Пише: Жарко Марковић
Све донедавно рад у државним органима био је сан за већину припадника свих конститутивних народа и осталих на подручју БиХ. Сигурна плата, кредитни рејтинг, прилаз центрима моћи, у складу са позицијом, и којекакве друге погодности звучали су врло атрактивно и пожељно.
Али, ствари су се очигледно промијениле па држава више није најбољи послодавац. Податак да је за само пола године чак 700 службеника напустило заједничке институције много говори. Деценијама се прича да је државни апарат гломазан и да се огроман новац троши за (не)зарађене плате. Данас боље плаћају ресторани и дрогерије него држава па макар се звала и Босна и Херцеговина.
Нагазна мина за Црну Гору – Резолуција о геноциду у Сребреници
Преведено у праксу, није више једноставно не радити ништа, а за то примати малу плату. Ако је мјесечни број на рачуну нешто већи, ситуација је нешто другојачија. Лако је не радити, ако капа по неколико хиљада КМ.
Ево, „државни“ посланици и министри су најбољи примјер. На посљедњу сједницу Представничког дома није дошао ниједан министар из Савјета министара. Потпуно невјероватна ситуација, незамислива, рецимо, за Народну скупштину Српске, гдје током сједнице у дијелу сале предвиђеном за владу увијек сједи бар половина, ако не и више, министара, или, у најгорем случају, какав њихов помоћник.
Заједнички ниво је од настанка ове несрећне државе примјер добро плаћеног нерада политичара. О платама посланика и делегата написано је на стотине текстова и то је постало толико досадно и једнолично да ни медији више о томе не извјештавају. А ништа се није промијенило.
Већ годинама нико не пише текстове о рекордерима по висини примања у парламенту, нико их за то не прозива, нити етикетира, нико не поставља питање да ли су својим радом оправдали та примања. А „државна“ функција баш гордо звучи. У свакој нормалној земљи та екипа нешто одлучује, за нешто их се пита, неке су „чивије“.
Овдје је све окренуто наопако.
Нагазна мина за Црну Гору – Резолуција о геноциду у Сребреници
Јер, нити посланици и делегати шта битно усвајају, нити то раде министри из сусједне зграде.
Практично, на нивоу БиХ, показало се то у протекле три деценије, дозвољено је буквално све. И да Савјет министара не буде именован мјесецима и годинама, и да буџет не буде усвојен, и да важни закони чуче по ладицама, и много чега још.
Коме више уопште пада на памет да у Савјету министара већ мјесецима, од одласка Ненада Нешића, не постоји министар безбједности. И? Све функционише као да је он ту. Бар наизглед. А шта то практично значи? Да нам тај министар није ни потребан. Као, уосталом, ни сви други. Као, уосталом, ни цијела ова „држава“.
Извор: Глас Српске
