Пише: Раде Драгоевић
Легендарни пјевач говори о својој каријери од дјечјих дана и наступа с ВИС Роботима преко успјеха шездесетих и седамдесетих до данас, неправди на Крапинском фестивалу и оцу Душану, краљу староградских пјесама који је годинама био најтиражнији пјевач Југотона.
Жарко Данчуо (Загреб, 1945.) своју је музичку каријеру отпочео још као дијете. Са само шест година снимио је за Радио Загреб двије дјечје пјесме, да би сљедећих неколико година радио у пару с оцем Душаном Данчуом, славним извођачем шлагера и староградских пјесама. У тинејџерским годинама остварио је и свој, како су тадашње новине говориле, други деби. Са 18 година придружио се ВИС Роботима, уз Бијеле стријеле и Црвене кораље тада најпознатијој групи у Загребу. С њима је остао до 1966., да би касније наставио са солистичком каријером. Године 1967. добива на Вашем шлагеру сезоне у Сарајеву награду стручног жирија за ствар Корнелија Ковача “Мој професор”, а награђен је и 1975. на Сплитском фестивалу за пјесму “Волин тебе”.
Наш је суговорник био ријетко свестран пјевач. На чак четири различита фестивала добио је признања за своје интерпретације: 1985. награђује га Крапински фестивал за његовање кајкавске ријечи и мелоса, исте године и Сплитски фестивал за афирмацију далматинске пјесме, 1981. добива повељу Удружења џез музичара Србије за развој џеза и забавне музике, а 2007. у Новом Саду диплому за његовање војвођанске пјесме.
Жарко Данчуо је у Загребу живо најприје у Ђорђићевој улици, а онда на Гупчевој звијезди. Тај рођени Загрепчанин на пријелазу из шездесетих у седамдесете сели се у Београд, гдје наставља наступати, између осталог, и у дуету с Далиборком Стојшић, коју упознаје 1968. године на Суботичком фестивалу под називом “Омладина 68”. Њихов је брак и био разлог зашто се преселио у Београд. У својој дугој и богатој каријери Данчуо је имао и неколико пријеломних тренутака, па га у нашем разговору и о томе питамо.
Можда да кренемо с питањем о вашем оцу. Душан Данчуо је био познати пјевач шлагера, за којег је било карактеристично, између осталог, да је радо и често пјевао у каванама. Данас за некога рећи да је кафански пјевач представља готово увреду. Како то да му таква репутација није сметала?
Мој отац Душан Данчуо био је познати певач шлагера, али и најпознатији певач романси и староградских песама. О томе говоре платинасте, златне и сребрне плоче издате од Југотона. Био је годинама најтиражнији певач Југотона управо са тим репертоаром. Није певао у кафанама, него је дуго година певао у Ритз бару и у бару хотела Еспланада. То су ноћни клубови у каквима су у Америци певали Френк Синатра, Дин Мартин…
У алтернацији с Вицом Вуковом
Године 1970. формирана је шоу-група Оне и они у којој су били оркестар Саше Суботе и четири певача: Далиборка Стојшић, Лидија Кодрич, Боба Стефановић и Миња Субота. Боба је 1971. желео да изађе из групе, па је мени понуђено његово место. То је био стварно шоу-програм јединствен на нашој естради. Са њим смо обишли СССР неколико пута до 1975.
Уз вашег оца веже се још занимљивих података. Живио је и оженио се у Загребу током Другог свјетског рата. То несигурно вријеме је преживио и остао у Загребу. Међутим, ако се 1942. и одржао, 1992. није, тј. морао се преселити из Загреба у Београд. Зашто се то догодило и како?
Нажалост, деведесетих година политичка ситуација у Хрватској је била таква да је некима сметало што је тата рођен у Карловцу, на Кордуну, и његове снимке су престали да емитују на радију и телевизији. Престали су да га позивају да наступа на концертима и он се више није осећао пријатно у Загребу. На мој позив, он и мама су се 1992. године преселили у Београд. Одмах је добио позив из Новог Сада да са тамбурашким оркестром Радио Новог Сада сними неке романсе и староградске песме. Тада смо снимили и неколико дуета, а како сам ја већ имао доста снимљеног материјала са тамбурашима, комплетиран је материјал и Продукција грамофонских плоча (ПГП) је издала ЦД са заједничким снимцима. Добили смо и ТВ емисију на ТВ Београду.
Шездесетих година, кад сте били дио југославенске естраде, постојао је велик број музичких звијезда. Негдје сам прочитао да је ваша мајка посебно цијенила Вицу Вукова. Тко је био ваш идол?
Шездесетих година снимио сам своју прву плочу за Југотон и био учесник свих забавно-музичких фестивала: Загреб, Опатија, Ваш шлагер сезоне – Сарајево, Скопље и др. Вицу Вукова је свако ко је имао мало слуха морао да цени. Ја сам имао задовољство да на Крапинском фестивалу 1967. године у алтернацији са њим певам композицију “Хрватски крај”. А мој идол је, наравно, био мој отац.
