, били су у ствари јако добра комбинација. На крају у моју породицу долази и трећи играч, Беким Фехмију, мој муж који потиче са југа, са Косова. Моја нона која је живела у Трсту, редовно је ишла у цркву и када је касније већ као старица долазила нама у Београд, одлазила је у православну цркву – те разлике њој нису биле важне.
Рекли сте да је ваш отац био у талијанском затвору за вријеме Другог свјетског рата…
Мој отац је био антифашиста. Показивао ми је разгледнице из времена када је Ријеку окупирао онај профашистички диктатор Д′Анунцио. Сећам се као девојчица да се у татиној породици о њему говорило са презиром. И у породици Бекимових на Косову владала је прилична толеранција по питању ко је ко и ко се којем богу моли. Оно што је било кључно у читавој мојој фамилији, у коју су долазили људи са све четири стране света, јесте да нико није био агресиван и да су се поштовала различита веровања и уверења. Честитали су се узајамно сви празници који су се славили. На столу су били послуживани и баклава и орехњача и пита зељаница заједно. Замислите живот у заједници где су сви исти: па то мора да је јако досадно.
Бојан Муњин: Владика Кирило, Васкрс само тражи искреност и чисто срце
Ви сте студирали с великим глумцем Батом Стојковићем и незаборавним Ненадом Шегвићем, дугогодишњим директором Фестивала налих сцена у Ријеци. Какво је то вријеме било?
Када сам крајем 50-их почела да студирам, Југословенско драмско позориште (ЈДП) гајило је углавном високу литературу, али то је био и почетак уплива модернизма у театар. Појавили су се на репертоару у театрима надреалисти: Марко Ристић, Васко Попа, Бекет, Јонеско и владао је дух европске левице у позоришту. Премијера Мрожековог провокативног комада „Танго“, који на ироничан начин говори о девијацијама револуције и рађању тоталитаризма, након његове матичне земље Пољске, прво је била изведена у ЈДП-у у Београду. Занимљиво је да се у то време у
ЈДП-у није делило цвеће глумцима након премијере, јер се то сматрало буржоаским маниром. Чак се из истог разлога глумци једно време нису ни клањали након представе. И ми, млади глумци, хтели смо нешто ново.
Пријатељевање с Батом
Ваша младост је било вријеме заноса…
Било је то време нових идеја. За нас младе људе, који су тада прозвани „деца цвећа“, 1968. је била важна година. Са тим модерним представама ми смо били непобедива армада глумаца и уметника и те наше позоришне изведбе позивали су свуда и у Југославији и по Европи. Сећам се сјајне, потпуно модерне, режије Томислава Танхофера, „Браће Карамазових“: гостовања таквих представа су тада трајала најмање три недеље. Жалосно је што не постоје видео записи тих великих наших искорака. Такође, иронија судбине је у томе да у односу на то доба, које је у позоришту заиста неговало авангарду, ми смо се данас уметнички вратили уназад. Ипак, не треба бити ни мало песимистичан: свака нова генерација глумаца проналази свој пут у позоришту.
Тко су били најдража браћа и сестре у вашој глумачкој породици?
Нажалост, многих чланова те моје позоришне породице више нема. Један од њих, са којима сам јако била блиска, био је Бата Стојковић. Од глумица била је то Рада Ђуричин са којом сам заједно играла у многим изведбама, те непревазиђене „Бубе у уху“. У истој представи су били и Лане Гутовић и Воја Брајовић и многи други. Сви смо били млади, лепи и згодни и било је то у најбољем смислу речи – љубавно пријатељство међу нама. Као што рекох, било је ту успона и падова код свакога од нас, па би се тако и ја знала добро да подзапам са Батом Стојковићем, али држало нас је увек то дивно пријатељство. Осим тога, ми смо се сви трудили да се не правимо важни и да будемо пристојни једни према другима. Ми људи нисмо савршена бића и зато треба да разумемо једни друге. Осим тога, људе треба волети.
Ваша аутобиографска књига се зове „Сидро и песак“? Шта је сидро, а шта је пијесак?
Сидро је нешто, дај Боже, да то свако има у себи – што вас држи. Кад наиђу буре и олује, и највећи бродови спуштају сидро. А песак, то је живот који тако брзо прође и процури кроз прсте, баш као песак. Песак је и пешчани сат: песак сипи у том сату, равномерно, ни преспоро ни пребрзо и на крају он исцури. Када гледаш како тај песак цури, мораш знати да твој живот има свој крај и не смеш да га преиграш. Не смеш се понашати као да си свемоћан и вечан, јер то ниси. Тај наслов нисам смислила одмах, али су ми се по глави промицале слике из представе „Оточка терца“, у којој сам играла и у којој се преплићу дубока људска питања и ширина Медитерана.
Написати књигу о многим људима, значајним догађајима, лијепим тренуцима и драматичним ситуацијама из вашег живота, сигурно је представљало за вас не мали напор?
Пуно ми је помогла Тања Њежић, новинарка и позоришна критичарка којој сам слала текстове о појединим фазама мога живота и она је у ствари уредила читаву књигу. На крају сам схватила да пишем о бар тридесет ликова, ако не и више, који су битни за мој живот: људи из позоришта, Беким, деца, породица и тако… Срећна је околност што сам у животу нешто и записивала и објавила неколико текстова у часопису Лудус, о „Балканском шпијуну“, о „Бори шнајдеру“, о „Шопаловићима“ и другим представама у којима сам играла. Моја пријатељица, глумица Мира Ступица о свом животу је написала књигу „Шака соли“, а глумица Марија Црнобори написала је аутобиографију „Животић“ и то је нешто заиста посебно. Њих две, па Мира Бањац и Рената Улмански – то су моје глумачке другарице. Те књиге су важне, јер су то биографије о проживљености глумачког живота. Када је Марија Црнобори умрла, рекао ми је Јован Ћирилов: „Умрла ми је сестра.“
Која је била ваша лична потреба да пишете?
Професор Милош Ђурић, чија сам предавања о античком позоришту слушала, говорио је: „Записујте, јер оно што није записано, као да се није ни догодило.“ Записивала сам на папириће целог живота мале цртице. Записала бих када ми је Бата Стојковић у вези неке моје улоге са којом сам се мучила рекао: „Не играј из немоћи него играј из моћи.“ Или када велики италијански глумац Бенини каже „више волим да се сећам него да живим“, или када нам је Данило Киш певао неку своју љубавну песму коју је написао у Русији… Када буде промоција моје књиге у Новом Саду и Крагујевцу, онда ћу публици читати цртице које нису ушле у моју књигу.
Што бисте данас записали на таквом папирићу?
Па написала бих да је тренутно моја највећа радост што ћу ускоро постати прабака и да не могу да замислим како од оног времена када сам у мом позоришту била најмлађа глумица, сада сам најстарија глумица овог времена. И записала бих, с обзиром на то да смо ми у младости преживели и рат и смрт и велику глад: на крају све изађе на добро.
Извор: П-Портал