Били сте вокал у једној групи коју су звали нашом АББА-ом прије АББА-е. О чему се радило?
Године 1970. формирана је шоу-група Оне и они у којој су били оркестар Саше Суботе и четири певача: Далиборка Стојшић, Лидија Кодрич, Боба Стефановић и Миња Субота. Године 1971. сам изашао из војске, а управо је Боба желео да изађе из групе, па је мени понуђено његово место. Будући да је у групи била моја тадашња заручница Далиборка, то је била сјајна прилика да заједно радимо и путујемо и ја сам прихватио. Поређење са групом АББА је прилично паушално. Наиме, у нашој групи су била четири певача од којих је свако већ имао своју остварену солистичку каријеру. Наш програм је био обогаћен заједничким наступом у којем смо имали уиграну кореографију и то је био стварно шоу-програм јединствен на нашој естради. Са тим програмом смо обишли Совјетски Савез неколико пута до 1975. године. Ја сам снимио и московска грамофонска кућа Мелодија ми је издала три самосталне плоче.
Је ли точан податак да је ваш отац цијело вријеме имао кројачку радњу и у њој радио? Заправо ме занима како су живјеле тадашње поп-звијезде? Нама лаицима се чини да у том послу теку мед и млијеко. Рецимо, ви сте као врло млад већ возили аутомобил?
Тачно је да је његов отац, мој деда, имао кројачку радњу у загребачкој Илици. У њој су занат учили мој тата и његов брат Милан. Када је мој отац упловио у певачке воде, престао је да ради у дединој кројачкој радњи. А што се тиче мог првог аутомобила, зарадио сам га на својој првој турнеји по Совјетском Савезу 1967. године.
И ви сте у једном тренутку, ако сам добро схватио, отишли у други бизнис. Зашто?
Вредно сам и успешно радио (певао) и у једном тренутку сам имао довољно одвојеног новца, па сам пожелео да га уложим у неки посао, који ме неће ометати у певачкој каријери.
Нажалост, деведесетих година политичка ситуација је била таква да је некима сметало што је мој тата Душан Данчуо рођен у Карловцу, на Кордуну, и његове снимке су престали да емитују на радију и телевизији. Престали су да га позивају да наступа на концертима и он се више није осећао пријатно у Загребу. На мој позив, он и мама су се 1992. преселили у Београд.
Купио сам локал, машине и запослио раднице које знају посао и отворио сервис за хемијско чишћење. После сам отворио још један сервис и никада се нисам покајао.
Све тање везе с Хрватском
Док смо се припремали за овај интервју казали сте ми да вас нису споменули на обиљежавању округле годишњице Крапинског фестивала, на којем сте били извођач у више наврата, посебно у његовим почецима. Стјече се дојам да вас је то јако погодило. О чему се ради?
Помпезно најављена ТВ емисија “50 година Крапинског фестивала” приказана је на Хрватској телевизији и на њој су извођене најуспешније песме са претходних 50 фестивала. Иако сам ја певао три од тих 50, а мој отац две композиције, нисмо били споменути ни једним словом, као да никада нисмо ни учествовали. И не бих више о томе.
Мислите ли и иначе да сте у Хрватској на неки начин заборављен пјевач, извођач шлагера и раног рока? Слично питање – гдје би у тој повијести домаће естраде било мјесто вашем оцу?
Давно сам отишао из Хрватске и стварно не знам колико ме се људи сећа. Али, у хисторији домаће (хрватске) естраде, у жанру староградске песме и романсе, мој отац је број један за сва времена.
Које су данас ваше везе с Хрватском?
Данас су моје везе са Хрватском сведене на “два слова”. Моји дивни пријатељи, породица Глоуацу и Аница Зубовић.
Казали сте ми да припремате албум са сетом својих пјесама. О чему је ријеч?
ЦД о коме смо разговарали је завршен и ускоро ће изаћи. Биће то круна моје 60-годишње каријере. Наиме, пре две године сам добио позив од музичке продукције Радио Београда и тада ми је понуђено да изаберем петнаестак шлагера из 1960-их и 1970-их година домаћих аутора. Наравно, ја бих певао све песме, а Радио ми је дао да ме прати Биг Бенд и снимање у студију Радио Београда. Урађени су нови аранжмани и све је снимљено. Са пуно пажње и поштовања урађен је овај материјал, па се надамо да смо продужили живот дивним изабраним шлагерима за још наредних педесетак година, с обзиром на то да су нас сви аутори –Дарко Краљић, Жарко Петровић, Арсен Дедић, Иво Робић и други, као и први извођачи – на пример Душко Јакшић, Боба Стефановић, Иво Робић, Драган Стојнић и Габи Новак, напустили тј. умрли. На ЦД-у ће се наћи и моја композиција “Добро јутро, Београде”, коју сам посветио свим мојим колегама, као што су Силвана Арменулић, Тоше Проески, Љубиша Стојановић Луис, Шабан Шаулић и други, који су изгубили животе у саобраћајним незгодама док су се враћали са одржаних наступа у разним градовима.
Извор: Портал Новости
